Dodge Charger SXT AWD – ekskluzivan test

Od anti-heroja i buntovnika do očajne domaćice

Predstavljanje modernog Dodge Chargera pre 12 godina je donelo promenljive emocije među ljubiteljima automobila. Svako ko poznaje američku automobilsku industriju zna za ovaj legendarni „muscle car“ koji je palio ulice tokom 1960-ih i 1970-ih, ali moderna verzija je bila nešto potpuno novo – težak preko dve tone, više nemački nego američki i najbitnije od svega – podatak da je imao četvoro vrata. Od tada Charger je osvežen nekoliko puta, a mi smo testirali najpopularniji model iz grupe za 2017. godinu da sami zaključimo da li je vredan imena.

Negativac

Charger je imao relativno slab start na tržištu 1966. godine, ali osveženi model dve godine kasnije je brzo stekao popularnost kao omiljeni automobil „loših momaka“. U tome je išao prilog uloga u legendarnom filmu „Bullitt“, koji se do dosadašnjeg dana smatra za najbolju jurnjavu ikada zabeleženu na ekranu.

Sedmominutna automobilska akcija bez muzike kroz ulice San Franciska, napisala je istoriju na malim ekranima, a heroj filma je Ford Mustang GT (1968.). Za njegovim volanom se nalazio detektiv Frank Bullitt, koga je igrao Steve McQueen, i koji je jurio plaćene ubice u crnom Dodge Chargeru R/T (1968.). Iako Mustang izlazi kao konačan pobednik, na ulicama Charger stiče imidž u jednakom smislu kao i Harley Davidson i Shelby Cobra. Poruka je bila jasna – Mustang su vozili dobri momci, a Charger buntovnici i anti-heroji. Ovaj trend se nije promenio ni desetak godina kasnije, kada je Charger postao zvezda u još jednoj popularnoj seriji (Dukes of Hazzard), pa je težina takvog imidža svakako bila velika.

James Dean protiv Marlona Branda

Čuveni britanski novinar Richard Hammond je poznat kao veliki ljubitelj američkih „muscle carsa“. Na Top Gearu smo mogli da vidimo njegovu zavidnu kolekciju, koja je u početku brojala i spomenuti Mustang. Međutim, posle nekog vremena, Hammond je zamenio Mustang Chargerom i opisao ga na veoma interesantan način, poredeći dve velike filmske zvezde. Naime, po njegovim rečima, Charger je kao James Dean – neko ko je brzo stekao ime i imidž, a zatim umro mlad. Na taj način, Dean je ostao upamćen po svom mladalačkom izgledu i karijeri bez mrlje. Sa druge strane, Marlon Brando (tj. Mustang) je u svoje vreme bio veća zvezda nego Dean (isto kao što je Mustang bio veća zvezda nego Charger) i stekao i veće uloge kroz karijeru, ali mnogi ga pamte po onome šta je radio pod „stare dane“ – pretežak starac koga su pratili skandali.

Navedena teorija i nije baš istinita (Dodge je koristio Charger ime na modelu sa pogonom na prednje točkove tokom 1980-ih godina) i Mustang je uvek bio popularan (posebno u današnje vreme), ali metaforički gledano, kada se ispred mene pojavio moderni Charger možda sam očekivao da će probuditi slične emocije kao i klasični model (koji je, inače, moj automobil snova). Možda je tu nastao moj prvi problem…

Testirani model

Na našem testu se našao model iz 2017. godine u SXT paketu opreme, koji je ujedno jedan od samo dva paketa sa V6 motorom (ispod njega se nalazi SE). On je ujedno najprodavanija verzija Chargera, a kada se zna da je test rađen u američkoj saveznoj državi Viskonsin, gde su vremenske neprilike česte, naš testirani primerak je došao i sa pogonom na sva četiri točka. Na moju (ne)sreću, tokom celog puta me je pratila jaka kiša pa sam imao više nego dovoljno prilika da testiram sve aspekte vožnje.

