Petrolitijum: ovako se litijum i nafta spajaju u korist životne sredine

Litijum je postao standard za dekarbonizaciju i elektrifikaciju transporta, jer nije uzalud najvažnija sirovina u proizvodnji baterija. Međutim, proizvodnja litijuma se uglavnom zasniva na ekstrakciji tvrdih stena u rudnicima ili slane vode u solanama, što neizbežno stvara veliki uticaj na životnu sredinu.

Sa svoje strane, nafta se dobija bušenjem koje omogućava zamenu sirove nafte za slanu vodu. Približna proporcija je 20 litara slane vode na svaka 4 litra nafte, što u praksi znači intenzivnu upotrebu vode koja nimalo ne koristi životnoj sredini. Decenijama je naftna industrija koristila naftni rasol kao otpadni proizvod ubrizgavanjem u zemlju kako bi podstakla oporavak ili uklonila naftu.

Međutim, postoji tehnika koja je razvijena poslednjih godina i koja se sastoji od ekstrakcije litijuma iz zaostalog slanog rastvora prisutnog u naftnim bušotinama da bi se povratili minerali kao što su silicijum, magnezijum, kalijum ili litijum. Slana voda iz naftnih bušotina obično ne sadrži više od 1% nafte, ali bez obzira na to akumulira do 95% litijum karbonata. A rezultat njegovog vađenja poznat je kao nafta.

Porast broja električnih automobila doveo je do ogromne potražnje za litijumom u njegovim različitim oblicima, a dolazak solid-state baterija će je samo povećati. U tom kontekstu, petrolitijumska tehnika je od vitalnog značaja, kao i od koristi za životnu sredinu.

Postoje brojni izvori naftnih soli sa potencijalom da sadrže komercijalne koncentracije litijuma za snabdevanje rastućeg tržišta baterija i oni mogu pomoći zelenoj revoluciji da dostigne svoj potencijal. Nova tehnološka dostignuća mogu da otključaju ekonomski potencijal ovog trećeg izvora koji bi mogao da se takmiči i sa tvrdom stenom i sa tradicionalnom slanom vodom u smislu kapitalnih i operativnih troškova, kao i vremena za izlazak na tržište, ali takođe ima pozitivan uticaj na ekološke probleme koji okružuju industriju danas.

Kao što je moguće izdvojiti vodonik iz zlata iz naftnih bušotina, moguće je nešto slično uraditi i sa litijumom. Proces vađenja nafte iz naftnih bušotina naziva se nanofiltracija, proces membranske filtracije koji se široko koristi za omekšavanje i dezinfekciju vode.

U njemu se koriste nanometrijske pore kroz koje prolaze čestice manje od deset nanometara. Ove membrane se obično prave od polimera kao što je polietilen tereftalat ili metala kao što je aluminijum. Sve više kompanija ulaže u nabavku nafte, jer je za očekivati da će za nekoliko godina rezerve ove sirovine početi da budu oskudne.

Imperial Oil je, u saradnji sa E3 Lithiumom, pre nekoliko meseci najavio projekat za vađenje nafte iz bunara u zapadnoj Kanadi. Navedeni program zasniva se na investiciji od 6,35 miliona američkih dolara za planiranu proizvodnju od 20 hiljada tona litijum hidroksida godišnje, i to samo u prvoj fazi.

Još jedna kompanija koja razvija naftnu litijumsku tehnologiju je International Battery Metals, koja sarađuje sa firmom po imenu IMPACT Technology Development na razvoju mobilne jedinice za ekstrakciju litijuma konstruisane za brzo postavljanje i sklapanje u bušotinama sa litijumskim naftnim rastvorom.

AutoRepublika

(115)