AR test: Mini Cooper SE (2024)

Stari spram novog ili obrnuto

Od kraja oktobra 2023. godine, pa evo do današnjeg dana posedujem Mini Cooper SE iz 2020. godine. Za tih petnaestak meseci, od kojih nekih stotinak dana uopšte i nisam bio kući, to jest u prilici da ga vozim, prevalio sam 16 hiljada kilometara. Ko bi rekao da će maleni gradski automobil s realnom autonomijom od oko 120 kilometara (u okvirnom rasponu od 80% do 20% napunjenosti baterije) biti toliko intenzivno eksploatisan? Pa reći ću vam odmah: svako ko ga je barem malo provozao.

Sale Dragović prošle jeseni jeste, i izneo je svoje utiske, pa predlažem da ih pročitate, a što se mene tiče, iskustvo posedovanja Minija koji je, u generacijskom smislu svoje odslužio, me je navelo da se živo zainteresujem i za novajliju istog imena.

Prvo da kažem da su maleni električni automobili najviše smisleni u današnje doba i spram stepena razvijenosti infrastrukture i generalno baterijske tehnologije. U uslovima gde je struja super jeftina i gde omanja vozila umerene mase, što će reći sa skromnim kapacitetom baterije, ostvaruju zavidno nisku potrošnju energije, nema efektnijeg prevoznog sredstva. Posedovanje garaže ili dvorišta sa izvedenom električnom instalacijom se podrazumeva, pošto dopuna na javnim punjačima i nije neka pristupačna opcija danas u Beogradu.

Naime, ne kažem da ih nema, ali definitivno ih je nedovoljno što se da primetiti i kada me recimo put nanese u omraženi Beograd na vodi, to jest u tržni centar gde su montirani punjači uvek pod okupacijom. Zato je jedino stabilno, sigurno i pristupačno rešenje ono u kući  Eto ujedno i obrazloženja zašto dokazani preljubnici ostaju u braku 🙂

Kako bilo, retki su dani kada se ispostavi da mi je nužan veći broj urbanih kilometara, od navedenih 12o koje savladavamo bez dopune u rutinskom maniru, ako ih uopšte i ima. U tim slučajevima, alternativa je dnevna dopuna „skupom“ strujom ili pak onom besplatnom, to jest kod domaćina kod kog nas put nanese tokom obavljanja dnevnih eventualija.

Elem, kako rekoh, samo je kući sigurica i za te namene sam u dvorištu (jednostavno) postavio takozvani zidni punjač koji uobičajenim tempom puni bateriju od 32,6 kWh nekih 12 – 13% na sat, što će reći da je najčešće dovoljno dva do tri sata punjenja za oko 40 do 50 gradskih kilometara. Pre instalacije bržeg, a ipak sporog punjača, bateriju sam punio na monofaznom priključku i to je teklo dvostruko sporije od procesa sa zidnim punjačem. Drugim rečima, prilično nepraktično rešenje jer su nužni sati i sati za samo 30 kilometara vožnje.

Nakon što elaborirah namenu i način eksploatacije Minija, da kažem je mališa očaravajuć i za cicije i za rasipnike. Cicije će oduševiti zanemarljiv trošak vožnje po pređenom kilometru, i to ne pričam samo o trošku „goriva“, već i o trošku održavanja, gde ne primećujem nikakvu degradaciju baterije iako je automobil evo već pet godina star. Rasipnike će oduševiti fenomalna vozna dinamika i luksuz u kabini koji uveliko nadmašuje klasu kojoj sićušan pripada.

Konačno dođosmo do noviteta. Zašto bih uopšte razmatrao taze Mini kada je, i na temelju do sada iznetog očit entuzijazam i radost posedovanja Minija prethodne generacije? Pa najpre zbog toga što sam shvatio da ogromnu većinu potreba završava čak i tako mali automobil, i to ne samo u gradskoj eksploataciji, već i u razmerama vožnje po celoj Srbiji.

Drugim rečima, da je u „moj“ Mini ugrađena veća baterija, ona koja omogućava realnih barem 200 kilometara vožnje, za šta je potrebna (po sopstvenoj i gruboj proceni) jedinica od nekih 45 kWh, ne bih ni razmatrao inoviranje voznog parka. Ali, nije, do 150 kilometara bih i smeo da se otisnem, pod pretpostavkom da na destinaciji imam električno pojilo i dovoljno vremena da ga dopunim pre daljih avantura. Pa čak i tako, scenario deluje malo prenapregnuto, a kao idealna ruta se namešta ona do pedesetak ili šezdeset kilometara u jednom smeru. Dakle, nedovljno za međugradsku vezu.