Veće je bolje

Već na prvi pogled nemoguće je ne primetiti koliko je Charger ogroman automobil čak i za američke standarde. Dugačak 5.077 milimetara, širok 1.905 milimetara i visok 1.482 milimetra možda i ne govori celu priču, ali težina od 1.885 kilograma se oseti svakog momenta. Međutim, to nije cela priča i stiče se utisak da je svaki detalj automobila dizajniran da bude što glomazniji. Primera radi, ni posle nekoliko dana vožnje i dalje nisam mogao da se naviknem kolika je snaga potrebna da se zatvore velika i teška vrata.

Nameštanjem retrovizora unutar automobila sam primetio da je on dugačak pun pedalj (doduše, u njemu se nalazi sistem za poziv za prvu pomoć), a držač za čaše je uspeo da smesti i litarsku šolju sa kafom. Neko će reći, „napravljen za tipičnog Amerikanca“, i neće u nijednom momentu pogrešiti. Ali krenimo redom …

„Retro“ dizajn

Kada je debitovao prvi moderni Charger 2006. godine, mnogi su bili razočarani što on nimalo ne liči na svoje prethodnike. On se ipak pojavio u prodaji u gotovo isto vreme kada i retro Mustang (2005.), pa se očekivao sličan potez. To nije smanjilo prodaju, ali je lista kritika uvek bila „Charger je pogrešno ime za sedan sa četvoro vrata“. Ne mogu reći da se ne slažem, mada je moderni Charger po dosta karakteristika ostao dostojan prethodniku – moćan, bučan i samoubica u krivinama.

Misteriju su kasnije otkrili sami dizajneri, koji su izjavili da je automobil prvo kompletno razvijen pa tek onda dobio svoje ime. Od tada Fiat je postao novi vlasnik Chryslera (koji je vlasnik Dodgea) pa je usledilo nekoliko osveženja – od čega je najbitnije ono iz 2015. godine. Charger i dalje nema retro dizajn prethodnika, ali ipak pruža neke linije.

Dugačka horizontalna maska hladnjaka, dizajn zadnjeg dela krova i posebno zadnja svetla su neke karakteristike koje su prekopirane direktno za 1969-1970. modela dok su farovi inspirisani 1971-1974. modelom.

Generalno, Charger deluje kao izuzetno moderan automobil i odličan spoj agresivnog i sportskog dizajna. U prošlosti, Dodge je pokušao da ga napravi i luksuznijim, ali novi vlasnik Fiat želi da tu poziciju zauzme samo „blizanac“ Chrysler 300. Detalji kao što su standardni LED farovi, hromirane 19-inčne felne i crna hromirana maska hladnjaka definitivno daju poseban šarm, tako da smatram da je 2017. model definitivno vredan kao naslednik svojih predaka (iako i dalje pruža dvoje vrata više nego što bi trebalo da ima).

Enterijer

Ovo nije moje prvo iskustvo sa modernim Chargerom i imao sam prilike da vozim i raniji model, dok je Chrysler još uvek bio pod vlasništvom nemačkog Daimlera. Tada sam zaključio da je enterijer jedna od najvećih mana ovog automobila sa izuzetno niskim kvalitetom i još nižom završnom izradom. To možda i ne bi bio problem na nekom jeftinijem automobilu, ali na Chargeru svakako jeste.

Od kada je Fiat preuzeo komandu nad kompanijom, enterijeri su postali jedna od najvećih vrlina Chryslerovih proizvoda. To ne znači da je on perfektan i dalje se mogu pronaći određeni jeftiniji materijali, posebno po pitanju dugmića na vratima, volanu i komandama radija i klime, ali je već na prvi pogled uočljiv veliki napredak.

Detalj koji mi se dopao je podatak da kožna sedišta nisu standardna. Verovatno sam u manjini, ali ona mi se nikada nisu dopala – teška su za održavanje, leti su vrela, a zimi hladna. Kada spominjem sedišta da spomenem da su ona kao prave fotelje. Velika i udobna, ali u isto vreme u većim krivinama ne pružaju preterano dobru podršku. Takođe smatram da su prednja sedišta previše odignuta. Iako sam ih spustio maksimalno koliko sam mogao, i dalje sam stekao utisak da su ona minimalno desetak milimetara ili više viša nego što bi trebala biti.

