H.L. Hunley – prva podmornica koja je potopila brod

„Istoriju pišu pobednici“ (Winston Churchill)

Amerikanci će reći da je njihov civilni rat, koji se vodio od 1861. do 1865. godine, bio prekretnica u istoriji ove države iz nekoliko razloga. On ne samo što je započeo novu eru i napravio prve korake onoga šta će kasnije da postane industrijska revolucija, već je predstavljena i nova tehnologija u vidu oružja sa kojim se svet nije sretao nikada ranije. Južni deo Sjedinjenih Američkih Država (SAD) je ušao u rat kao veliki autsajder i moralo se desiti čudo da bi pobedio, a u takvim uslovima oni su morali da koriste svaku moguću prednost. Inženjer Horace Lawson „H.L.“ Hunley se tada dosetio ideje o podmornici, koja bi južnjacima pružila ogromnu prednost protiv favorita, pre nego što se desila velika tragedija. U nastavku ove priče spomenutu osobu ćemo oslovljavati kao „H.L.“, da bi ga razlikovali od istoimene podmornice koju ćemo oslovljavati kao „Hunley“.

Rani razvoj podmornica

Ideja o objektu koji može da roni i, po želji, „ispliva“ na površinu je postojala i pre nove ere, a istorija prve moderne podmornice počinje 1578. godine. Tada je britanski matematičar William Bourne predstavio crteže potpuno zatvorenog broda, koji bi imao podvodna vesla i rupe sa svake strane. Pored rupa bi se nalazili drveni detalji koji bi, preko pedale kao na biciklu, zatvarali rupe po potrebi i tada bi podmornica isplivala.

Moderna replika Drebbel podmornice iz 1620. godine.

Bourne nije uspeo da svoje ideje sprovede u delo, ali holandski inženjer Cornelis Drebbel jeste 42 godine kasnije. On je, 1620. godine, dizajnirao i proizveo prvu podmornicu koja je razvijena sa specifičnim ciljem da provede što duži period ispod vode. Drebbel je proizveo tri prototipa, od čega je svaki bio veći od prethodnog, a onaj poslednji je imao šest vesala i mogao da smesti 16 putnika. Po nekim pričama spomenuta podmornica je mogla da provede oko tri sata ispod vode pri dubini do pet metara.

Generalna ideja podmornica koju je William Bourne predstavio 1578. godine.

Vojna svrha

U narednih 100 godina su debitovale slične ideje uglavnom sa identičnom „mehanikom“, a početkom 18. veka mnoge države su uvidele i mogućnost da se podmornice koriste i za vojnu svrhu. Prva takva podmornica je stigla 1724. godine i to od strane ruskog inženjera Yefima Nikonova. On je dizajnirao objekat sličan buretu za vino, a na ideju je došao dve godine ranije, kada je poslao pismo ruskom caru Petru Velikom i opisao kako može da razvije proizvod koji može da potopi svaki neprijateljski brod. Car je bio zainteresovan i naredio je proizvodnju makete, a kada se test pokazao veoma uspešnim Nikonov je dobio zeleno svetlo i za proizvodnju prvog prototipa. Prvi model je bio spreman 1724. godine i bio je dosta primitivan. Podmornicu su pokretala dva vesla, vazduh je dolazio preko creva koje se nalazilo izvan vode, a na vrhu se nalazio mali top. Da bi podmornica morla da ispali đule bilo je potrebno da izroni u velikoj meri. Prvi test se završio na najgori mogući način, nakon što je podmornica potonula, a u njoj se nalazio i sam Nikonov koji je uspeo da se spasi. U naredne tri godine su proizvedena još dva prototipa sa identičnim rezultatima, a Nikonov je zatim optužen za trošenje državnog novca i poslat u zatvor.

Moderna replika Ruske podmornice iz 1724. godine.

Turtle

Američka podmornica Turtle (kornjača) je bio prva koja je omogućila mornaru da bez ikakve vanjske pomoći upravlja pod vodom. Za njega je bio zaslužan David Bushnell za vreme Američke revolucije i pokušaja da postanu samostalni od Velike Britanije.

