Zanimljivost dana: Hillman Imp – nesuđeni ubica Minija

Svi smo upoznati sa legendarnim britanskim mališanom BMC Mini. Proizvodio se od 1959. do 2000. godine i u tom periodu pronašao preko 5,3 miliona kupaca širom sveta, a možda još impresivnije, postao je deo britanske kulture u jednakoj meri kao što su to kraljica ili Bitlsi. Po mnogim karakteristikama Mini je bio veoma jednostavan, ali opet toliko revolucionaran zahvaljujući kombinaciji pogona na prednje točkove i poprečno postavljenog motora napred.

Ali, svega nekoliko godina kasnije svetlost dana je ugledao jedan drugi četvorotočkaš sa Ostrva čiji je posao bio da sahrani Mini. Pružao je pristupačnu cenu, moderniji dizajn, napredniju tehnologiju i dolazio od strane brenda sa daleko većim prestižom. Reč je o Hillmanu Imp, ali kada sve bude gotovo četrnaest godina kasnije samo 440.032 kupca se odlučilo za njega. Pa šta se onda desilo?

Vilijam Ruts je započeo karijeru tokom ranih godina automobilske industrije tako što je servisirao tada novu tehnologiju, a sa bratom Redžinaldom je osnovao firmu Rootes Group 1913. godine. Iako možda ovo ime ne zvuči poznato, spomenućemo da je firma u svom vlasništvu imala neke veome poznate brendove kao što su Hillman, Humber, Singer, Sunbeam, Talbot, Commer i Karrier.

Većina njih se bavila proizvodnjom većih i luksuznijih četvorotočkaša, ali se priča iznenada promenila sredinom pedesetih godina prošlog veka. Firma je na ideju došla još 1955. godine kada je shvatila da većinu novih automobila na britanskom tržištu čine baš manji gradski modeli sa motorima skromnije zapremine od 1,0 litre, ali Rootes nije nudio baš ništa u toj kategoriji.

Posao je poveren dvema osobama i to Majklu Parks i Timu Fraju. Novitet zapravo nije bio prioritet sve do naredne godine kada je došlo do nemira oko Sueckog kanala. Egipatski predsednik Gamal Abdel Naser ga je nacionalizovao, Francuska i Velika Britanija su odgovorile invazijom, ali su se povukle nakon reakcije Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza.

Kao rezultat svojih postupaka, Britanci su ostali bez velikih zaliha nafte nakon što su arapske zemlje odlučile da ih ne snadbevaju, a čak 20% britanske nafte je stizalo sa ovih lokacija. Ostrvska država se suočila sa velikim nestašicama i prodaja malih gradskih automobila sa motorima manjim od 1,0 litre je skočila za čak četiri puta do 1957. godine. Odjednom Rootesov projekat više nije bila samo ideja sa strane već apsolutni prioritet.

Spomenuti Parks i Fraj su zacrtali naredne karakteristike. Automobil je morao da komotno smesti po dve odrasle osobe i deteta, zatim da dostigne brzinu od 100 km/h uz kombinovanu potrošnju goriva od 4,7 litara na pređenih sto kilometara, onda da pruži motor postavljen pozadi za dodatni prostor prtljažnika i na kraju da bude zabavan za vožnju.

Prvi pokušaj je bio „balonasti“ prototip nazvan Slug. Reč je o kategoriji malih gradskih modela u takozvanoj „bubble“ kategoriju koju su masovno koristili nemački proizvođači u posleratnom periodu. BMW Isetta je svakako najpopularniji od njih, ali su čelnici Rootesa videli takav model „ispod svoje časti“ i najavili inženjerima da krenu uz početka.

On je morao da bude napredniji od Minija i da konkuriše vozilima kao što su Austin A30 i Ford Popular. Projektu je dato zvanično ime Apex i posao će se pokazati kao dosta ambiciozan pošto Rootes nikada u svojoj istoriji nije nudio sličan model.

Znajući sve to, inženjeri su se obratili firmi Coventry Climax za pomoć. Ova kompanija se bavila proizvodnjom trkačkih motora i pristala da spremi motor i menjač za Apex. Njegova zapremina je iznosila 875 kubika, a snaga 39 „konja“. Spomenućemo da je celokupni blok motora bio konstruisan od aluminijuma čime je bio poseban među gradskim automobilima.

