Zanimljivost dana: Američki sportista sa centralno postavljenim motorom

Ako je General Motors bio poznat po nečemu kroz svoju istoriju, to je po gašenju automobila baš u vreme kada su ih gotovo usavrši. Strategija bi obično bila ista – kompanija bi predstavila novi proizvod i najavila ga kao nešto najmodernije u svetu automobila, a publika bi bila oduševljena. Međutim, posle nekoliko godina, saznali bismo da ovaj proizvod ima velikih nedostataka, a kada bi General Motors uklonio većinu mana – automobil bi bio eliminisan i zamenjen sa „novim“ proizvodom koji bi pratio istu strategiju.

Mogli bi da spomenemo mnoge automobile koji su odličan primer opisane strategije, od jeftinog Chevroleta Corvaira do skupocenog Cadillaca Allantea, ali nam se čini da bi najbolji primer bio Pontiac Fiero.

Kada je predstavljen 1983. godine, američki gigant je obećavao pristupačan sportski automobil sa centralno postavljenim motorom i atraktivnim dizajnom, ali od samog početka Fiero se pokazao kao „limun“ (titula koja se dodeljuje najgorim automobilima na američkom tržištu). Do 1988. godine, kada se činilo da je većina mana otklonjene, Pontiac je iznenada ugasio Fiero bez planirane zamene, čime se publika i dan-danas pita šta je tačno bio problem.

Istorija ovog sportiste vuče poreklo iz perioda dugo godina pre nego što je uopšte debitovao. Čuveni Džon Dilorijan je bio predsednik Pontiaca još tokom šezdesetih godina i uporno je želeo mali sportski dvosed, ali je General Motors uvek odbijao takve ideje iz straha da bi mogao da ugrozi veliku Chevrolet Corvette.

Ipak, početkom osamdesetih godina ideja se ponovo rodila, posebno nakon što su pristupačni modeli sa centralno postavljenim motorom počeli da osvajaju tržišta. Kada je tim zaključio da postoji potencijal prema kojem bi prve godine bilo prodato preko 100 hiljada jedinica, dobio je zeleno svetlo za serijsku proizvodnju.

Pontiac Fiero je zvanično predstavljen krajem 1983. godine po početnoj ceni od osam hiljada američkih dolara (oko 23 hiljade „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca). Sa atraktivnim dizajnom i malom potrošnjom, Fiero je od prvog dana odučevio kupce, posebno zbog podatka da se proizvodio upravo u Americi. Međutim, ispod lepog dizajna i niske cene, Fiero je krio istoriju za koju se nadao da kupci neće primetiti.

Iako je imao pogon na zadnjoj osovini i centralno postavljen motor, Pontiacov sportista je pozajmio većinu ogibljenja sa značajno jeftinijih kompakta sa motorom napred i pogonom na prednje točkove. Fiero takođe nije bio preterano brz automobil kao što je izgledao.

U samom startu, samo 2,5-litarski benzinac je bio u ponudi, koji je razvijao 92 konjske snage, čime je ubrzanje iz mirovanja do 100 km/h oduzimalo 11,3 sekunde uz maksimalnu brzinu od 170 km/h. Možda največi problem je ležao u težini, pošto Pontiac nije uspeo da ostvari planiranih 907 kilograma i na kraju Fiero je bio težak velikih 1.170 kg.

Na sreću Pontiaca, publika je bila više nego očarana Fierovim dizajnom i već prve godine je 136.840 primeraka pronašlo kupce. Lista čekanja je na samom početku bila toliko dugačka da je uskoro fabrika u Mičigenu radila u tri smene da se zadovolji potražnja. U ponudu je za 1985. godinu dodat obećani motor sa šest cilinda radne zapremine 2,8 litre, koji je razvija 140 „konja“.

Ponuda je takođe proširena i novim modelom GT, a pružao je nešto izmenjene branike, unapređeno ogibljenje i novi petostepeni manuelni menjač. To je smanjilo vreme nužno za ubrzanje do 100 km/h na ispod osam sekundi dok je maksimalna brzina sada iznosila 201 km/h.

I pored navedenih unapređenja, navedene godine prodaja je značajno pala na samo 76.371 vozila. Jedan od razloga je ležao u podatku da Fiero nije bio preterano ekonomičan automobil i da svi oni koji su ga želeli, su ga i kupili prve godine. Dodatni problem je predstavljao novi rival, Toyota MR2. Zasnovan na platformi Corolle, MR2 je bio za 90 kg lakši i pružao za 20 „grla“ moćniji motor, a kada se pritom doda i niža cena i dosta pozitivne ocene medija, niko nije bio iznenađen padom prodaje.

