Zanimljivost dana: Porsche 911 ko?

Model Chevrolet Corvair je bio revolucionarni automobil po mnogim karakteristikama. Predstavljen je 1960. godine kad odgovor na najezdu uvoznih automobila iz Evrope i Azije, koji su se pokazali izuzetno popularnim tokom recesije u Sjedinjenim Američkim Državama dve godine ranije, a to se pretežno odnosi na Volkswagenovu Bubu.

Konstruktor Corvaira je želeo da nadmaši baš popularni nemački automobil bez da pritom ukrade prodaju od većih i profitabilnijih automobila, pa je precrtao mnoge detalje baš sa Bube.

Primera radi, motor i menjač su bili postavljeni pozadi, čime je automobil imao potpuno ravan pod, ali to je bio tek početak inovacija. Spomenućemo da se mogao pohvaliti motorom u formi boksera sa šest cilindara, što je bilo pune tri godine pre Porschea 911. Corvair je takođe postao prvi serijski automobil s ugrađenim turbobenzincem, i to izvorno u fabrici 1962. godine.

Corvairov sistem sa motorom „na“ pogonskim točkovima je imao nekoliko vrlina i mana. Sa 64% težine na zadnjim točkovima, vožnja je bila idealna u svim vremenskim uslovima, posebno zimskim. Međutim, zbog lošeg rešenja zadnjeg ogibljenja i velike težine koju je morao da nosi, zadnji kraj je bio Corvairova „Ahilova peta“.

Prilikom ulaska u krivinu i to većom brzinom, zadnji kraj bi svojim težinom ugrozio prijanjanje prednjih točkova koji u ekstremnijim uslovima često nisu imali dodir sa podlogom. U tim slučajevima, izletanje sa puta je bilo neminovno.

Chevroletovi inženjeri su znali za takav problem i planirali su da ga reše pre nego što se sam automobil pojavio u prodaji, ali je on kasnije ignorisan da bi se uštedelo na troškovima. Rani primerci Corvaira, proizvedeni od 1960. do 1963. godine, su učestvovali u mnogobrojnim sudarima i Chevrolet će kasnije morati da organizuje skupocene kampanje opoziva.

Ipak, tokom deset godina proizvodnje, fabriku je napustilo oko 1,8 miliona vozila, čime se definitivno smatra komercijalnim uspehom, ali istovremeno je „zatvorio“ američke proizvođače da nastave sa inovacijama.

Za našu priču je najbitnija ona druga generacija i u izložbeno-prodajnim salonima smo je viđali od 1965. do 1969. godine. Reč je o jednom od najlepših četvorotočkaša iz Detroita tokom ovog perioda, koji je jedino spomenuti skandal prethodnika sprečio da ostvari veći komercijalni uspeh.

Jedan od razloga zašto se Chevrolet opredelio za turbo tehnologiju nekoliko godina ranije je ležao u podatku da je postojala potreba za Corvairom viših performansi, ali prostor u pozadini nije omogućavao agregat veći od šest cilindara.

Međutim, ono što Chevrolet nije želeo da napravi, samostalni tjuneri svakako jesu. Jedan od njih je bio čovek po imenu Don Jenko i posedovao je izuzetno popularni izložbeno-prodajni salon Chevroleta u američkoj saveznoj državi Pensilveniji. Jenko je u slobodno vreme tjunirao modele američkog brenda i takmičio se u amaterskom auto-moto sportu, a kada je stekao ime za sebe, nije bila retkost da potencijalne mušterije pređu celu Ameriku da bi im on  tjunirao ljubimca.

Jenkovova omiljena forma sporta se zvala Sports Car Club of America (SCCA) i kao što ime kaže, u nadmetanju su učestvovali uglavnom sportski četvorotočkaši. Uspeo je da osvoji titule tokom dve sezone sa modelom Corvette, pre nego što se Kerol Šelbi pojavio sa izdanjem Shelby GT350R popularnog Forda Mustanga. Chevrolet Camaro još uvek nije postojao u to vreme, a Jenku pada na pamet da tjunira manji Corvair, i da na taj način iskoristi njegovu skromnu masu.

Corvair je ipak imao dosta pozitivnih karakteristika, uključujući onu da je imao nezavisno ogibljenje direktno iz fabrike, uz već opisan odličan raspored mase. Sve što je bilo potrebno je da kompakt dobije povećanje snage i da bude proizvedeno stotinu primeraka radi homologacije.

Jenko je izabrao kupe i sa svojim timom je uspeo da kompletira tih sto jedinica do decembra 1965. godine. Novitet je dobio ime Yenko Stinger i u velikoj meri je pratio formulu spomenutog Mustanga Shelbyija. Pre svega, iz vozila je izbačeno sve što je dodavalo na masi. Tako, Stinger nije imao zadnja sedišta, a mnogi delovi školjke su napravljeni od plastike ojačane ugljeničnim vlaknima.

Kočnice su pozajmljene sa većeg Cadillaca, a ozbiljne prepravke je pretrpelo i ogibljenje. Ali najveće modifikacije su urađene na 2,7-litarskom motoru. U fabričkom izdanju je razvijao 140 konjskih snaga, ali će Jenko ponuditi izdanja sa 160, 190, 220 i 240 „grla“.

Svi osim ovogo poslednjeg su takođe bili legalni i za uličnu upotrebu, što znači da je Stinger bio automobil koji vlasnik može da vozi do kancelarije od ponedeljka do petka i onda na stazu vikendom. Doživljaj je kompletiran dizajnerskim promenama, kao što su bela boja sa trkačkim trakama, novim branicima i posebnim felnama. Jenko će takođe ponuditi sve modifikacije kao zaseban artikal preko svog salona.

Kao što smo spomenuli, fabriku će napustiti 100 jedinica, od čega je 30 jedinica bilo namenjeno isključivo za stazu. Debitantska sezona nije bila baš najuspešnija pošto je vozač Džeri Tompson slavio samo na jednoj trci i završio tek na petoj poziciji u generalnom plasmanu, ali je uspeo da osvoji titulu 1967. godine.

Ta sezona će se pokazati poslednjom za Stinger, pošto je debitovao novi Camaro, a Chevrolet je ujedno najavio gašenje Corvaira do 1969. godine. Jenko će da preradi još petnaest jedinica nakon te odluke, a svi su fabriku napustili sa četvorostepenim manuelenim menjačem.

Jenko će kasnije da stekne veliko ime tjunirajući modele kao što su Camaro, Nova i Chevelle, a Stinger je polako pao u zaborav. S vremena na vreme možemo da ih vidimo u oglasima i obično promene vlasnike za sume ispod 100 hiljada američkih dolara, ali jedan od njih je prodat i za 250 hiljada „zelembaća“.

Zoran Tomasović

(871)