Turtle je bio jajastog oblika i imao dovoljno prostora za samo jednu osobu. Većinski deo podmornice je bio urađen od metala i, kao i prethodnici, bilo je potrebno pustiti vodu unutar podmornice da bi ona završila pod vodom. Ukoliko je mornar želeo da stigne do površine, on bi morao ručno da pedalom izbaci vodu. Podmornica je imala i dva propelera koji su pod maksimalnim naporom pružali maksimalnu brzinu od 4,8 km/h.

Kada je reč o vazduhu, Turtle nije imao crevo pa je tako mornar mogao da provede svega 30 minuta pod vodom.

Turtle, prva podmornica američke mornarice.

Iako je bio vojna podmornica, Turtle nije imao oružje na sebi sa kojim bi mogao da gađa brodove već je ideja zahtevala da se on približi brodu, postavi eksploziv i zatim udalji. Podmornica je zvanično završena i testirana 1776. godine, a zatim predana tadašnjem generalu Georgeu Washingtonu. On je odobrio napad na britanski brod Eagle, koji se tad nalazio u vojnoj luci u Njujorku. Za misiju je izabran jedan od Washingtonovih generala Ezra Lee. On je uspeo da se približi brodu, ali ne i da probije potrebnu rupu u koju bi stavio eksploziv. Sudeći po rečima Leea, on je ostavio eksploziv u vodi i morao da se udalji pošto su britanski vojnici počeli da se približavaju. Sama eksplozija nije uspela da napravi nikakvu štetu, a zanimljivo je da će Britanci kasnije demantovati da je do nje uopšte došlo. Nekoliko meseci kasnije Britanci su navodno potopili brod koji je prevozio Turtle tako da se on do današnjeg dana nalazi negde na dnu Atlantika.

Budući pokušaji

Na sledeću vojnu podmornicu svet je morao da čeka do 1800. godine kada su Francuzi predstavili Nautilus. Za njega je bio zaslužan još jedan Amerikanac, Robert Fulton, koji je tada živeo u južnoj Francuskoj i pokušao je Napoleonu da „proda“ ideju koja bi učinila ovu državu vojnom silom u poređenju sa Britanijom. Nautilus je funkcionisao na sličan način kao i Turtle, ali je bio duži (11 metara) i širi (3,7 metara) i mogao je da dostigne dubinu od 7,6 metara. Nažalost, pri svakom testu pred Napoleonom podmornica je puštala vodu, tako da dalji razvoj nije odobren. Svoju verziju su predstavili i Nemci (Brandtaucher, 1850. godine), ali je on potonuo tokom testa, dok će 17 godina kasnije biti podignut iz vode i danas se nalazi u muzeju.

Francuska podmornica Plongeur je postala prva koja nije radila po principu ljudske snage već mehaničke. Predstavljen u aprilu 1863. godine, Plangeur je imao propeler koji je pokretao motor preko kompresovanog vazduha i na taj način je mogao da dostigne maksimalnu brzinu od 8 km/h. Plangeur je funkcionisao na isti način kao i prethodne podmornice, ali je doneo nekoliko inovacija kao što je mali brod za do 12 putnika u slučaju opasnosti uz dužinu od čak 43 metra. Iako je on prošao sve testove, francuska mornarica ga nikada nije koristila za vojne svrhe.

Američki civilni rat

U aprilu 1861. godine je započeo Američki civilni rat između sedam južnih država poznatih kao Konfederacija ili „Pobunjenici“ (taj broj će kasnije biti povećan na 11) i ostatka SAD poznatog kao Union ili Unija. Razloga za rat ima nekoliko, a onaj ključni je ležao u podatku da je novi predsednik Abraham Lincoln želeo da kompletno ukine robovlasništvo. Northwest Ordinace iz 1787. godine je zabranio robovlasništvo u većini severnih i zapadnih država Sjedinjenih Američkih Država dok je „uvoz“ robova iz Afrike bio zabranjen u celoj državi.