Fiero dobija svoje prve dizajnerske promene 1986. godine u vidu aerodinamičnije konstrukcije, a prodaja se popravlja na 83.974 prodatih vozila. Ali tada slede i prvi problemi i to sa kvalitetom mehanike. General Motorsov motor Iron Duke sa četiri cilindra je i ranije bio poznat kao nešto što je jako loše prouzdanosti, a on se pokazao posebno loše u Fieru.

Pregrevanja su postala uobičajena, kao i curenje ulja, ali je najveći problem ležao u požarima. Još tokom testiranja 1983. godine dva prototipa su se zapalila i to ispred čelnika kompanije. General Motors je primio čak 112 tužbi za požare, uglavnom modela iz 1984. godine, što i nije bilo veliko iznenađenje kada se zna koliko je ovim automobilima često curelo ulje.

Iako je Pontiac odmah izvršio radnje koje podrazumeva opoziv određenih modela i tako rešio problem, do leta 1986. godine, u priču se umešala i NHTSA, državna agencija koja nadgleda bezbednost automobila na putevima. General Motors je pokušao da svali krivicu na kupce, ali je uskoro bio primoran da opozove sve modele ikada proizvedene i reši problem. Prodaja pada na 46.581 vozila do 1987. godine kao rezultat skandala.

Za 1988. godinu je konačno stigla dugo obećavano ogibljenje razvijeno posebno za automobil sa pogonom na zadnje točkove i centralno postavljenim motorom. Ovaj potez je koštao General Motors 30 miliona američkih dolara i u velikoj meri rešio problem stabilnosti automobila, ali zbog loše reputacije u prošlosti, prodaja je nastavila da pada i te godine, samo 39.571 Fiera je pronašlo kupce.

Iste godine, glavni čovek iza nastanka Fiera dobija otkaz, a na njegovo mesto stiže Majks Loš, čiji je cilj bio da smanji troškove i eliminiše sve modele koji ne donose veliki profit. Njegova istraživanja su pokazala da je profit na Fieru minimalan zbog visokih troškova opoziva, što je bio dovoljan razlog da najavi kraj ovog automobila.

Ova odluka je došla u veoma loše vreme. Naime, u navedenom periodu, Pontiac je krenuo da testira novi Fiero sa turbobenzincem sa šest cilindara i 190 konjskih snaga, kao i kabriolet, a oni su bili zamišljeni da debituju do 1992. godine. Definitivan kraj je stigao u martu 1988. godine kada je objavljeno da će ovo biti poslednja godina ovog automobila.

Predviđanja da kategorija izumire su ipak bila osnovana – većina sportskih dvoseda na američkom tržištu je nestala do kasnih devedesetih godina. Tu mislimo na modele kao što su Honda CRX, Toyota Supra, Mazda RX-7 i Nissan 300ZX, a čak i mnogo hvaljena druga generacija MR2-a predstavljena 1991. godine je pronašla samo 21.580 kupaca u narednih pet godina pre nego što je ugašena, što nam govori da su šanse velike da bi i druga generacija Fiera završila sličnom sudbinom.

S druge strane, samo godinu dana nakon što je Fiero okončao svoju karijeru, Mazda je debitovala s modelom MX-5 Miata, koji je do današnjeg dana jako popularan i prodaje se u visokim brojevima, pa mnogi nagađaju da je Pontiac izgubio veliku šansu kada nije predstavio, na modelu po imenu Fiero utemeljen kabriolet.

Mnogi se danas pitaju kakvu karijeru bi Fiero imao da ga je General Motors usavršio od samog početka i da li bi sličan automobil mogao da od gašenja spasi Pontiac kao brend, a koji je ukinut posle 2010. godine. Dugo godina nakon sopstvenog kraja je bio veoma popularan polovan automobil, a zbog svog dizajna i plastične školjke, često je služio kao baza za replike skupocenih Ferrarija.

Fiero odlazi u istoriju kao još jedan popularni automobil koji je ugašen zbog skupocenih grešaka lidera kompanije i razvojnog tima, ali makar na kratak period, on je doneo Pontiacu veliku slavu.

Zoran Tomasović

(500)