AR pijaca klasika: Omiljeni vojni terenac
Svi mi koji smo odrasli na ratnom Balkanu smo se sigurno barem jednom sreli s čuvenim Pinzgauerom. Proizvodio se od 1971. do 2007. godine i pokazao se izuzetno popularnim i sposobnim za sve terene, do te mere da je bio omiljen kod vojnih jedinica širom sveta. Nekadašnja Jugoslovenska Narodna Armija je u svom vlasništvu imala 3.975 primeraka, u verzijama sa pogonom 4×4 i 6×6, a mnogi od njih su nakon vojne karijere prodati privatnim kupcima i prerađeni u kampere i ekstremne terence.
Pinzgauer je naziv dobio po istoimenoj vrsti konja i zajedničkim snagama je razvijen od strane tri partnera. To su Steyr, Daimler i Punch i tokom većine karijere se proizvodio u Austriji, mada ćemo ga kasnije videti na proizvodnim trakama montiranim i u Velikoj Britaniji.
Pokazao se veoma popularnim širom sveta najviše iz razloga što je mogao da savlada sve terene i istovremeno da poveze vojsku ili opremu. Prva generacija se proizvodila od 1971. do 1980. godine i pokretao je 2,5-litarski benzinac (na kratko i 2,7-litarski) sa 87 konjskih snaga i maksimalnih 180 Nm obrtnog momenta.
Kasnije će da uslede i benzinci sa pet i šest cilindara, ali tek kada na tržište stigne druga generacija. Snaga se prenosila na sva četiri ili šest točkova preko petostepenog manuelnog menjača. I pored svih spomenutih vrlina, Pinzgauer je često kritikovan zbog nesrazmerno velike potrošnje goriva, kao i zbog relativno niske maksimalna brzine koja je iznosila tek 110 km/h za model 4×4, odnosno 100 km/h za verziju 6×6.
Ali sve dok je bezbedno prevozio vojsku i opremu preko neasfaliranih puteva, niko se nije zaista i dubinski žalio, što je ujedno i razlog zašto je Pinzgauer uspeo da opstane na tržištu sve do 2007. godine.
Pinzgauer se nikada nije prodavao na američkom tržištu. Određeni broj primeraka je uvezen početkom sedamdesetih godina prošlog veka za svrhe testiranja, da bi još veći broj primeraka detaljnije testiran dvadesetak godina kasnije pred sukob u Kuvajtu.
Ali, kada bi vojni primerci završili svoju karijeru i pritom postali stariji od 25 godina, čime su dobijali status klasika, ni Jenkiji nisu mogli odoleti želji da ih poseduju u svojoj privatnoj kolekciji. Takva priča je Pinzgauera sa priloženih fotografija.
Proizveden je 1973. godine i trenutno se nalazi u gradu Bridžport unutar američke savezne države Konektikat. Do sada je prešao 69 hiljada kilometara.
U oglasu se navodi da zapravo nije bio vojno vozilo, već da je služio u vatrogasnoj brigadi u Švajcarskoj. To objašnjava zašto je ofarban u crvenu boju sa žutim platnenim krovom, a iako školjka definitivno pokazuje godine, vlasnik nas uverava da je sa mehanikom sve u redu.
Doduše, ispod vozila možemo da primetimo koroziju u velikoj meri i pneumatici su poslednji put zamenjeni još 2005. godine. Ovo je inače primerak sa većim 2,7-litarskim motorom i sa šest točkova koji je „preko bare“ uvežen pre dve godine i postoji verovatnoća da je dugi niz godina stajao parkiran napolju.
Posle deset dana aukcije i dvadeset i jedne ponude, najviša je iznosila 25 hiljada američkih dolara. Možda nije velika brojka, niti je ona na koju smo navikli da vidimo kod Pinzgauera u Americi, ali na kraju dana, i takva kakva je, opet oslikava koliko poštovanje Jenkiji imaju prema njemu, što važi čak i u situacijama kada je u ponudi u ovakvom, ne baš savršenom stanju.
Zoran Tomasović
(2092)
Imao sam dosta dugo san da ga kupim … 😊
Neki članovi AR imali su želju da naprave boljeg, okretnijeg, štedljivijeg, korisnijeg… 😉
I zamalo uspjeli u tome 🤔😀
Je li … ?