Međutim, u 11 južnih država (Južna i Severna Karolina, Misisipi, Florida, Alabama, Džordžija, Luizijana, Teksas, Virdžinija, Arkansas i Tenesi) robovlasništvo je još uvek bilo dozvoljeno zato što su njeni političari još uvek imali veliku moć. Njima je robovlasništvo bilo veoma bitno iz razloga što je ovaj deo Amerike u velikoj meri zavisio od proizvodnje i prodaje pamuka, pa bi ukidanje robova oštetilo ekonomiju. Kada je Lincoln postao novi predsednik u novembru 1860. godine, južni političari su izgubili svoj uticaj i postalo je jasno da će robovlasništvo postati protivzakonito u celoj državi. Oni nisu mogli da prihvate taj potez i u aprilu 1861. godine su zvanično formirali Konfederaciju i odvojili se od ostatka Amerike. Nijedna strana nije želela da popusti i uskoro je počeo rat.

Unija u prednosti

Kada je rat počeo, Unija se nalazila u dosta velikoj prednosti. Severne države su uveliko prošle kroz industrijsku revoluciju dok je jug i dalje zavisio od poljoprivrede kao što su uzgajanje pamuka i duvana. Ako pogledamo statistiku, oko 95% fabrika u 1860. godini je dolazilo sa severa i oni su bili u stanju da proizvedu 32 puta više oružja. Sever je takođe kontrolisao između 65-85% banki i 70% pruga dok se jug kocentrisao uglavnom na reke za prevoz robe. I na kraju, sever je imao i veliku prednost po pitanju same populacije, koja je iznosila oko 22 miliona, od čega je sama vojska igrala ulogu sa 2,2 miliona. Sa druge strane, populacija juga je iznosila oko devet miliona, od čega su pet miliona činili robovi, a broj vojnika je iznosio samo 750.000. Postalo je jasno da se mora desiti čudo da bi Pobunjenici uspeli da pobede.

Mornarica

Pre rata nijedna strana se nije mogla pohvaliti sa velikom mornaricom. Unija je imala 50-ak brodova, uglavnom za civilni prevoz, ali njene fabrike su omogućile da se nova tehnologija brzo razvije. Pobunjenici nisu imali nijedan brod kao ni fabrike pa su bili primorani da ih kupuju od strane Britanaca i Francuza. Unija nije ušla u rat previše ozbiljno i smatrala je da prednost u tehnologiji i vojnoj snazi bi mogla da ugasi svaku pobunu. Međutim, kada su Pobunjenici pobedili nekoliko početnih bitaka, Lincoln je povećao vojsku i naredio nove planove sa ciljem da zaustavi napredak neprijatelja.

Blokada

Kada se zna da Pobunjenici nisu ni imali mornaricu i da su zavisili od izvoza pamuka i uvoza svega ostalog, sve što je Unija trebalo da uradi je da ograniči uvoz i izvoz. Na ovu ideju je došao general Winfield Scott kada je predstavio „Anaconda Plan“ sa ciljem da brodovi Unije patroliraju oko 5.000 km dugačke obale pobunjeničkih država i potope svaki brod koji se približi.

Ovaj potez će u velikoj meri ugroziti politički savez sa Britanijom i Francuskom, ali u prvim godinama rata to nije bilo bitno jer su Pobunjenici počeli da dobijaju bitke. Pobunjenici su odgovorili tako što su razvili ili kupili brodove poznate kao blockade runner. Oni su bili manji pa samim tim i brži pa su mogli da sa lakoćom pobegnu većim i težim ratnim brodovima Unije. Ovaj plan je u početku odlično funkcionisao, ali je vremenom Unija uspela da poveća svoju mornaricu u velikoj meri pa je postalo jasno da je Pobunjenicima potrebno nešto novo.

Alligator

Pošto su za našu priču najbitnije podmornice, spomenućemo da je Unija postala prva koja je dobila ovu tehnologiju u maju 1862. godine, kada je debitovao Alligator (aligator). Za njegov razvoj je bio zaslužan francuski inženjer Brutus de Villeroi, a zanimljivo je da je Alligator bio završen za svega 40 dana od kada je postao ideja na papiru.

