Kako se brzina punjenja baterija uvećava, tako rastu i štetne emisije 

Harvardska škola inženjeringa i primenjenih nauka (Harvard School of Engineering and Applied Sciences) zajedno sa Sinhua univerzitetom iz Pekinga (Tsinghua University) sproveli su studiju koja je ustanovila vezu između brzog punjenja baterija i viših nivoa štetnih emisija ugljen dioksida. Istraživanje je u fokusu imalo Kinu, koja još uvek glavninu električne energije proizvodi sagorevanjem uglja, ali je tokom sprovođenja studije, naučena lekcija od šireg značaja koja poseduje globalne implikacije.

“Ovo istraživanje otkriva bolju strategiju u pogledu redukcije CO2 emisija i obezbeđenja vazduha boljeg kvaliteta u Kini,” navodi profesor sa Harvarda, Majkl B. Mekilroj, koautor studije. “Kritična je važnost upravljanjem sistema punjenja baterija smeštenih u elektromobilima, kako bi se maksimizovale koristi upotrebe obnovljivih izvora,” dodaje asistent na projektu Ksinju Čen, jedan od koautora izveštaja.

Istraživanje pokazuje da elektromobili koji su u vlasništvu fizičkih lica, mogu imati blagotvoran uticaj na smanjenje štetnih emisija ugljen dioksida na teritoriji Kine, ukoliko se pune na kućnom punjaču u periodima niskog opterećenja elektroenergetske mreže, odnosno tokom noći. Ovo stoga što je tada dostupna energija koja je dobijena korišćenjem alternativnih izvora, na primer ona koju proizvode vetrenjače. S druge strane, brzo punjenje tokom časova vršnog opterećenja sistema, povlači za sobom korišćenje struje koju obezbeđuju termoelektrane, a čime se praktično anuliraju eventualni pozitivni efekti upotrebe električnih vozila. Rezultati istraživanja jasno ukazuju na potrebu primene stimulativnih mera koje bi favorizovale trošenje električne energije tokom noćnih perioda.

Prema podacima koje iznosi naučna publikacija Science Daily, istraživači su koristili aktuelne podatke o jačini intenziteta tražnje za strujom, kao i matrice ponašanja potrošača u Pekingu sa predgrađima, kako bi razvili temeljan model energetskog sistema. Ustanovili su da se operacija brzog punjenja baterijskih jedinica elektromobila najčešće odigrava upravo u periodima najvećeg opterećenja mreže. Sledstveno, posledica je korišćenje proporcionalno većeg procenta struje proizvedene sagorevanjem uglja.

Jednom kada se termoelektrana stavi u funkciju, komplikovan je proces obustave njenog rada. Zato, termoelektrane ostaju u pogonu duže nego što je to neophodno, uzrokujući time bespotrebne dodatne štetne emicije i anulirajući tako sve koristi od oslanjanja na obnovljive izvore energije.

“Kada bi ljudi bili stimulisani putem politike državnih organa, da sačekaju noć i u tom periodu, lagano, na kućnom priključku vrše dopunu baterija, što znamo da je spor, višečasovni proces, angažovana snaga na mreži bi bila niža, a što bi omobućilo značajno veći procenat iskorišćenja električne energije proizvedne od strane vetro turbina,” kaže Kris P. Nilsen, izvršni direktor Harvard China Project i koautor studije. “Ova strategija bi takođe mogla da se primenjuje u mnogim gradovima širom sveta, posebno onim u kojim je najveći udeo u proizvodnom portfoliju električne energije, utemeljen na sagorevanju uglja,” dodaje Mekilroj.

Kao i obično, problem je naravno, ljudska priroda. Ljudi žele “brzo”, a ne “sporo”. Ljudi žele automobile koji ubrzavaju fantastično, ne one koji to čine optimizujući utrošak energenata. Oni su, kroz decenije, navikli da dopunu pogonskog goriva vrše za manje od deset minuta, na benzinskim stanicama. Ljudi jednostavno ne razumeju zašto je elektromobilima potrebno duže vreme za dopunu “goriva”.

Ljudi su, generalno čudna bića. Žele jahtu 22 metara dugačku, ali kada shvate da svako plovilo duže od 21,5 metara mora da bude pod kontrolom profesionalnog kapetana, opredeliće se i za onu koja je kraća od 20 metara. Dakle, i bogati ljudi su osetljivi na više troškove.

Zato i postoje ekonomski podsticaji. Oni su tu da “ohrabre” racionalni deo ličnosti čoveka, kao i onaj “plemeniti” kutak u nama, koji nas motivišu da uradimo pravu stvar. I to, čak i u okolnostima u kojima nam sujeta nameće izbore snobovskog karaktera. Otuda i velika neophodnost uvođenja ekonomskih podsticaja za korišćenjem zelenih rešenja, sa jedne strane, kao i nužnost uvođenja “ugljen dioksid” kaznenih poreza, za prekomerne zagađivače prirode.

(332)