Moja glava nije bila daleko od krova, što znači da više osobe mogu imati i problem povodom tog pitanja. Sam prostor je zavidan kada je u pitanju prostranost, što se i očekivalo od automobila takvih dimenzija, ne samo za vozača i za putnike.

Zadnja sedišta mogu komotno da smeste tri odrasle osobe dok je gepek jedan od najvećih sa kojim sam imao prilike da se sretnem. Dodge se potrudio da ponudi i nekoliko lokacija za mobilni telefon, novčanik, sitniš i slično, a kao što sam spomenuo – držači za čaše su toliko veliki da mogu da smeste i jednolitarske flaše.

Iako Charger možda deluje kao tenk, preglednost u toku vožnje je izuzetno dobra. On ima mali „mrtvi ugao“ kao i svaki drugi automobil sa niskim krovom, ali je i više nego dobar povodom ove karakteristike kada se pogleda koliko su njegovi prozori niski. Nažalost, ne mogu da donesem isti zaključak po pitanju načina korišćenja samog enterijera. Neke komande (kao što je traženje radio stanica i klima) su pomerene previše na suvozačevu stranu pa samim tim nisu baš praktični za korišćenje tokom vožnje. Poveći monitor je zamenio značajno manji prethodni, a on je ujedno jedina veća promena za 2017. godinu.

Drago mi je da je Dodge odustao od dugmeta za komande menjača već i dalje nudi tradicionalnu ručicu. Ovaj potez je doneo Chrysleru izuzetno loš publicitet pošto se sama ručica uvek nalazi u istom položaju kada se odlučite za brzinu, što ume da zbuni one koji su u žurbi da je automobil u „P“ (parking) umesto u „D“. Chrysler je nedavno tužen od strane familije glumca Antona Yelchina, koji je poginuo kada je njegov Jeep Grand Cherokee udario u njega u momentu kada je izašao iz kola da otvori kapiju. Lično smatram da ovde problem i nije u samom menjaču već u ljudskoj nepažnji. Možda takva ručica menjača i nije baš najpraktičnija, ali svakako daje poseban dizajnerski detalj.

Mehanika

Naš testirani Charger je stigao sa V6 motorom zapremine 3,6 litara koji razvija 292 ks i 353 Nm obrtnog momenta. On je najosnovniji model u ponudi, mada postoji i njegova nešto moćnija verzija sa 300 ks i 358 Nm obrtnog momenta.

Spomenuti Pentastar motor je jedini koji se može naručiti i sa pogonom na sva četiri točka dok ostali modeli pružaju pogon na zadnje točkove. Pre dve godine Chrysler je konačno penzionisao zastareli Mercedesov menjač od pet brzina i Charger sada pruža sopstveni automatik od osam stepeni prenosa.

U oba slučaja nisam imao nikakvih zamerki. Sudeći po fabričkim brojkama, ubrzanje do 100 km/h iznosi 6,1 sekundu dok je maksimalna brzina limitirana na 200 km/h. U gradskoj vožnji snaga je više nego dovoljna i Charger ni u jednom momentu ne pokazuje znake slabosti iako maksimalnu snagu razvija na visokih 6.350 o/min. Za one kojima je to premalo, u ponudi su čak četiri V8 opcije od 370 ks, 470 ks, 485 ks i 707 ks.

Nedavno sam imao prilike da testiram i blizanca Chryslera 300C sa spomenutim motorom od 370 ks i razlika u gradskoj kreni-stani vožnji se i ne primeti. Sa druge strane, na autoputu razlika je drastična – ne samo što V8 model smanjuje ubrzanje do 100 km/h na samo 5,1 sekundu već povećava i maksimalnu brzinu na 235 km/h. Naravno, najmoćniji Hellcat je posebna priča i on je u ovom momentu najmoćniji i najbrži serijski sedan na svetu sa maksimalnom brzinom od 328 km/h. Menjač je takođe odličan i uvek u pravoj brzini. Dodge u prošlosti se nije mogao pohvaliti kvalitetom menjača, pa ostaje da se vidi da li se situacija promenila dolaskom novih vlasnika.

