Automobilski sektor je jedan od segmenata ruskog tržišta koji je najviše pogođen sankcijama. Novih automobila jednostavno nema, kao ni polovnih u pristojnom stanju. Međutim, malodušnost je zamenjena prihvatanjem, a „polovnjaci“ sa raznih geografskih širina su počeli da se slivaju u tamošnja prostranstva. Prema staroj tradiciji, Vladivostok postaje ključna ulazna kapija na rusko tržište.
Dok Evropa, Sjedinjene Države i Japan smišljaju nova ograničenja protiv ruskog naroda, ovi odgovaraju tako što iznalaze stotine načina da se zaobiđu kazne i da se organizuju na tom ogromnom potezu na planeti, koji se proteže negde između Estonije i Mongolije. Šverceraj se toliko dopao svima da se čak i vlast uključila, „dezinstalirajući” autorska prava, ugovorne obaveze i druge troškove koji više nisu relevantni na zakonodavnom nivou. Čini se da su svi ubeđeni da se igra odvija bez pravila. To znači da dok se ne dogovore novi uslovi, stari se više ne moraju poštovati.
Čudno, azijske kompanije slede sličnu logiku. Korejci su zvanično spremni da otkupe poslovanje u Rusiji od onih koji beže sa tržišta. Nikome nije tajna da treba ulagati u rastuće tržište, jer će samo tako prihod biti privlačno visok. Ulaganje u stabilnu ekonomiju je kao odnošenje novca u banku. Štaviše, naglo i brzo jačanje ruske rublje, a ona je sada na nivou na kom je bila u periodu između 2012. i 2015. godine, izazvalo je eksplozivnu potražnju za polovnim automobilima otkupljenim na aukcijama u Japanu i Koreji. Samo kroz Vladivostok je za protekla tri meseca prevezeno više od 31 hiljade ovakvih automobila, što je za trećinu više nego prošle godine.
Legendarna pijaca automobila u Vladivostoku „Zeleni kutak“ vratila se u razmere svojih najboljih godina: sva brda i lokacije su pune automobila, cenjkanja se odvijaju žustro i u raznim regionima. Ukidanje zabrane prometovanja vozila s „desnim volanom“ se može zaboraviti sa punim poverenjem, a interesovanje za pouzdane i nepretenciozne japanske automobile pokazuje se čak i od strane kupaca koji im nisu originalno naklonjeni.
Isto se može reći i za korejska vozila, a njihova ponuda u Vladivostoku je bujna. Placevi su prepuni minibuseva i sedana, a mnogi od njih završavaju i u prestonici Moskvi. Ukratko, u nekim delovima Ruske Federacije nije ni zamiralo poludivlje tržište korišćenih automobila, još od kada je početkom devedesetih godina prošlog veka uspostavljeno, neposredno nakon raspada SSSR-a, ili ujedinjenja Nemačke, zašto ne reći?
Period čekanja na tovar koji kreće ka Rusiji kao posledica uspešnog licitiranja na japanskoj aukciji je u trajanju od tri meseca, pri čemu samo je red za utovar u kontejner, a zatim i na brod, proces „od dve nedelje“, a onda se mora sačekati i na „carinjenje“ i isporuku širom najveće države na svetu.
Međutim, sve ovo je podnošljivo, s obzirom na rezultat, gde za primer možemo navesti da se za luksuzni minibus Honde iz 2019. godine, i to sa pogonom na sve točkove, bogatom opremom i malom kilometražom, košta oko 2.500.000 rubalja, što u našem novcu iznosi oko 44,5 hiljada evra. Otprilike koliko košta i novi UAZ Patriot, i to nakon rasta vrednosti ruske rublje. Međutim, ni ova cena više nije relevantna: rublja je opet ozbiljno ojačala u odnosu na japanski jen, pa će danas, a verovatno i sutra kupovina biti još jeftinija.
Šef Ministarstva privrede i trgovine Rusije, „takoreći ministar“ Denis Manturov je na nedavnom Ekonomskom forumu u Sankt Petersburgu izneo prve rezultate uvođenja paralelnog uvoza: za mesec dana, koliko je prošlo od zvaničnog početka, u zemlju je uvezeno robe u vrednosti od dve milijarde američkih dolara. Čak i bez uzimanja u obzir eksponencijalne progresije, koja će se desiti kada se uspostave lanci snabdevanja i distribucije, cifra će se približiti 16 milijardi dolara do decembra. Nedvojbeni zaključak je da će biti dovoljno automobila za sve, a da li će biti i para za njih, drugo je pitanje.
AutoRepublika
(1375)
