Zanimljivost dana: Mercury Marauder je bio zli blizanac omiljenog policijskog automobila

Kada pomislimo na policijske automobile u Sjedinjenim Američkim Državama, uglavnom vam Ford Crown Victoria pada na pamet. Iako nije u proizvodnji već više od osam godina i odavno je povučen iz upotrebe, ova limuzina još uvek privlači dosta pažnje, pošto je tokom jednomg perioda svaki „momak u plavom“, a i taksista, vozio baš Crown Victoriju.

Baš kao u filmovima gde dva brata blizanca izaberu drugačiji put, pa jedan postane policajac, a drugi kriminalac, i omiljeni izbor pandura je imao svoju „zlu“ konfiguraciju. Nosio je ime Mercury Marauder i tokom jednog veoma kratkog perioda zapalio je Ameriku.

Današnja zanimljivost dana je o Marauderu koji se proizvodio između 2003. i 2004. godine, ali je nemoguće ne spomenuti njegove ranije korake. Štaviše, takva značka je veoma bitna Jenkijima pošto je predstavila veliki jubilej 1958. godine.

Naime, u spomenutom vremenu Marauder je zapravio bio ime motora zapremine 430 kubnih inča (7,0 litara), a postao je prvi masovno proizvedeni agregat sa više od 400 konjskih snaga „izašlih“ direktno iz fabrike. Mercury je inače bio bratski brend Forda od 1939. godine i većina njegovih modela je bila zasnovana baš na njemu.

Ime se po prvi put našlo na automobilu 1963. godine i to kao najveći Mercury zasnovan na Fordu LTD, a pokazao se izuzetno popularnim u šampionatu NASCAR. Zatim smo ga videli i od 1969. do 1970. godine kao poveći kupe i činilo se da je odbrojao svoje poslednje dane.

Do ranih godina ovog veka, Ford Crown Victoria se još uvek prodavala u zadovoljavajućim brojevima, a postojala su i dva bratska modela, lansirana s ciljem da privuku one kupce sa dubokim džepom. Jedan od njih je bio Mercury Grand Marquis, a drugi Lincoln Town Car.

Međutim, trio je uglavnom ciljao na kupce u starijim godinama koji su želeli automobil da ih podseti na zlatni period američke industrije. Pričamo o velikim i udobnim limuzinama, sa lenjim V8 motorima i prostranim enterijerima. Ali nijedan od njih se nije mogao pohvaliti sportskim duhom. Tada se rodila ideja o modernom Marauderu…

Marauder je po definiciji osoba koja se kreće od mesta do mesta, i pljačka i krade sve što mu se nađe na putu, a reč je nastala za vreme starog divljeg zapada. Poprilično ironično ime, rekli bismo, za četvorotočkaš čijeg su blizanca policajci vozili, ali baš zbog toga Mercury je želeo da pokaže njegov duh.

Plan je zahtevao godišnju proizvodnju od 18 hiljada jedinica ili samo deseti deo onog sa kojim se spomenuti Grand Marquis mogao pohvaliti, a premijera je zakazana za Salon automobila u Čikagu 2002. godine. Tada je Marauder debitovao u konceptnoj formi, i to kao kabriolet sa dvoje vrata.

Mercury nije imao sličan model u svojoj ponudi i morao je da izvrši velike izmene da bi završio jedini koncept. Iako je bilo jasno da se radi o tjuniranom Grandu Marquisu, Marauder je stigao u crnoj boji, sa posebnim branicima, zatamnjenom maskom hladnjaka, dvostrukim završecima izduvnih cevi i većim 18-inčnim felnama.

Publiku je mnogo više očaralo ono što se nalazilo ispod haube, a tu se krio 4,6-litarski motor sa osam cilindara, koji je razvijao 335 konjskih snaga zahvaljujući kompresoru. Serijska proizvodnja je odobrena za narednu godinu, a sve zahvaljujući odličnoj reakciji javnosti.

Serijski Marauder je zadržao sve one dizajnerske karakteristike koncepta, ali je bio dostupan samo kao limuzina s četvoro vrata. Međutim, novinari nisu krili razočarenje što i motor s kompresorom nije ušao u serijsku proizvodnju već samo onaj identične zapremine sa 302 konjske snage. To je i dalje bilo daleko više od modela na kom je bio zasnovan (240 „grla“) i preuzet je iz novog Mustanga Mach 1, ali Marauder nikada neće biti toliko dobar kakav je imao potencijal.

Snaga se prenosila na zadnje točkove preko četvorostepenog automatskog menjača, a modifikovani su i ogibljenje i kočnice. Prema fabričkim podacima, ubrzanje iz mirovanja do 100 km/h je oduzimalo 7,5 sekundi, a maksimalna brzina je bila limitirana na 187 km/h.

Mediji su često poredili Marauder sa još jednom sličnom američkom limuzinom, a to je bila Chevrolet Impala SS, koja je razvijala 260 „konja“ iz 5,7-litarskog motora, a pritom je za punu sekundu bila brža od nule do 100 km/h uz maksimalnu brzinu od 227 km/h.

Predstavnik Mercuryja je imao nekoliko detalja koji mu nisu išli u korist. Prvi od njih je masa od 1.888 kilograma, a ako to nije bilo dovoljno, i njegova platforma Panther je poticala još iz 1979. godine. Bez obzira na to što su se inženjeri zaista potrudili, protiv godina se jednostavno nije moglo. A onda je tu bila i cena od 34.325 američkih dolara ili čak 53.030 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca.

Prve godine je prodato 7.838 primeraka i to uglavnom u crnoj boji, a naredne još 3.214 komada. To nam daje ukupnu brojku od samo 11.052 jedinica tokom dve godine (2003. i 2004.) i Mercury je odlučio da digne ruke. Neki mediji su spekulisali da je trebalo da stigne i opcija s kompresorom kao ona što se ugrađivala u Mustanga Cobru, i koja bi povećala snagu na 390 „grla“, ali nikada nećemo saznati da li je to istina ili samo „novinarska patka“. Ni sam Mercury nije mnogo duže opstao i eliminisan je posle 2011. godine.

Mnogi će reći da je Marauder bio jedan od onih automobila koji je definitivno zaslužio bolju sudbinu. Ali istorija se još jednom ponovila i pokazala onu čuvenu rečenicu Kerola Šelbija da se „ne može praviti trkački konj od magarca“. Možda je on uspeo u tome sa svojim izdanjima Shelby legendarnog Mustanga, ali Marauder je dočekala tužna sudbina koja zaista otkriva, da od godina niko ne može da pobegne.

Zoran Tomasović

(1172)