Serijal Čitam ti dušu kroz točak: Stereotipi – joj, žena je vozač!

Šema i skripta su osnova za održavanje stereotipa i predrasuda. Uzmimo za primer lične šeme koje su deo naših uverenja o drugim ljudima. Jedan vozač je bio mnogo iznerviran jer se drugi automobil u njegovoj traci kretao sporije. Kada je malo provirio iz automobila i pogledao tog drugog vozača, momentalno je rekao: „Pa naravno, žena je… one jednostavno ne umeju da voze“ i osetio je prezir prema njoj kao vozaču. Njegova lična šema za žene vozače ga tera da vidi svaki slični susret na ovaj veoma pristrasan način. On praktično sa takvim „povezom na očima“ nema šanse da otkrije istinu i sagleda događaje u saobraćaju na objektivan način.

Svi mi smo predati na milost i nemilost naših šema, koje su često duboko iracionalne! Predrasude u okviru ličnih šema mogu toliko da se gomilaju, a svaka nova, gore opisana situacija je kao stvorena da nas dodatno lažno uveri i potvrdi nam tu postojeću kategoriju. Mi postajemo žrtve naših samoiscrtanih proročanstva.

Naš vozač je u društvu poznat kao dobroćudan, svestran i uspešan mladić, koji je odrastao u porodici prosvetnih radnika, sa pomalo rigidnim shvatanjima. Njegove muke u vožnji su:

Ne mogu da razumem zašto ovaj automobil mora da ide tako sporo. Baš me nervira to…Vidi sad, vozi 40 km/h, a dozvoljeno je 45…užaas, da poludi čovek… uf, rekao sam sebi da ću imati lepu i ugodnu vožnju do tržnog centra i da se danas neću nervirati… i nisam u nekoj žurbi. Pa zašto se tako osećam, zašto me toliko nervira ovaj? Ja ću proći ovog tipa.

Oh, ne…. Skoro sam udario taj bedni automobil. Odakle je do đavola se on stvorio? Ma ovo je stranac, debil, ko im dade da iznajme auto u Beogradu. Čoveče, osećam se potpuno deprimirano i slomljeno. Srce hoće da mi iskoči. Kad samo pomislim da sam ja mogao biti… Zamislite da sam mogao biti… Izgubiću ovog momka…. Uključujem migavac. Gledam… proveravam mrtvi ugao… Ne želim da se nešto loše dogodi. Ne vidim nikoga. Gledam preko ramena da bih bio siguran. Vvvrrrooom, tako je dobro kada nagaziš papučicu gasa.

Pogledaću ovog lika popreko…auuu, pa ovo je neki starac… Šta li on i dalje traži za volanom. Sav je zgrčen i urastao… svima bih ja posle 60 godine zabranio da voze.

Top of Form

Svaki put kada ovaj naš vozač naiđe na starijeg vozača, on automatski i nesvesno, ponavlja ovu skriptu, jačajući šemu dok se ona ne ukoreni. Sve objektivnost se onda gubi. Od tog trenutka, mi uopšte ne primećujemo stare vozače koji brže voze, oni kao da za ovog našeg vozača ne postoje, jednostavno zato što nisu deo njegove šeme. To je mehanizam kojim se stereotipi u saobraćaju prenose i održavaju.

Bottom of Form

* muškarci vozači vs žene vozači

* određene etničke grupe

* određeni tipovi automobila

* ličnosti vlasnika automobila

Recimo neke od odomoćenih predrasuda su: žene se šminkaju u svakoj koloni, na svakom semaforu, očekuju od drugih vozača da budu džentlmeni i da ih propuste, ne umeju da parkiraju….Pančevci su loši vozači, Kruševačka i saobraćajna policija Vrbasa su najstrožije, vlasnici Audi automobila – kriminalci, BMW – bahate drumske siledžije, Mercedes – gastarbajteri ili njihovi potomci zavisno od klase automobila ili Albanci, Volvo – doktori i advokati, društveni krem, Subaru – školovani egzibicionisti, VW Golf – Bosanci, Škoda – kad porastem biću Bosanac, Hyundai – ma to je korejska Toyota, Alfa Romeo – pas je čovekov najbolji prijatelj, a ovog vozača najbolji prijatelj je automehaničar… i slične predrasude.

Lično svedočenje u saobraćaju je efikasan pristup upravljanju vozačkih šema i skripti – kontrolišućih agenata koji rade iza scene našeg mentalnog sveta.

