Cadillac Eldorado – automobilski princ svog doba (I deo)

Cadillac Eldorado iz 1967. je bio veoma bitan model kompaniju iz mnogih razloga. Lep, moćan, udoban i iznenađujuće sportski, Eldorado je bio prvi Cadillac sa pogonom na prednje točkove i označio je ulazak najluksuznije divizije General Motorsa (GM) u klasu poznatu kao „personal luxury“. Ali nasuprot verovanjima, istorija Eldorada počinje daleko pre spomenute 1967 godine …

Sixty Special

Prvi automobil sa Eldorado oznakom je stigao početkom 1950-ih godina, ali istorija ovog automobila vuče poreklo 20-ak godina kasnije kada je GM-ov glavni dizajner, Harley Earl, pokušavao da ubedi kompaniju da je Cadillacu potreban novi lider po pitanju dizajna. Kao rezultat je nastao legendarni (1938.) Sixty Special, dizajniran od strane jednako legendarnog Billa Mitchella.

Sixty Special se nije mehanički mnogo razlikovao od ostatka Cadillacove prodaje, ali je njegov dizajn bio taj koji je opravdao veoma visoku cenu. U periodu od 1938. do 1942. godine je prodato impresivna 21.000 primeraka, ali je možda još bitniji detalj koliki je imidž ovaj automobil podigao samoj kompaniji. Za razliku od skupocenog V16, koji je nestao sa tržišta posle 1940. godine, Sixty Special je nastavio sa bude deo Cadillacove prodaje i posle Drugog svetskog rata, mada su se značajno manje razlikovali u poređenju sa ostatkom ponude.

Eldorado

Početkom 1951. godine, Cadillac je započeo rad na novom lideru po pitanju imidža, a u januaru 1953. godine je debitovao Eldorado kabriolet. Slično kao i originalni Sixty Special, i on je pružao dizajn nečuven za svoj period, a sa cenom od 7.750 dolara je bio više nego dvostruko skuplji nego sledeći Cadillac u ponudi. Samo 532 primerka su proizvedena prve godine, a prodaja je dostigla maksimalnih 6.050 vozila 1956. godine, kada je u ponudu ubačen i kupe sa Eldorado Seville oznakom. Samo godinu dana nakon prvog Eldorada, Earl je pokušavao da nagovori GM da proizvede još skuplji i ekskluzivniji automobil, Eldorado Brougham. Ovaj automobil je trebalo da donese moderni dizajn, mehaniku i tehnologiju i da parira najnovijem rivalu iz Forda, (1956.) Continental Mark II. U takvim uslovima, Cadillac nije obraćao mnogo pažnje na račun cene, koja je iznosila 13.074 dolara ili oko tri puta više nego standardan Cadillac Series 62. Kompanija je prodala samo 400 primeraka 1957. godine i 304 primerka naredne godine, a veruje se da je izgubila veliki novac na svakom prodatom primerku.

Brougham

Druga generacija Broughama je predstavljena u januaru 1959 godine, i dalje sa cenom od preko 13.000 dolara, ali da bi se uštedilo na troškovima proizvodnja je prebačena u Italiju od strane Pininfarine, iako je dizajn i dalje bio rađen u Detroitu. Pošto su Sjedinjene Američke Države prolazile kroz veliku recesiju, Cadillac nije u velikoj meri promovisao ovaj automobil, a po ugovoru, trebalo je da Italijani proizvode samo 100 vozila godišnje. Ukupna proizvodnja 1959. godine je iznosila 99 primeraka, uz 101 vozilo sledeće godine.

Nepoznato je da li je Cadillac ostvario profit na njima, ali kada se zna da oni nisu delili mnogo toga sa ostatkom ponude, nećemo biti iznenađeni ako su gubitci bili veliki. Do sredine 1959. godine je postalo jasno da su dani Broughama odbrojani, posebno kada je Ford ugasio Continental diviziju dve godine ranije i spojio je sa ostatkom Lincolna.