I kako je to završilo ?
😊
Cuo si za IMRovu „Taru“? To je bio taj pokusaj.
Bio je ovde na AR Zokijev tekst o „Tari“:
https://autorepublika.com/2021/01/24/zanimljivost-dana-imr-tara-poslednji-ambiciozni-plan-jna-za-motorna-vozila-video/
Procitaj jos jednom moje komentare, tada sam se zvao „Mata“. 🙂 Zoranova reportaza dovela me je u Autorepubliku, od tada sam ovde bez prekida.
Samo jednom sam se vozio u njemu. Takmičenje u paraglajdingu u Berane. Moćan osećaj, ima dosta prostora, nas desetak, plus oprema. A cepa uz brdo, naravno put nikakav, planinski.
Pinzgau je najsiromašnija regija u Austriji, tako mi reče rođak koji je tamo već 35 godina a bavio se raznim poslovima. Moguće da je i konj, vjerovatno onaj kome su potrebni minimalni uslovi za opstanak, sigurno nije kao gizdavi lipicaner 😉
A koja je razlika u maksimalnoj brzini izmedju 4×4 i 6×6?
maksimalna brzine koja je iznosila tek 110 km/h za model 4×4, odnosno 110 km/h za verziju 6×6.
Jasno, video sam to pre objave, ali nisam hteo da stoji ne objavljeno dok ne proverim s autorom koji živi na onoj strani sveta gde se tone u san kad se mi dižemo. Evo, ustao je i otklonjena je greška. Vama hvala svakako.
Pinzgauer je ziveo mnogo duze nego sto to zasluzuje. Zbog komplikovane transmisije bio je veoma skup, zbog benzinskog motora trosio je preko svake mere a zbog primitivnih osovina bio je nestabilan na putu, prevrtanja su bila cesta. Na terenu je bio dobar a kombi karoserija pruzala je mnogo vise korisnog prostora nego klasicno gradjeni terenci, kao Mercedes G, Kampanjola, Land Rover, itd. Pocetkom 80-tih godina JNA je pokrenula akciju za razvoj naseg nacionalnog vozila iste klase. Tako se rodila „Tara“. Ovaj terenac imao je sansu da postane vozilo svetske klase, umesto toga rukovodioci i inzinjeri IMRa napravili su od njega… Pročitaj više »
I dan danas ga koristi Austrijska armija u svim mogućim verzijama. To je prosto vozilo za terene gdje ni koza pod ručnom ne može da pase.Taj Pinz će se popeti uz masnu banderu gdje će malo koji terenac biti u stanju da ga isprati. Za to je napravljen i tu je najbolji od svih vozila koja danas postoje na planeti zemlji, čak i od Ruskih Buhanki,Nivi,Gaza 66 Šišiga.. Ovaj konkretan primjerak je ružan da ne može biti ružniji,odvratan. Vojna maslinasto zelena boja mu daleko ljepše stoji i prosto ide uz to vozilo.Po meni mu najbolje stoji boja koju koristi Austrijska… Pročitaj više »
Sve si u pravu! Kao sto vec rekoh, Pinz je dobar u bespucu ali je na putu ocajan. S obzirom da su Austrija i Svajcarska brdsko-planinske zemlje, Pinz je bio tu kod kuce. Losoj prohodnosti Tare kumovala je i JNA – uslov je bio da osovine ne budu portalne! Ostatak prohodnosti dokrajcili su inzinjeri IMRa – od zahtevanih 280 mm klirensa na osovini „uspeli su“ da naprave samo 240 mm. Za poredjenje, da bi se jedan moderan auto zvanicno krstio kao SUV, mora da ima klirens od min. 210 mm!
Vozio se u njemu više puta u vojsci. Naš mehaničar je uspeo da ga nabudži na preko 120kmh (4×4), a tako ga je i vozio. Možda nije bilo bezbedno ali sa 19 godina u vojsci ti je zabavno. Spolja gledano delovao je kao lako prevrtljivo vozilo ali je zapravo sve bilo do vozača. Ne sećam se da sam video ijednog prevrnutog.