Zanimljivost dana: „Kad porastem biću Lamborghini Countach“

Jedna od prvih video igrica iz oblasti automobilizma kojoj sam baš posvetio pažnju je bila Gran Turismo 4. Daleko da je bila jedina u kolekciji kada sam bio mladunac, ali Gran Turismo 4 je bio nešto posebno i definitivno sam provodio previše vremena ispred televizora sa džojstikom u ruci umesto da se fokusiram na fakultet.

Razlog zašto spominjem ovu igricu leži u tome što me nedavno uhvatila nostalgija i krenuo sam ponovo da je igram. I kada sam otišao u „garažu“, odjednom se vratilo sećanje na moj omiljeni automobil pod imenom Dome Zero. Nije vam jasno o čemu je reč? Bez brige, nisam ni ja imao pojma šta je Dome Zero sve dok nisam proučio njegovu istoriju tokom pisanja ove priče.

Priča o ovom specijalnom četvorotočkašu počinje nakon što se japanska ekonomija oporavila u velikoj meri tokom šezdesetih godina prošlog veka i odjednom je apetit kupaca postao sve veći. Proizvođači iz „države izlazećeg Sunca“ kao što su Toyota, Honda i Nissan su krenuli sa proizvodnjom većih, skupljih i sportskih modela, a vremenom su se probili i u Evropu i u Severnu Ameriku. Toyota je otišla toliko daleko da debituje s modelom 2000GT-om, koji se često oslovljavao kao „japanski Jaguar E-Type“, ali ipak nije uspeo da zabeželi veći komercijalni uspeh.

Period ranih sedamdesetih godina je takođe označio nova vremena za egzotične superautomobile, posebno one iz Italije. Samostalna dizajnerska kuća Bertone je debitovala s nekim zaista unikantnim prototipovima i konceptima, od čega je najpoznatiji bio Lamborghini Countach i uskoro će ući u serijsku proizvodnju.

To je ostavilo veliki utisak na jednog Japanca i odlučio je da nešto uradi povodom toga, iako do tog momenta nije imao mnogo iskustva u automobilskom svetu. Njegovo ime je Minoru Hajaši i plan je zahtevao trijumfovati na trci 24 sata LeMansa. Hajaši je ranije posedovao model Honda S600 iz 1965. godine i dodao je mnoge modifikacije za vožnju na stazi, pa je reputacija brzo porasla.

Uskoro je osnovao firmu Hayashi Racing u gradu Osaka i bavio se proizvodnjom trkačkih delova. Posao je cvetao i Hajaši osniva novu firmu pod imenom Dome 1975. godine. Bukvalan prevod ove reči je „Dečiji san“ na japanskom jeziku, a Dome je trebalo da napravi prvi japanski superautomobil i od njegove zarade da se razvije trkač za LeMans. U timu se nalazilo tek par osoba, ali je svaka od njih imala dugogodišnje iskustvo u automobilskom svetu i delili su Hajošijev san.

Moraće proći tri godine pre nego što je projekat bio kompletiran, a debitovao je na Sajmu automobila u Ženevi 1978. godine pod imenom Zero („Nula“). Njegov futuristički dizajn je privukao dosta pažnje i mnogi su pomislili da se radi o automobilu iz Italije. Takođe je imao skrivene farove i takozvana „Lambo“ vrata, a celokupna školjka je napravljena od plastike ojačane ugljeničnim vlaknima. Hajaši je tvrdio da se za stil postarao domaći dizajner Masao Ono, ali nije teško zaključiti zašto su svi odmah videli Bertonea. Zero, ne samo što je ličio na Lamborghini Countach, već je ličio i na koncept Lancije Stratos Zero iz 1970. godine, a dva modela su delila i ime.

Model Domea nije samo izgledao fantastično, već je imao i mehaniku da parira nadmoćnim modelima, pa se tako mogao pohvaliti nezavisnim ogibljenjem i disk kočnicama na sva četiri točka. Međutim, nova firma nije imala finansije da napravi celokupnu mehaniku pa se obratila za pomoć Nissanu.

Partner je imao 2,8-litarski benzinac sa šest cilindara u rednoj konfiguraciji iz modela 280ZX sa 143 „grla“, a snaga se prenosila na zadnje točkove preko petostepenog manuelnog menjača. Spomenućemo da je motor bio centralno postavljen. Sa masom od tek 920 kilograma, njegova „snaga spram težine“ je bila jednako dobra kao i kod Porschea 911.

Ipak, cifra od 143 konjske snage generalno nije bila velika, pa je Hajaši tvrdio da će uskoro stići i izdanje sa turbo punjačem koje će udvostručiti brojku. Zero je mogao da ubrza iz mirovanja do 100 km/h za sedam sekundi i da dostigne maksimalnu brzinu od 224 km/h. Planirana cena je bila oko 45 hiljada američkih dolara ili 210 hiljada „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca.

Nažalost, Zero nikada nije dobio odobrenje od strane japanske vlade da se pojavi na javnim putevima pošto je bio samo prototip i nije mogao da zadovolji stroge zakone na račun bezbednosti. To ne znači da se Hajaši predao i kasnije će da napravi još jedan prototip u crvenoj boji, ovaj put za tržišta Evrope i Severne Amerike, gde je smatrao da su zakoni za bezbenost značajno blaži.

Vozila bi se zatim uvozili u Japan preko takozvanog sivog ili crnog tržišta, i na taj način bi zaobišli domaće zakone. Zero II je kompletiran 1979. godine i po većini detalja je bio identičan originalu, ali je imao nekoliko modernijih bezbednosnih modifikacija.

Predstavljen je na Salonima automobila u Čikagu i Los Anđelesu 1979. godine uz ponovo veliko oduševljenje publike, a magazin Road & Track je dobio priliku da ga testira. Ali slično kao kod Zero, i Zero II nikada nije dobio odobrenje da se pojavi na putevima u državama gde je trebalo da se prodaje.

Dome je nakon toga digao ruke od serijske proizvodnje i odlučio da se fokusira na auto-moto sport. Ruku na srce, trebalo bi reći da se posao ipak isplatio, pošto su Zero i Zero II postali veliki hit u Japanu, barem po pitanju pojavljivanja u reklamama i filmovima, i Hajaši je na kraju skupio dovoljno novca da napravi automobil za LeMans.

Zvao se Zero RL i videćemo ga na LeMansu od 1979. do 1981. godine. Spomenućemo da su oba prototipa preživela i danas se nalaze u jednom privatnom muzeju u Japanu.

Ne sumnjamo da bi Zero bio veliki hit da je kojim čudom ugledao serijsku proizvodnju i da bi verovatno naterao i ostale proizvođače iz države izlazećeg Sunca da krenu istim putem i istim tempom. Ko zna, možda na Hondu/Acuru NSX ne bismo čekali sve do 1989. godine, pa je Dome Zero svakako značajan, čak i ako na njega gledamo samo kao na prototip vozilo…

Pogledajte video klip.

Zoran Tomasović

(384)