Eldorado Brougham je ugašen posle 1960. godine, mada neki dizajneri kažu da je on igrao veliku ulogu u razvoju cele Cadillacove ponude za 1961. godinu. Eldorado Seville kupe je takođe ugašen iste godine dok je kabriolet opstao u proizvodnji do 1966. godine. Dok je tržište za veoma luksuzne automobile uvek bilo limitirano, predstavljanje druge generacije Ford Thunderbirda u januaru 1958. godine je osnovalo jednu potpuno novu klasu. Thunderbird je bio veoma interesantan automobil i kombinacija najboljih detalja iz svakog sveta. On nije bio ni preterano sportski ni luksuzni automobil, ali je imao dopadljiv dizajn, bogatu opremu i ponašao se bolje na putu u poređenju sa tradicionalnim velikim kupeima. Iz navedenog razloga, Thunderbird je bio dosta praktičan automobil i postao veliki hit i pored svoje visoke cene (barem za Fordove standarde), a što je možda još bitnije za kompaniju – zatekao je GM na spavanju.

XP-715 i XP-727

Sredinom 1959 godine, Bill Mitchell je zamenio Earla i postao glavni dizajner GM-a. Iste godine, on je naredio mladom dizajneru NeduNicklesu da razvije rivala Thunderbirda, koji bi se proizvodio pod Cadillac oznakom. Završen prototip je u velikoj meri podsećao na (1939-1940.) LaSalle, koji je ujedno bio slaba tačka Mitchella (on je započeo svoju dizajnersku karijeru upravo u ovoj Cadillacovoj poddiviziji), a u pitanju je bio veliki kabrio sa čak šest sedišta.

Iako je u početku bio poznat kao LaSalle II, zvanično ime ovog prototipa je bilo XP-715, po čemu će biti poznat narednih godina. U istom periodu, Cadillacov samostalni dizajnerski studio je počeo da razmatra ideju sportskog automobila koji bi na neki način zamenio Eldorado Brougham, a prototip je bio spreman do oktobra pod XP-727 oznakom. Do današnjeg dana nije preživela nijedna fotografija ovog prototipa, pa tako samo postoje nagađanja, ali neke priče kažu da su XP-715 i XP-727 bili veoma slični. Oba su bila kupei sa dvoje vrata, mesta unutra za pet odraslih osoba sa dugačkom haubom i kratkim gepekom, dok je najveća razlika ležala u tome što je XP-727 razvijan sa idejom da pruža pogon na prednje točkove.

GM je razmatrao ovu tehnologiju još od 1954. godine i u naredne četiri godine je urađeno nekoliko prototipova za testiranje. Dok su se rani prototipovi pokazali veoma dobro na testovima, XP-727 projekat je iznenada zaustavljen početkom 1960. godine. Razlog je ležao u tome što zamena za Brougham nije bio prioritet, posebno kada se zna koliko je novca kompanija izgubila na ranijim modelima. Međutim, onaj drugi projekat pod XP-715 oznakom je veoma interesovao Mitchella i on je odlučio da ga pogura među glavnim ljudima kompanije. Posle duže rasprave, Cadillac nije imao ni želju ni prostor za proizvodnju za XP-715, tako da je ideja ponuđena Buicku i XP-715 će kasnije da postane Riviera. I pre nego što se Riviera pojavila u prodaji, još jedna divizija GM-a je tražila sličan automobil da poboljša imidž, a reč je o Oldsmobileu. Kompanija je prolazila kroz tešku krizu, a kao rezultat je nastao (1966.) Toronado, koji je postao prvi američki automobil sa pogonom na prednje točkove još od (1937.) Corda 812.

