Zanimljivost dana: Švedski Chevrolet Corvette

Možda će vas iznenaditi kada vam kažemo da je prvi automobil firme Volvo bio kabriolet. Zvao se ÖV 4 i debitovao je 1926. godine, ali takva konfiguracija se retko kada uklapala u imidž ovog švedskog proizvođača vozila. Prodaja je uglavnom bila limitirana za domaće tržište, a ne baš lepo vreme u Švedskoj je uglavnom bilo krivo da vidimo jako malo kabrioleta. To svakako ne znači da Volvo nije pokušavao da ih ponudi, s ciljem da poboljša imidž.

Sigurno svi znamo za fantastični P1800, dizajniran od strane čuvene italijanske kuće Frua kom nije mogao da odoli ni veliki Rodžer Mur u seriji „Svetac“. U ovom izdanju zanimljivosti dana ćemo obratiti pažnju na njegovog prethodnika pod imenom Sport/P1900.

Istorijat ovog roudstera počinje u posleratnom periodu kada je osnivač i predsednik Volva po imenu Asar Gabrijelson želeo da proširi poslovanje i na ostatak sveta. To se posebno odnosi na Sjedinjene Američke Države koje je tada bilo najveće na svetu, a 1953. godine je posetio ovu državu i primetio veliki broj britanskih roudstera.

Dok u predratnom periodu inostani četvorotočkaši nisu bili česti preko bare, dosta vojnika je primetilo roudstere u Evropi tokom Drugog svetskog rata, pa su ih poželeli i kada su se vratili kući. Odjednom, firme kao što su Jaguar, MG, Austin, Triumph i drugi se nisu mogli braniti od zahteva za ponudama vozila bez krova.

Gabrielson je zatim posetio i Detroit, a tamo je dobio pristup Chevroletovoj fabrici gde se proizvodio model Corvette. Iako su počeci ovog američkog sportiste bili daleko od idealnih, o čemu smo ranije i pisali, Gabrijelsona je tada oduševila relativno nova tehnologija nazvana „fiberglas“ (plastična školjka ojačana staklenim vlaknima).

Njegova istraga je pokazala da je pionir korišćenja ovog materijala na automobilima bila firma Glasspar, pa se zatim uputio i u saveznu državu Amerike Kaliforniju i zatražio prototip na bazi Volvoog modela PV444. Glasspar je završio zadatak na vreme i prvi primerak je predstavljen javnosti 1954. godine.

Međutim, Šveđani nisu bili preterano zadovoljni iz razloga što je automobil previše izgledao „američki“, što i nije iznenađenje kada znamo da je dizajniran u Kaliforniji. Prototip je onda isporučen Volvoom dizajneru Janu Vilsgardu i od njega je zatražno da ga usavrši. Ovaj je iskoristio neke linije koje smo uglavnom viđali u italijanskoj industriji, a Visgard je odlučio da „skine“ krov i da onda tako prototip postane roudster.

Glasspar je dobio ugovor po kojem bi napravio prvih dvadeset primeraka. Ni sam Volvo nije imao velike planove za serijsku proizvodnju, tako da je novitet morao da pozajmi što je više delova moguće sa spomenutog modela PV444. Da bi pokazao da čak i sportski automobil može da ima čuvenu švedsku izdržljivost i pouzdanost, inženjeri su ga vozili na distanci od preko šesnaest hiljada kilometara širom Evrope i Afrike, bez da se ijednom pokvario.

Zanimljivo je da roudster nije imao zvanično ime sve dok serijska proizvodnja nije krenula 1956. godine. U zvaničnoj dokumentaciji se vodio kao P1900, ali je reklamiran pod imenom Sport. Masa vozila je iznosila tek 842 kilograma zahvaljujuću korišćenju laganih materijala, a pokretao ga je 1,4-litarski benzinac sa 70 konjskih snaga.

To je bilo za dvadeset „grla“ više od spomenutog PV444-a, a jedini menjač u izboru bio trostepeni manuelni. Sport je mogao da dostigne maksimalnu brzinu kretanja od 160 km/h, dok je početna cena iznosila oko pet hiljada američkih dolara (oko 57.400 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca). To je učinilo Sport skupljim od većine rivala, ali je Volvo smatrao da kupcima neće biti teško da izdvoje koji dolar više za švedsku zavšrnu izradu i pouzdanost.

Nažalost, situacija se pokazala suprotnom. Dok je Sport zaista bio solidna alternativa britanskim rivalima kada je bio nov, nije trebalo da prođe puno vremena pre nego što su kupci pokazali nezadovoljstvo. Pre svega, šasija sa limuzine jednostavno nije mogla da „parira“ onoj agresivnoj vožnji na koju su vlasnici sportskih četvorotočkaša navikli, kočnice bi se „izlizale“ već posle nekoliko vožnji na stazi, a završna izrada je bila izuzetno slaba.

Šveđani su krivili američku firmu Glasspar koja je bila zaslužena za proizvodnju, dok će Jenkiji reći da su samo ugradili delove koje im je Volvo poslao. Nedostatak krova je uz sve to, a u ponudi ga nije bilo čak ni kao dela liste opcionala, odvratio veliki broj mušterija od potencijalne kupovine.

Volvo je planirao da tokom 1956. godine proda 300 jedinica, ali će samo 44 primeraka Sporta pronaći kupce te godine. Novi predsednik firme Gunar Engelau je provozao roudster nedugo nakon što je preuzeo poziciju na čelu skandinavske firme krajem 1956. godine i zaključak je podrazumevao momentalno otkazivanje daljih planova proizvodnje.

Šveđani će na kraju moći da kažu da je sklopljeno svega 68 serijskih primeraka ovog modela, kao i još pet prototipova. Većina pomenutih vozila će završiti na američkom tržištu.

Iako prvi sportski Volvo nije ostvario komercijalni uspeh, inženjeri su iskoristili tako stečeno iskustvo u razvoju budućeg modela po imenu P1800. Do sadašnjeg dana je preživelo oko 50 jedinica i za njih je potrebno izdvojiti pravo malo bogastvo kada se pojave u prodaji.

Zoran Tomasović

(186)