Alligator, prva podmornica Unije

Alligator je dobio ime po zelenoj boji, a mogao je da smesti do 17 mornara. Ova podmornica je donela nekoliko inovacija, kao što su sistem za pročišćavanje vazduha i takozvani airlock tj. posebna prostorija preko koje bi mornar mogao da napusti podmornicu dok se ona još uvek nalazila pod vodom.

Ovaj poslednji potez je bio veoma bitan iz razloga što bi ronilac mogao da napusti podmornicu, postavi eksploziv ispod broda i onda se sigurno vrati pre detonacije. Usledila su dugačka testiranja, a u aprilu 1863. godine Alligator je poslat u Južnu Karolinu da učestvuje u bici za grad Čarlston. Međutim, tokom puta je došlo do nepoznatog problema i Alligator je potonuo na nepoznatoj lokaciji. Od tada su rađene mnoge potrage, ali do današnjeg dana nije pronađen.

Ko je zaista bio H.L. Hunley?

Otac pobunjeničkih podmornica je rođen kao Horace Lawson Hunley u decembru 1823. godine u saveznoj državi Tenesi. Njegov otac John se borio protiv Britanaca u Revolucionarnom ratu, a posle njegove smrti H.L. je preselio u saveznu državu Luizijanu. Nakon završenog fakulteta sa diplomom advokata, H.L. uspeva da zaradi dovoljno novca da kupi poveću farmu u južnom delu Luizijane, a zatim je planirao da kupi osam robova i uzgraja šećerne repe. On je u velikoj meri podržavao Pobunjenike, iako nikada nije pripadao njihovoj vojsci ili mornarici, ali je želeo da robovlasništvo ostane na delu najviše iz svog ličnog interesa za novi biznis. U navedenom periodu, vlada Pobunjenika je plaćala i do 50.000 dolara za svaki potopljeni brod neprijatelja od strane civila, a H.L. bi dobio još veću finansijsku nadoknadu ukoliko bi razvio oružje koje bi pripomoglo. Iz navedenog razloga, on je krenuo da razvija podmornice. H.L. je o podmornicama znao jako malo, ali je bio izuzetan biznismen i uspeo da dobije velike investicije. Sa druge strane, njegov kolega James McClintock je bio ekspert i možda najzaslužnija osoba za razvoj nove tehnologije.

Horace Lawson Hunley, otac pobunjeničkih podmornica

Rane podmornice Unije

Još krajem 1861. godine, H.L. je počeo sa radom na prototipu prve podmornice Pobunjenika. U timu su takođe radila još dva inženjera (James McClintock i Baxter Watson), a njihovo prvo delo je nosilo naziv Pioneer (Pionir) i bio je spreman za test u februaru 1862. godine. Rani testovi su rađeni u saveznoj državi Luizijani, ali kada je njen glavni grad Nju Orleans pao u ruke Unije u maju 1862. godine, Pioneer je potopljen u jezeru Pontčartrein. On je zatim izvađen iz jezera od strane Unije i korišten za testiranje, a po nekim pričama je prodat otpadu 1868. godine.

Generalna ideja Hunleyja.

Naslednik Pioneera je bio Pioneer II (takođe poznat kao American Diver), čiji je razvoj rađen u saveznoj državi Alabami. Pioneer II je testiran prvo sa električnim motorom, a zatim i sa parnim motorom, ali su obe ideje odbračene iz razloga što nisu bile praktične. Pobunjenici su planirali nekoliko napada na brodove, ali do njih nikada nije došlo i u Februaru 1863. godine, Pioneer II je završio na dnu Meksičkog zaliva gde se nalazi do današnjeg dana.

Crtež iz 1902. godine sa Hunleyjem.

Paralelno sa H.L-om i njegovim timom, Pobunjenici su radili na prototipu još jedne podmornice, koja je danas poznata kao Bayou St. John. Oba podmornica je velika misterija i pronađena je tek 1868. godine u Sent Džon zalivu, po čemu je i dobila ime. Do današnjeg dana je nepoznata njena istorija, a zanimljiv je podatak da je dugo vremena vladalo mišljenje da je Bayou St. John ustvari Pioneer II sve do ranih 1990-ih godina kada su pronađeni originalni crteži. Predpostavlja se da su obe podmornice razvijene i testirane u isto vreme, ali Bayou St. John se danas nalazi u muzeju u Luizijani.