Prednji pogon

Ovaj potez je dao Mitchellu krila i ponovo je pokušao da ubedi glavne ljude GM-a da ako Oldsmobile i Buick imaju „personal luxury“ automobil, onda postoji značajan finansijski smisao i da ga ima i Cadillac. Kompanija je odlučila da ponovo razmotri XP-727 projekat početkom 1961. godine, a posle modifikacija je bio gotov i drugi prototip pod XP-727-2 oznakom. Ni za ovaj prototip nije preživela nijedna slika, ali sudeći po informacijama, XP-727-2 se nije dopao nikome u Cadillacu i ideja je ugašena u avgustu 1961. godine.

Treći prototip pod XP-727-3 oznakom je bio gotov do novembra 1962. godine, ali ga je Mitchell smatrao previše modernim i odlučio je da barem na momenat prekine rad na njemu. Međutim, do februara 1963. godine, Oldsmobile Toronado je bio u završnim fazama razvoja i počelo je da se priča da će pružati pogon na prednje točkove. Nejasno je kada je Cadillac postao zainteresovan za ovu tehnologiju, ali Ed Cole, predsednik GM-a, je zaključio da bi imao maksimalan profit da i ova najluksuznija divizija ima takav model.

Maja 1963. godine, novi dizajnerski tim pod vođstvom Stana Parkera, razvio je potpuno novi prototip sada na istoj bazi kao i spomenuti Toronado. Da bi se razlikovao od Oldsmobilea i Buicka, novi Cadillac je morao da pruža tehnologiju koja je bila nečuvena za period ranih 1960-ih godina. Naime, Cadillac je proizveo minimalno jedan V16 motor (po uzoru na predratne motore identične veličine), ali je novi V12 motor imao dosta veće šanse za serijsku proizvodnju. Rad na njemu je počeo još 1959. godine. Imao je radnu zapreminu od 500 kubnih inča (8,2 litra) sa preko 400 ks i on je bio gotov do 1962. godine. Ideja je bila veoma obećavajuća na papiru, ali kada je odlučeno da XP-727 deli platformu sa pogonom na prednje točkove sa Toronadom, Cadillac je odlučio da V12 motor ne bi bio praktičan i posle 1964. godine i poslednje prototip je uništen.

Pojam luksuza i udobnosti

U decembru 1963. godine, Cadillac je započeo rad na poslednjem prototipu pred serijsku proizvodnju, koji je dobio XP-825 oznaku. On se nije promenio u velikoj meri u poređenju sa ranijim prototipovima, ali je sada pružao dizajn za koji se na prvi pogled moglo zaključiti da je spreman da se nađe na fabričkim linijama. I pored toga što je delio platformu sa Toronadom, XP-825 nije imao sa njim zajedničke dizajnerske linije i pozajmio je samo par smernica od ostatka Cadillacove ponude.

Završni proizvod je predstavljen glavnim ljudima GM-a u maju 1964., koje nije bilo potrebno mnogo ubeđivati i serijska proizvodnja je brzo odobrena. Mitchell je „gurao“ XP-715 oznaku za novi automobil, neki dizajneri i LaSalle, ali je Cole na kraju izabrao Eldorado po uzoru na spomenute ranije modele.

Oldsmobile Toronado se pojavio u prodaji 1966. godine, ali je Cadillac zatražio dodatnu godinu za Eldorado da bi usavršio i najmanje detalje. U svakom slučaju, iako su Toronado, Riviera i Eldorado (poznati kao E-Body) delili platformu, svaki od modela je imao detalje po kojima je bio prepoznatljiv.

Buick nije hteo da eksperimentiše sa novom tehnologijom (nakon što ga je takva strategija umalo koštala bankrota tokom 1950-ih godina) i odlučio je da završi pogon na zadnje točkove, dok su Toronado i Eldorado bio dosta sličniji. Eldorado je bio dugačak 5.613 milimetara, što znači da je bio za 254 milimetra duži nego Toronado i Riviera, dok je model sa punom opremom umeo da pređe težinu od 2,2 tone.