Zatim je na red došao stil. Dizajner Piter Ver je odustao od aerodinamičnih linija sa ranijih prototipova, a inspiraciju je potražio u Americi gde je Chevrolet nudio revolucionarni model Corvair.

Apex će postati relativno napredan za svoju kategoriju, ali ideja da zadrži motor postavljen pozadi će se kasnije pokazati kao velika greška. U vreme kada je razvijen, takva konfiguracija nije bila strana i mnogi rivali iz Francuske i Italije su pružali motor postavljen pozadi sa pogonom na zadnje točkove. Međutim, dolazak Minija 1959. godine je zapečetio kakvu konfiguraciju mali gradski automobil mora da ima, a to je motor postavljen poprečno napred uz pogon na prednje točkove. Do tog momenta Apex je već bio u kasnom razvoju i Rootes nikako nije mogao da menja poziciju motora. Iz tog razloga, budući Hillman Imp će delovati zastarelo momenta kada je predstavljen.

Rootes se nadao godišnjoj prodaji od preko 100 hiljada primeraka i investirao je velike sume novca u novu fabriku za proizvodnju školjki i mehaničkih delova. Prodaja je startovala u maju 1963. godine u verzijama sa dvoje vrata i malim komercijalnim kombijem. Oni koji su imali prilike da ga testiraju su imali samo reči pohvale, posebno kada se pogleda da je Imp koštao tek nešto više od 500 britanskih funti. Mediji su hvalili ponašanje u krivinama, mehaniku, prostor i generalno završnu izradu koja je bila daleko bolja od one kod Minija.

I pre nego što se Imp pojavio u prodaji, Rootes će tvrditi da ga je testirao u najekstremnijim vremenskim uslovima, od jakih zima na severu Kanade pa do pustinjih vrelina u Africi. Ali će se kasnije saznati da je automobil požuren u serijsku proizvodnju pošto čelnici više nisu mogli da gledaju konkurenciju kako krade deo kolača.

Ranih problema je bilo dosta, a kupci su se najviše žalili na pregrevanje motora, puštanje vode u kabinu (što je u kišnoj Velikoj Britaniji bilo veoma često) i nedostatak snage. Sam motor je bio problematičan pošto je firma Coventry Climax navikla da proizvodi mehaniku čiji je životni vek tek nekoliko sati za vreme profesionalne trke i jednostavno nije imala iskustva sa masovnom proizvodnjom na duže periode.

Sam Rootes je takođe napravio nekoliko ključnih grešaka sa proizvodnjom, pa su tako delovi motora napuštali fabriku u Koventriju, pa bi bili poslati u Glazgov na sklapanje ostatka mehanike i onda opet vraćani u Koventri da automobil bude kompletiran. To je povećalo troškove proizvodnje do te mere da je Rootes bio primoran da prihvati inostrane investicije kada je američki gigant Chrysler kupio određeni broj akcija. Iako će svi navedeni problemi vremenom biti rešeni, reputacija je definitivno bila oštećena tokom prvih nekoliko godina proizvodnje.

Imp će nastaviti sa proizvodnjom sve do 1976. godine, od čega će poslednjih devet godina provesti pod američkom kontrolom. Tokom tog perioda se izmenio jako malo, s izuzetkom nekoliko dizajnerskih linija i dodavanja novog motora zapremine 998 kubika i 60 konjskih snaga.

Kao što smo spomenuli, plan je zahtevao godišnju isporuku od oko stotinu hiljada jedinica, ali je Imp imao najbolju prodajnu godinu 1964. kada je prodato tek 50.142 primerka. Tokom četrnaest godina proizvodnje fabrike, u četrnaest država širom sveta, trake će napustiti 440.032 jedinica, uključujući i one prepakovane luksuznije i sportske modele od bratskih brendova, kao što su Singer Chamois i Sunbeam Sport.

Neispeh Impa je označio crne dane za Rootes i Chrysler je postao vlasnik 1967. godine. Ni Amerikanci nisu bili preterano uspešni sa njim i prodaće britansku diviziju Peugeotu za sumu od jednog dolara krajem sedamdesetih godina da bi se rešili velikih dugova.

Hillman Imp je otišao u istoriju kao veliki potencijal koji je nažalost zbrzan i pre vremena poguran u serijsku proizvodnju, i nikada nije uspeo da povrati svoj ugled nakon nekoliko loših godina.

Zoran Tomasović

(1136)