Hunley postaje ideja

Nakon neuspeha sa Pioneer i Pioneer II, H.L. i njegov tim je počeo sa radom na potpuno novoj podmornici sa ciljem da pruži Pobunjenicima preko potrebnu nadmoć. Njima je u korist išao i podatak da je sama vlada finansirala celi projekat, a u timu su se nalazila i dvojica mašinista (Thomas Park i Thomas Lyons).

Fabrika u Alabami gde je Hunley proizveden.

Do sredine 1863. godine rat se u potpunosti preokrenuo protiv Pobunjenika i oni su izgubili gotovo sve vojne luke sa izuzetkom nekoliko u Alabami i Floridi. Jedini način za izvoz pamuka i uvoz oružja je bio preko Kube ili Bahama, ali čak i u tim slučajevima šanse su bile velike da će se sresti sa vojnim brodovima Unije. Podmornica bi bila u stanju da uništi takve brodove i samim tim omogući slobodnom prometu oružja.

Podmornica je dobila novo ime (H.L. Hunley) po prvom čoveku tima, ali su zadržani stari problemi sa ranijim Pioneer i Pioneer II konceptima. Kako dopremiti vazduh do mornara? Kako će mornari da upravljaju podmornicom? Kako će kapetan podmornice znati gde se nalazi na lokacijama gde je vidljivost loša? Kako će se podmornica ponašati u nevremenu? Sva ova, a i mnoga druga, pitanja su mučila tri inženjera, koji su odlučili da zaposle još nekoliko osoba sa iskustvom rada u brodogradilištu.

Oružje

H.L. je imao još jedan problem, a to je samo oružje koje je ipak bilo glavni cilj ovakvih mašina. U vreme pre nego što je postojala moderna tehnologija, mornar nije mogao da sa daljine gađa cilj već je morao postojati način da se eksploziv približi samom brodu. U izboru su bile dve ideje. Ona prva je zahtevala da padmornica na prednjem delu pruži dugačku šipku i na vrhu šipke bi se nalazio eksploziv. Podmornica bi zatim prišla brodu, ostavila eksploziv pored njega i udaljila se na sigurnu distancu pre nego što bi bio detoniran. Ona druga ideja je dobila mnogo više glasova, a ona se odnosila na podmornica vuče eksploziv na vodi, zatim zaroni ispod broda i samim tim dođe do eksplozije kada eksploziv udari u brod.

Rani razvoj

Investitori i vlada Pobunjenika su izgubili oko 30.000 dolara nakon što su Pioneer i Pioneer II potonuli, pa je nova podmornica bila poslednja nada za tim. Prvi prototip je u velikoj meri bio veoma moderna podmornica, ali ne i praktična. Sa dužinom od 12 metara i visinom od 1,17 metara, Hunley je bio dovoljno velik da smesti do osam mornara, ali su dimenzije jedinih vrata bile svega 42×53 centimetra, što činilo ulazak i izlazak veoma problematičnim, pa su tako mornari morali da ulaze/izlaze jedan po jedan sa rukama u vazduhu. Tu su takođe bila i dva otvora za vodu koji su kontrolisali koliko duboko podmornica može da zaroni, a sve kontrole su urađene ručno preko mornara. Vidljivost je bila izuzetno slaba sa samo dva prozora, mada je unutar podmornice osvetljivalo 12 sijalica.

