Reč je sigurno o najpoznatijoj fotografiji u istoriji profesionalnog auto-moto sporta. Tri primerka Forda s indeksom GT40 kako zajedno prolaze kroz cilj na trci 24 sata Lemana 1966. godine. Američki proizvođač vozila se nadao jakom marketingu i promociji kada je fotografija obišla sve svetske medije, ali se danas uglavnom gleda kao „krađa pobede velikom Kenu Majlsu“ nakon što je film „Ford v Ferrari“ stigao u bioskope. Realnost je zapravo sasvim drugačija i o tome smo ranije pisali u našoj sekciji zanimljivost dana, a priču možete da pročitate ovde.
Legendarna tri primerka ponovo će se naći zajedno, prvi put posle punih deset godina. Istorijsko okupljanje dogodiće se ovog leta na čuvenom Festivalu brzine u Velikoj Britaniji, a ista tri automobila pojaviće se i na manifestaciji Goodwood Revival u septembru, gde će još jednom ispričati priču o jednoj od najznačajnijih trka u istoriji automobilizma, i to tačno šest decenija nakon što su zajedno prošli kroz cilj u Le Manu.
Još značajnije, ovi automobili neće biti samo izloženi. Tri primerka GT40 Mk II-a će se i provozati uz brdsku stazu, simbolično oživljavajući jedinstveni završetak iz 1966. godine, trenutak koji je zauvek definisao Fordovo mesto u svetu trka i postavio temelje njegovih budućih uspeha u motosportu.
Sve je počelo 18. juna 1966. godine, na 34. izdanju Velike nagrade izdržljivosti u Lemanu. Američki gigant je na start doveo impresivnu flotu od čak jedanaest automobila GT40-a. Osam njih je bilo u vidu potpuno novih modelia Mk II s moćnim sedmolitarskim motorima V8, i bili su pripremljeni od strane Shelbyija Americana, Holman & Moodyija i Alan Mann Racinga, dok su tri starija Mk I sa 4,7-litarskim motorima vozili privatni timovi. Cilj je bio jasan – pobediti najvećeg rivala to jest Ferrari, koji je u Francusku stigao s potpuno novim prototipom 330 P3, dok se znalo da će i Porsche predstavljati ozbiljnu pretnju.
Trku su obeležili ekstremni uslovi, od obilnih kiša do nesnosne vrućine. Dok se Ferrari mučio s problemima pregrevanja, primerci GT40-a su sredinom trke držali čak prvih šest pozicija. Porsche je bio sedmi, dok je najbliži Ferrari bio tek na dvanaestom mestu. Delovalo je kao da je Fordova dominacija potpuna.
Ipak, Leman retko prašta samouverenost. Dva Fordova automobila su tokom noći odustala zbog problema s motorom. Jutro je donelo nove udarce: jedan GT40 je tokom pit-stopa prosuo gorivo po zadnjem pneumatiku, izgubio kontrolu pri izlasku na stazu i završio u zaštitnoj ogradi. Samo sat vremena kasnije, automobil koji su vozili Den Garni i Džeri Grant, jedan od glavnih kandidata za pobedu, morao je da odustane zbog probijenog dihtunga glave motora. Ubrzo su i preostali primerci Mk I-a ispali iz trke.
Ford je tada ostao sa samo tri automobila, suočen sa pet Porschea koji su preuzeli vodeće pozicije. Međutim, ni nemačka mehanika nije izdržala pritisak – kvarovi i odustajanja otvorili su put Fordu, pa je šest sati pre kraja trke Mk II koji su vozili Ken Majls i Deni Hulm izgledao kao siguran pobednik. Predsednik kompanije Henri Ford II je u tom trenutku imao ambiciozniju ideju od same pobede. Želeo je spektakularan marketinški trenutak – da sva tri Forda zajedno prođu kroz cilj. Kerol Šelbi je podržao plan, videvši u tome savršenu priliku da Ferrari bude poražen ne samo na stazi, već i simbolično. Vozačima je naređeno da „drže pozicije“.
Ken Majls, međutim, ignorisao je naredbu i nastavio da vozi punim tempom, prešavši u vođstvo. Tri sata pre kraja, Fordovo rukovodstvo je ponovo zahtevalo da uspori kako bi se Brus Meklaren približio. Besan zbog osećaja da mu se oduzima pobeda, Majls je na kraju ipak poslušao tim. U međuvremenu, Automobilistički klub Zapada (ACO) obavestio je Ford da neće dozvoliti „izrežiran“ završetak i da mora postojati jasan pobednik. Kako Ford nije imao plan za pit-stope niti način da obavesti vozače o toj odluci, u 16 časova, 19. juna 1966, Meklaren i Majls su zajedno prešli cilj, rame uz rame, u prizoru koji je obišao svet.
Na veliko razočaranje Kerola Šelbija, ACO je pobednikom proglasio Brusa Meklarena, uz obrazloženje da je njegov automobil prešao oko 7,6 metara više, jer je startovao sa pozicije koja je bila jedno mesto iza Majlsa. Upravo ta razlika na startu odlučila je pobednika.
Bez obzira na kontroverzu, Ford je ostvario istorijski trijumf. Automobili koje su vozili spomenuti Meklaren i Ejmond, Majls i Hulm, kao i Roni Baknam i Dik Hatčerson, zauzeli su legendarni poredak 1-2-3. To je bila prva ukupna pobeda Forda na francuskoj stazi, ali i prva pobeda nekog američkog proizvođača u velikoj evropskoj trci još od 1921. godine, kada je Džimi Marfi slavio na Velikoj nagradi Francuske.
Sada, šezdeset godina kasnije, tri originalna automobila, s brojevima šasijama P/1046, P/1015 i P/1016, vraćaju se na stazu kako bi obeležili jubilej koji je zauvek promenio istoriju trkanja. Publika u Gudvudu imaće retku priliku da ih vidi i čuje u pokretu, baš kao nekada.
Automobili će biti predstavljeni na „Goodwood Festival of Speed“ od 9. do 12. jula, a zatim ponovo na Goodwood Revivalu od 18. do 20. septembra, gde će još jednom oživeti epsku priču o Lemanu 1966. godine.
Za ljubitelje automobilizma, ovo okupljanje predstavlja mnogo više od istorijske izložbe, to je povratak jednog od najvećih trenutaka u trkačkoj istoriji, u punom zvuku i pokretu.
AutoRepublika
(18)