Pošto je spomenuti V12 motor ugašen, Cadillac je morao da traži motor u već postojećoj ponudi. Izbor je pao na agregat od 429 kubnih inča (7,0 litara), koji je razvijao 340 ks i 648 Nm obrtnog momenta. Kao i što se očekivalo, Eldorado je bio najluksuzniji od tri E-Body automobila, kako po pitanju dizajna tako i po pitanju opreme. Zvanično je startovao sa prodajom u oktobru 1966. godine kao model za 1967. po početnoj ceni od 6.277 dolara. To je bilo za 1.600 dolara više nego Toronado, a ovaj automobil je zauzimao sredinu Cadillacove ponude.

Novinari su imali uglavnom reči pohvale. Ubrzanje do 100 km/h je iznosilo oko devet sekundi, uz maksimalnu brzinu od 200 km/h i veliku udobnost i stabilnost pri svim brzinama. Sa izuzetkom nešto bučnijeg motora, Eldorado se nije mnogo razlikovao od tradicionalnih Cadillaca. Prve godine je prodato 17.930 primeraka uz listu čekanja i do tri meseca, a zanimljivo je da se većina kupaca odlučila za model sa punom opremom koji je koštao preko 9.000 dolara. Dok je čak 40% kupaca Toronada tvrdilo da je pogon na prednje točkove bio glavni razlog za kupovinu, u slučaju Eldorada taj broj je iznosio samo 25%, a kupcima se najviše dopao dizajn i sam podatak da je u pitanju Cadillac – najluksuznija američka marka.

V8 motor zapremine 8,2 litra

Eldorado se pokazao kao automobil koji je Cadillacu donosio veliki profit, ali nije uspeo da poveća ukupnu prodaju kompanije. Pošto su Cadillacovi kupci uglavnom menjali svoje automobile svake godine, većina kupaca Eldorada je verovatno kupila ovaj automobil umesto nekog drugog Cadillaca, ali je Eldorado uspeo da smanji godine prosečnih kupaca sa 53 na 48.

Zanimljivo je da Eldorado nije imao mnogo direktnih promena. Zbog svoje visoke cene i prestiža, on je ciljao na potpuno drugu grupu kupaca nego Thunderbird, dok prvi pravi rival, Lincoln Continental Mark III, nije stigao na tržište sve do 1968. godine. To je ostavilo Mercedes W111/W112 kao jedini pravi konkurent, ali je Eldorado bio daleko veći i teži.

Za 1968. godinu Eldorado dobija novi motor, pošto je prethodni od 429 kubnih inča (7,0 litara) počeo da zaostaje za ponudom Imperiala (440 kubnih inča ili 7,2 litra) i Lincolna (462 kubna inča ili 7,6 litara). Kao odgovor je stigao novitet od 472 kubna inča (7,7 litara), koji je povećao snagu na 375 ks i podigao prodaju na 24.528 vozila.

Lincoln Continental Mark III je bio prvi pravi rival Eldorada. Kada se pojavio u prodaji u aprilu 1968. godine, on je bio za 125 milimetara kraći i pružao je nešto manji V8 motor od 460 kubnih inča (7,5 litara). Iako je prodaja u početku bila limitirana, tokom 1970-ih godina Mark-Series i Eldorado će da vode veliku borbu za lidersko mesto u klasi. U svakom slučaju, 1970. godina je bila poslednja za prvu generaciju Eldorada kada je usledilo nekoliko promena. Jedna od njih je bila dizajnerska, pa tako farovi više nisu bili skriveni, a ispod haube je debitovao novi V8 motor od čak 500 kubnih inča (8,2 litra) sa 400 ks. Do današnjeg dana, ovaj motor je najveći V8 motor koji je ikada nuđen na nekom automobilu. I pored jake konkurencije, Eldorado je nastavio da se dobro prodaje, sa 23.333 prodata primerka 1969. godine i još 28.842 primeraka godinu dana kasnije.

Kraj 1. dela.

Zoran Tomasović

(1244)