Testiranje

Da bi Hunley potonuo određeni delovi podmornice bi morali biti potopljeni, a da bi izronio mornari bi ručno morali da, preko pumpa, izbace vodu. Hunley je mogao da ostane ispod vode do 30 minuta, a jedini način da se ponovo napuni sa vazduhom je preko otvorenih vrata. Prvi test je stigao u Julu 1863. godine pred generalom Franklin Buchananom, koji nije krio oduševljenje. Podmornica je zatim poslata u Južnu Karolinu sa ciljem da postane zvanični deo mornarice Pobunjenika dok bi H.L. i njegov tim nastavili sa radom kao partneri. General John Payne je postao novi kapetan podmornice, ali će on da napravi jednu veliku grešku avgusta 29., 1863. godine. Naime, dok se Hunley nalazio na površini, Payne je greškom otvorio jedan od otvora za ronjenje, a kako su i vrata u tom momentu bila otvorena podmornica se našla na dnu jezera u roku od nekoliko minuta. Payne je uspeo da se spasi, ali je pet mornara poginulo. Vlada će morati da plati 7.000 dolara da se podmornica podigne sa dna i još dodatnih 400 dolara da se izvadi svih pet tela (ruke i noge su morale da budu odsečene pre nego što je do toga došlo). Hunley je zatim vraćen Payneu za komandu Septembra 11, 1863. godine.

Hunley – moderna ilustracija.

H.L. preuzima kontrolu

Kada je saznao za potapanje, H.L. je lično poslao pismo poznatom generalu P.G.T. Beauregardu i zatražio da on postane kapetan. H.L. je tvrdio da pošto je on proveo mnogo vremena u razvoju da ne postoji niko drugi ko bi obavljao posao bolje. Beauregard je pristao na ovaj potez i 15. oktobra, 1863. godine, H.L. je trebalo da izvede svoju prvu probu kao kapetan podmornice pre grupom ljudi. Hunley je potonuo pri dubini oko 13 metara, ali zatim nije izronio i H.L. je umro zajedno sa još sedam mornara. Podmornica je još jednom podignuta sa dna, a zatim je otkriveno da je problem sa potapanjem ponovo ležao u otvorenom otvoru za ronjenje. Dodatni problem je vladao i u podatku da se podmornica zaglavila u blatu, zbog čega više nije mogla da izroni. Za novog kapetana je postavljen general George Dixon, koji je imao velikih problema da pronađe još sedam mornara.

Replika iz 1968. godine

Prva misija

Originalni plan je zahtevao da podmornica vuče eksploziv, ali je ova ideja na kraju odbačena nakon što su se neki generali bojali da bi eksplozviv mogao da udari u podmornicu tokom vremenskih neprilika. To je označilo da jedini preostali način bi zahtevao dugačku šipku na čijem vrhu bi se nalazio eksploziv. Ostalo je samo da se odluči ko će da bude prva žrtva … Posle kraće potrage izbor je pao na USS Housatonic, moćni brod Unije sa 12 topova koji se nalazio na oko sedam kilometara od obale i spreman čekao da potopi pobunjeničke brodove. Tim se uputio prema neprijatelju 17. februara, 1864. godine u sedam sati popodne po lokalnom vremenu i stigao oko dva sata kasnije. Detalji su nepoznati, ali se zna da su nekoliko mornara na brodu primetili podmornicu i pokušali da naprave buku. U tom momentu se desila velika eksplozija i Housatonic je završio na dnu Atlantika sa pet od 160 poginulih mornara.

Maketa potopljenog Housatonica. Zaokruženi deo pokazuje gde je Hunley postavio eksploziv.

Misterija dugačka preko 150 godina

Šta se desilo posle toga je misterija koja vlada do današnjeg dana. Vlada Pobunjenika je izjavila da je nedugo zatim Hunley poslao poruku da je misija uspešna i da se vraća u bazu, ali kada se nije pojavio ni posle dva dana postalo je jasno da je potopljen ili zarobljen.

Sasvim je sigurno da je Hunley uspeo da postavi eksploziv na Hausatonic i da se zatim udalji barem na kratku distancu. Pretpostavlja se da je jedan od mornara podmornice previše rano detonirao eksploziv, pa je samim tim i Hunley oštećen, ili su mornari na brodu uspeli da uzvrate vatru pre nego što je Hausatonic potonuo. Po nekim pričama, Hunley je morao da bude udaljen minimalno 45 metara pre detonacija dok je on bio udaljen svega 30 metara. Takođe je sigurno da je podmornica nastavila da funkcionise minimalno sat vremena nakon napada, a šta se tačno desilo posle toga verovatno nikada nećemo saznati.