Naš vozač gladan brzine koji je hteo da se otarasi starijeg vozača sporaća, je odlučio da sagleda sebe kao vozača. Jedan od elemenata koje je on izabrao da radi na njivom poboljšanju je njegova opsesija za proverom vozača automobila koji ga je u vožnji iz nekog razloga iznervirao. Ali, „stari vozači“ nisu bili njegova jedina negativna šema. Imao je desetak drugih uključujući žene vozače, turiste u iznajmljenim džipovima, mlade vozače, vozače kamiona, policiju, vozače skupih  automobila, vozače u automobilima koji od sudara nisu popravili karoseriju i nekoliko drugih, i činilo mu se da njegovo ponašanje u vožnji odudara od onoga za koga sebe smatra.

Njegova samomodifikacija se sastojala od dva koraka. Prvo se angažovao u aktivnosti koje se tiču njegovog ličnog svedočenja kako bi postao više svestan svojih šema i skripti, sa svim gore opisanim stereotipima, za koje je on duboko verovao da nisu negativne. On nije bio upoznat sa njima kao negativnim stereotipima. On je samo pretpostavio da oni u potpunosti opisuju surovu stvarnost saobraćaja, jer na ovaj način razmišljaju slično i svi iz njegovog okruženja – porodica, prijatelji, saradnici, to je ono i što kroz medije viđamo.

Njegov put samospoznaje u saobraćaju i njemu kao vozaču:

Ova spoznaja je bila ogromno olakšanje za mene. Super je što sam otkrio da ne moram da budem zaglavljen u tim mislima, ko vozi kakva kola i ko je kakva osoba od vozača. Svestan sam da sam baš mrzeo sve to. Sigurno je sve to bila navika. U stvari, ceo ovaj moj stav me jako podsetio na predrasude koje moji roditelji imaju o etničkim grupama. A to nisam ja, ne baš. Konačno sam sebi stvorio priliku da uradim nešto po tom pitanju. Niko neće verovati koliko je bilo lako. To je bio samo običan mali trik. Sve što sam morao da uradim jeste da razmislim o tome logično. Jednostavno sam odbijao da to sagledam. Dobro priznajem, nije uvek lako. Ponekad mi se činilo kao da mi neka sila vuče glavu u stranu da bih mogao da proverim vozača i počnem da ga pljujem, ali ja bih se kontrolisao da to ne radim. Bilo je stvarno čudno. Kao da sam opsednut ili se borim protiv tog demona. U svakom slučaju nije bilo toliko teško. Mislim nakon što sam to uradio nekoliko puta, pa još malo?, počeo sam da razmišljam zašto je to tako teško ranije bilo uraditi. O.K., pa nakon što sam prestao da odmeravam vozače moj um je još uvek radio čudne stvari. Kao da sam imao iluziju da sam vidim vozača koji mi objašnjava zašto je vozio ovako ili onako, odnosno onako kako je mene nerviralo? nešto poput griže savesti u aktivnoj imaginaciji.  S vremena na vreme i dalje uhvatim sebe kako ih gledam, ali ne kao pre. Sada koristim dodatnu tehniku koja je – prestani da misliš loše o drugim vozačima.  Dakle, nekako pričam sam sa sobom o njima, tipa – zašto ne mogu da drže distancu iza mene i slično, ali sigurno ne krećem juris poput onog mog starog – pa da, žena, glupača, znao sam itd.

Deo ovog izlečenja je svakako upotreba klasične tehnike poznate u kognitivnoj terapiji-zaustavljanje misli a deo je onaj naš iskonski put pronalaženja i prihvatanja sebe. Naš vozač je shvatio da je stekao porodičnu naviku nepotpunog i površnog razmišljanja o drugim ljudima u smislu njihovog pola, starosti, rase i etničkog porekla. Sloboda je moć da se kaže NE našim starim skriptama. One mogu da se menjaju koliko god bile ukorenjene uz adekvatnu motivaciju. Naš vozač ju je pronašao u moralnom delu sebe: „Mislim da ne bi trebalo da osuđujem ljude. To nije u redu.“

On je preispitao i spoznao svoje slabosti, i odlučio da iskoristi svoje novo stečene veštine u psihologiji saobraćaja da ojača svoje biće, i na taj način, da se oslobodi, jer straj je glavni izvor predrasuda i jedan od glavnih izvora okrutnosti, a samopouzdanje, snagu i mudrost skupljamo isključivo onda kada zastanemo i pogledamo strahu u oči. Suočimo se sa našim šejtanima i pobedimo ih. Samo mi to možemo.

Ružica Majkić

(458)