Kao Titanic protiv sante leda

Svima nam je poznata priča o Titanicu koji nije uspeo da „skrene“ na vreme i izbegne santu leda, a postoji i teorija da bi brod prošao mnogo bolje da je direktno udario – on bi pretrpeo veću štetu, ali ne bi potonuo. Stekao sam utisak da ista logika važi i za Charger u slučaju izbegavanja nesreće na putu.

Pre desetak godina kada sam po prvi put testirao ovaj automobil, bio sam u situaciji gde se na autoputu, pri brzini od 130 km/h, ispred mene iznenada pojavio kojot. Sve šta sam uspeo da uradim je da legnem na sirenu i kočnicu i pokušam da ga izbegnem, ali se Charger samo nagnuo na stranu (kao brod) i nastavio da se kreće pravo. Na moju sreću, kojot je shvatio poruku i pomerio se na vreme, ali verujem da i protiv dosta većeg targeta Charger bi izašao kao pobednik u direktnom sudaru. Tadašnji Charger je imao ogibljenje identično onom sa Mercedesa E klase, koji je relativno sportski sedan, ali Dodgeov predstavnik nije uspeo da sakrije kilograme.

Model za 2017. godinu i dalje ima određene komponente sa nemačkog rođaka, ali su oni u manjini. To ne znači da se on ponaša bolje u krivinama, mada mu pogon na sva četiri točka daje odličnu stabilnost pri svim brzinama. U slučaju Chargera, pogon na sva četiri točka je opcija od 2.000 dolara i svakako je preporučljiva za sve one koji žive u državama sa lošim vremenskim uslovima. Tokom testa me je pratila teška kiša, ali Charger ni u jednom momentu nije pokazivao znake slabosti čak i pri većim brzinama.

Potrošnja

Po fabričkim brojkama, Charger u proseku troši 13 litara na 100 kilometara u gradu, dok je potrošnja na autoputu 8,7 litara. Na našem testu smo dobili kombinovanu potrošnju od 11,2 litre na 100 kilometara, što je izuzetna vrednost kada se pogleda koliko je ovaj automobil velik, težak i moćan.

Cena

Charger ima početnu cenu od 28.000 dolara, ali za model kao što je testirani je potrebno izdvojiti 32.000 dolara. Sledeći model u ponudi, R/T sa V8 motorom, je za 2.800 dolara skuplji. Sa takvom cenom, Charger nema mnogo konkurenata. Ford Taurus i Chevrolet Impala su za oko 1.000 dolara jeftiniji, ali oni pružaju pogon na prednje točkove (Taurus se može dobiti i sa pogonom na sva četiri točka). Sličan slučaj je i sa stranim konkurentima, kao što su Toyota Avalon, Hyundai Azera i Kia Cadenza – oni ne samo što pružaju standardan pogon na prednje točkove već su takođe i poprilično skuplji.

Zaključak

Ukoliko očekujete Charger po uzoru na svog prethodnika, model iz 2017. godine će svakako razočarati. On je prevelik, pretežak, suviše tih i preudoban i možda bi logičnije bilo da se zove Polara ili Monaco, po uzoru na takve klasične modele Dodgea. Sa druge strane, upravo navedene karakteristike čine Charger odličnim modernim američkim proizvodom za sve one koji žele sve one karakteristike koje su krasile proizvode iz ove države kroz istoriju. Ne, on više nije buntovnik i anti-heroj kao nekada, ali možda Richard Hammond nije u pravu. Možda Charger nije James Dean već Marlon Brando i posle karijere tokom svojih 20-ih godina je stigla uloga života u „Kumu“…

Tekst i foto: Zoran Tomasović

(1039)