A onda, iako iz dna duše mrzim digitalizaciju i softverska dostignuća koja nameću potrebu da se čovek udubi u logiku, postavke i menije, ona je dobrodošla i nužna jer olakšava život (onda kada se ovlada operativnim sistemom). Šta fali starom Miniju po ovom pitanju? Pa verovatno „sto čuda“, ali ono što mene najviše boli je to što mi razvojni tim iz Engleske nije omogućio da proces punjenja podesim tako da se s dopunom krene kada započne jeftina tarifa, a da se isto okonča onda kada baterija dostigne 80%.

Sve ono što mi je smetalo i što mi još uvek smeta kod „sivonje“ nije više problem kod Minija koji se proizvodi u Kini od strane zajedničkog poduhvata BMW-a i Great Walla. Svi hvale operativni sistem, koji i meni, nedovoljno zaintersovanom za sve pogodnosti koje konektivnost i digitalizacija nudi, omogućava da unapredim iskustvo jer se veoma jednostavno podešava vremenska mogućnost, tempo dopune baterije, kao i ciljani nivo dopunjenosti ćelija (a koji je obično na 80%).

Pride, i sama baterija u testiranoj verziji raspolaže sa oko 54 kWh kapaciteta, što bi trebalo da bude dovoljno za nekih relativno komotnih 300 kilometara vozikanja po Srbiji. Bude li malo duže vladao aktuelni psiho (umesto da vlada cela ekipa stabilnih ljudi), bez povećanja kapaciteta baterije, ova bi mogla biti daleko bilo dovoljna i za kretanje po inostranstvu.

Novi baterijski Mini se nudi u izvođenjima od 184 i 218 konjskih snaga. Slabija verzija nosi bateriju od 40 kWh i ista je realno upotrebljiva na nekih nepunih dvestotinak kilometara, pri čemu opet govorimo o oslanjanju na pakovanje u rasponu od 20 do 80%. Bez razlike koja verzija se kupi, pogon je uvek i samo na prednje točkove, dok je menjač jednostepeni.

Manje skupo izdanje (jer je teško reći jeftinije za mališana koji košta četrdesetak hiljada evra u osnovnom paketu) nisam imao prilike da probam, ali sam sasvim siguran da je više nego adekvatne potencije i kultivisanosti jer je motor iste snage (čak i nešto jačeg obrtnog momenta od starog), ali je jača alternativa, uprkos osetno većoj masi od preko 1,6 tona, prava zverka. Ubrzanja su strašna, posebno je efekat katapulta izražen pri nižim brzinama (onda kada se motor SUS još uvek trudi da se „zaukće“) i tokom međuubrzanja.

E sad, primetićete kako svi autori sličnih pisanija o Miniju najpre naglašavaju efekat, ali ne katapulta, već kartinga. To je jedna od glavnih razlika između novog i starog modela. Odnosno, dok je prevaziđeni Mini apsolutni magnet za vozača, direktan, precizan, hitar, okretan, stabilan, neodoljiv, dotle je ovaj novi potpuno lišen bilo kakve harizme tog tipa. Vozi se i leži meko, fino, uglađeno, nekako penzionerski. Zato ga u nekom komentaru i nazvah BMW-ovim mikro Mercedesom.

Ne pomažu ni agresivniji programi vožnje, novi Mini ostaje automobil za staložene mame i tate koje ne pate od viška testosterona. Neko to voli i tu nema ničeg spornog, samo naglašavam razliku. Recimo, stari Mini mi je doneo muku da tokom leta, potpuno opravdano, budem lišen prava upravljanja vozilom na mesec dana, jer sam se na jednoj uzbrdici (predgrađu Banjice 🙂 ) razvio nestvarnih 106 km/h. Sigurno to ne bih uradio (da sam normalan) ili da sam vozio novi Mini. Dakle, novitet nudi mekše podešeno vešanje, jednako direktan upravljač, više snage, veći domet i ne tako zabavno provedeno vreme za volanom.

Dok će vozač patiti za starim modelom, ostali putnici će biti oduševljeni time što se u novom osećaju sigurnije (zbog staloženije vožnje) i zato što imaju osetno bolji komfor. Kako je to konstruktor postigao nisam siguran, ali na sva četiri mesta je značajno prijatnije. Ovo uprkos tome što su relevantni gabariti, u par milimetara razlike, ostali identični staritetu. Ako kažemo da su se četiri osobe mogle voziti na kraćim distancama i u starom Miniju, bez neke izražene klaustofobije, onda vam je jasno da je novi po tom pitanju „vrh vrhova“.

