Život u ruralnim sredinama (Francuske) je za žene mnogo teži

Nedostatak mesta u vrtićima u ruralnim sredinama češće primorava žene nego muškarce da prekinu radni odnos. U okruženju u kojem je automobil neophodan, neravnopravna raspodela vozila unutar partnerskih odnosa dodatno ih ograničava u kretanju, uključujući i profesionalnu mobilnost.

Daleko od idiličnih predstava o životu na selu, boravak u ruralnim područjima deluje kao snažan „pojačivač nejednakosti“ za žene, koje su u profesionalnom razvoju i ličnoj autonomiji sputane nedostatkom mobilnosti i oskudicom javnih usluga. Do tog zaključka dolaze autori studije Instituta Terram i udruženja Rura, objavljena u ponedeljak, 8. decembra.

Izveštaj ukazuje na postojanje takozvanog „rodnog ruralnog minusa“: iako mehanizmi muške dominacije postoje svuda, mala gustina naseljenosti i udaljenost u ruralnim sredinama pretvaraju ih u ekonomsku zamku za 11 miliona Francuskinja koje žive van gradova.

„Postoji romantična slika sela koja nas sprečava da sagledamo sistemske nejednakosti“, ističe Salomé Berlioz, generalna direktorka udruženja Rura i koautorka studije, kritikujući idealizovanu viziju koja prikriva stvarnost društvenih odnosa.

Prema autorima, ovaj začarani krug započinje nemilosrdnom geografijom, vođenom pravilom „1 kilometar = 1 minut“. U svakodnevici u kojoj je svako putovanje neizbežno i ne može se skratiti, zavisnost od ličnog automobila postaje potpuna. Na selu je za gotovo svaki odlazak potreban automobil, ali on se unutar para ne deli ravnopravno.

Kada porodica poseduje dva automobila, „gospodin najčešće ima noviji i pouzdaniji, dok gospođa dobija staro vozilo kako bi organizovala posao i obaveze oko dece“, primećuje Izabel Dužele, gradonačelnica mesta La Gresle (departman Loara), sela sa 850 stanovnika.

Ovakva ograničenja u mobilnosti snažno utiču na profesionalne izbore: zbog nedostatka javnog prevoza ili vozačke dozvole, neke žene odustaju od zaposlenja ili prihvataju slabije plaćene i manje kvalifikovane poslove, ali bliže mestu stanovanja.

Anaïs, 31-godišnja stanovnica mesta Tonnay-Boutonne (Charente-Maritime), to je iskusila na sopstvenoj koži: odbila je bolje plaćen posao jer je bio „geografski predaleko“. Njenu karijeru dodatno otežava i svakodnevni seksizam, i dalje prisutan u sredinama gde je broj poslodavaca ograničen. Nedavno joj je unapređenje uskraćeno zbog trudnoće, pri čemu njen poslodavac, kako kaže, „nije video nikakav seksizam u tome“, ispričala je za AFP.

Majčinstvo dodatno ubrzava proces nesigurnosti: sa svega osam mesta u vrtićima na 100 dece (naspram 26 u gradovima), finansijska računica „racionalno“ žrtvuje ženu, čija su primanja niža. Upravo ona prekida rad, što dovodi do takozvanog „tihog osiromašenja“.

Dok muškarci ulažu u trajne vrednosti (zidove kuće, novi automobil), žene snose tekuće i prolazne troškove, poput hrane ili odeće za decu. Reč je o „teoriji čašice jogurta“, koju je popularizovala esejistkinja Titiou Lecoq, a koju opisuje Feliks Asuli iz udruženja Rura i koautor izveštaja:

„Novac žena nestaje u svakodnevici, dok novac muškaraca gradi imovinu“.

U slučaju razdvajanja, muškarac odlazi sa kućom i automobilom, dok žena ostaje bez ičega.

Ova ekonomska krhkost često zarobljava žene u partnerskim odnosima: 27 odsto žena u ruralnim sredinama (naspram 21 odsto u urbanim) smatra da se finansijski ne bi snašlo u slučaju raskida, dok je takvog mišljenja svega 9 odsto muškaraca.

Ofelija, 36 godina, u Žirondiji konkretno živi ovu statistiku. Majka troje dece, primorana je da i dalje živi sa bivšim partnerom uprkos raskidu. „Ni on ni ja nismo finansijski nezavisni“, priznaje ona, govoreći o svojevrsnom kućnom pritvoru uslovljenom siromaštvom. Ovakva geografska izolacija dodatno zarobljava i žrtve nasilja, potvrđuje Izabel Dužele: „Prijava često dolazi preko škole“.

Osim finansijske sigurnosti i bezbednosti, udaljenost i nedostatak zdravstvenih ustanova ozbiljno pogađaju i pristup zdravstvenoj zaštiti. Aleks, 44-godišnja majka dvoje tinejdžera, suočila se sa gotovo nepremostivim preprekama prilikom zakazivanja mamografije u departmanu Charente-Maritime.

„Pokušala sam u Sentu, zatim u Konjaku, pa u Rošforu… Ovde je čekanje bilo skoro godinu dana“, nabraja ona.

Na kraju je morala da iskoristi boravak kod roditelja u pariskom predgrađu kako bi preko platforme Doctolib odmah dobila termin, što jasno oslikava teritorijalni jaz.

Dominacija ima i prostornu dimenziju: „gospodin je napolju“, bavi se vrednovanim poslovima, dok je „gospođa unutra“, sažima Salomé Berlioz. Osećaj nelegitimnosti prevazilazi privatnu sferu i koči političko angažovanje na lokalnom nivou.

„Žena se uvek pita ‘da li sam ja dovoljno kompetentna?’, pitanje koje muškarac sebi nikada ne postavlja“, zaključuje gradonačelnica Izabel Dužele, žaleći se na nedostatak kandidatkinja na lokalnim izborima.

Autori studije zalažu se za „univerzalni dizajn“ usmeren ka takozvanim „ekstremnim korisnicima“: ako neko rešenje funkcioniše za samohranu majku u departmanu Creuse, biće efikasno za sve ostale.

AutoRepublika

(9)