Istorija je napisana

Hunley je ušao u istoriju kao prva podmornica koja je potopila brod, ali će takva tehnologija igrati malu ulogu tokom rata i Pobunjenici će, po očekivanju, biti poraženi. Primirje je potpisano u junu 1865. godine, a kao rezultat sve pobunjeničke države su spojene zajedno sa SAD dok je robovlasništvo postalo ilegalno. Samo nekoliko meseci kasnije, Abraham Lincoln je upucan, ali ni to nije moglo sprečiti spajanje nekada podeljenih država.

Olupina

Iako je Hunley brzo postao deo američke istorije, većih pokušaja da se pronađe olupina nije bilo sve do ranih 1970-ih godina. Tada je jedan od ronilaca E. Lee Spence tvrdio da je pronašao podmornicu i zatražio finansijsku pomoć države u planu da je podigne sa dna okeana. Pregovori su se otegli preko 20 godina, a ostaće zabeleženo da je Hunley zvanično pronašao ronilac Clive Cussler u aprilu 1995. godine.

Hunley je ugledao svetlost dana posle 136 godina.

Zanimljivo je da se lokacija nalazila svega 90-ak metara od mesta gde je potonuo Hausatonic na dubini od 8,2 metara i nekoliko centimetara ispod peska.

Plan vađenja iz vode je tekao čak pet godina.

Podmornica se nalazila pod uglom od 45 stepeni i bila je prekrivena rđom deboljine jednog centimetra. U takvim uslovima moralo je proći više od pet godina pre nego što je predstavljena ideja kako podignuti Hunley sa dna okeana. Prvo je detaljno očišćen deo oko podmornice da bi ona zatim bila povezala sa dizalicom na čak 33 mesta. Avgusta 8., 2000. godine, Hunley je ugledao svetlost dana po prvi put posle 136 godina. Od tada sa njega je skinuta rđa, a svako ko želi da ga vidi može to da uradi svakog radnog dana u specijalnom muzeju proizvedenim specijalno za Hunley koji se nalazi u Južnoj Karolini.

Hunley je bio prekriven rđom debljine jednog centimetra.

Stara pitanja, mogući novi odgovori

Skidanje rđe sa Hunleya je donelo i neke odgovore, mada se za drugima još uvek traga. Jedan od detalja za koga se verovalo da je otkrio misteriju je ležao u podatku da je na podmornici pronađena velika rupa. Mnogi su bili brzi da zaključe da je bomba aktivirana prevremeno pa da je ona, pored broda, potopila i Hunley. Međutim, dalja istraživanja su ipak zaključila da rupa nije nastala u isto vreme kada je podmornica potonula, pa se pretpostavlja da je godinama kasnije u nju udarilo sidro nekog broda i da se tada šteta desila.

Skidanje rđe je trajalo godinama.

Priča o preranoj eksploziji je dobila na težini i zbog podatka da je Hunley imao nekoliko oštećenja na sebi, pa postoji mogućnost da je on udario u brod ili da je eksploziv zaista prerano aktiviran. Većina novosti nije bilo sve do 2016. godine kada se tim istraživača složio na sledećoj teoriji – bomba jeste prerano aktivirana i podmornica se nalazila na svega šest metara od broda, ali ona nije potopila Hunley. Sa druge strane, bomba jeste prouzrokovala dovoljno veliki šok da ošamuti mornare, a bez njih podmornica nije mogla da funcioniše. U tim uslovima Hunley je pao da dno okeana, a mornari su umrli kada su ostali bez vazduha.

Podmornica danas pruža svoj originalni oblik.

Posle Hunleya razvoj podmornica je tekao velikom brzinom. Španski Ictineo II je doneo revoluciju po pitanju prve podmornice sa mehaničkim motorom, a do kraja 19. veka mnoge svetske sile su imale i podmornice na električni pogon. Njihovu popularnost su popularizovali Nemci tokom dva rata sa čuvenim U-Boats, dok su dominaciju kasnije preuzeli Amerikanci i Sovjeti sa nuklearnim podmornicama. Hunley nije uspeo da napravi veću razliku u Američkom civilnom ratu, ali njegov duh i inovacije su duševni deo svake moderne podmornice.

Zoran Tomasović

(2456)