E sad, boravak u enterijeru je po pitanju raspoloživog prostora oplemenjujuće iskustvo u odnosu na ono kod starog, ali je zato kvalitet upotrebljenih materijala, pa i sama završna izrada, jedan do dva nivoa ispod starog modela. Ovo već postaje zabrinjavajući trend kod grupe BMW, jer sam sličan utisak stekao i nakon probne vožnje novog X3, a poredeći ga sa sećanjem na stari X3 (gde je potonji bio ubedljivo bolji).

Reći ću da su ergonomska rešenja na starom bila bolja i sa više šmeka, pri čemu napominjem da kod novice iritira panel na kom su smešteni tasteri za manipulaciju prozorskim staklima jer zahtevaju da se ruka neprirodno zabaci unazad kako biste dobili svež vazduh. Sedišta su jednako udobna, ali opet, čini se da je kvalitet presvlaka nekada bio bolji. Možda i zanovetam, ovo su sve subjektivni utisci, dok tehničke specifikacije i precizne informacije možete videti na sajtu distributera.

Kad smo već kod distributera da kažem da su iz nekog, najverovatnije najprostijeg, razloga kod nas cene po pravilu za desetak procenata više od onih koje važe u inostranstvu, pa pretpostavljam da se ovde radi o „popustu“ koji kupci dobijaju.

Šta još reći? Pa na primer, nije se desilo da se negde zanesem pa da nemam dovoljno energije u bateriji da se vratim doma. Onda, nikada se nije dogodilo da nemam gde da smestim stvari. Čak iako se gepek učini malim, lako oborite zadnja sedišta i umesto Minija, imate gepek od X5 na raspolaganju, a verovatno i performantniji (pogledati specifikacije).

Potencijalne kupce će sigurno zanimati da čuju i informacije koje dobih od distributera zahvaljujući ličnim kontaktima, a ne kao „novinar“. Dakle, svega par električnih Minija se proda godišnje, a kupcima se sada nudi vozilo koje bude isporučeno, to jest, nije omogućeno konfigurisanje vozila. Valjda zato je u Srbiji stigao novi Mini (ovaj crni) kao da je u pitanju Serija 7. Strogo elegantne boje karoserije, crnog enterijera i slično. Moj ukus bi uvek bio „drečav“, jer to i jeste duh Minija. A onda, uz taj duh mnogo bolje ide i kartinški fazon, a ne mercedesovski.

Opet, birao bih Mini a ne neki jeftiniji model, jer od tih ljudi kupujem već deset godina i znam šta, kada i koliko mogu da očekujem. Nije se desilo da budem slagan, da mi je (kao kupcu) nešto tendenciozno prećutano i slično. To danas i nije tako čest slučaj.

Još hoću da kažem da nemam potrebe a ni želje da kroz grad i na kraćim prigradskim relacijama koristim drugi (lokalno čađavi) automobil, što zbog toga što sam džimrija (tvrdica, stipsa, cicija), što zbog oduševljenja voznom dinamikom. Evo i malo podataka o dinamici upotrebi vozila koje posedujem. Za pomenute malo više od tri i po godine otkako je proizveden pa do mog prisvajanja, Mini je vožen otprilike godinu i po dana za koje vreme je prevalio oko 15,2 hiljade kilometara. Ostatak vremena je proveo na parkingu distributera zbog slabog interesovanja kupaca.

Retki su današnji automobili koji na godišnjim osnovama prevaljuju manje od pet hiljada kilometara, ali je i interesantno to što je u doba kada je bio registrovan, prevaljivao po deset hiljada kilometara. Ja sam uspeo da za efektivnih godinu dana vožnje „napucam“ svih 16 hiljada kilometara.

Nadam se da će potencijalnim kupcima Minija i ostalih električnih vozila, ovo pisanije biti od koristi. Nisam imao nameru, niti želju da pišem ovaj tekst, pa tako nemam ni adekvatne fotografije. Uz par komada koje je snimio Aleksandar Dragović, dobio sam od distributera još nekoliko drugih, ali one na žalost (ili na sreću) ilustruju drugo vozilo iste marke i specifikacija (takođe električno). Zato sam i ćapio nekoliko fotografija koje je distributer dostavio sajtu polovniautomobili.com a koje se tiču konkretnog test vozila.

Za kraj još da priložim ponudu koju sam dobio za vozilo istih tehničkih karakteristika i stepena opremljenosti.

4459768 Cooper SE – Legend Grey – Demo

Zvezdan Božinović

(31)