U Sjedinjenim Američkim Državama se trenutno održava čuveni skup klasike u kalifornijskom gradu Monterej, a kako to obično bude odlikuje ga veliki broj skupocenih automobila. Samo najbolji od najboljih, to jest najskuplji, su poznati, a velike aukcijske kuće su veoma vredne u želji da unovče pažnju javnosti, i da po visokim cenama prodaju neke četvorotočkaše koje svet obično nema prilike da vidi.
Slična situacija je viđena i ovaj put, pa je tako aukcijska kuća Gooding & Company spremila dva veoma retka i skupocena modela.
Prvi od njih je Mercedes CLK GTR iz 1998. godine Ovaj čuveni sportista je poznat po veoma uspešnoj trkačkoj karijeri, a u 22 nadmetanja na kojima se pojavio, pobedio je čak 17 puta, uz još toliko pol pozicija. Možda je ličio na drumsku CLK klasu, ali su dva automobila zapravo delila malo toga, s izuzetkom nekoliko dizajnerskih delova.
Deo koji je privlačio najviše pažnje je bio 6,0-litarski benzinac sa dvanaest cilindara koji je razvijao čak 608 konjskih snaga. Mercedes je bio primoran da proizvede najmanje 25 jedinica radi homologacije, a ovaj put u pomoć je pozvana britanska firma Ilmor Engineering. Oni su povećali zapreminu agregata na 6,9 litara, dok je snaga ostala identična.
Drumski CLK GTR je bio u stanju da ubrza iz mirovanja do 100 km/h za 3,8 sekundi i da dostigne maksimalnu brzinu od 344 km/h. Svetlost dana je kasnije ugledalo i izdanje nazvano Super Sport sa još moćnijim 7,3-litarskim benzincem (655 „konja“). Proizvodnja će se odvijati 1998. i 1999. godine i u tom periodu, AMG će tjunirati dva prototipa, 20 kupea i još šest roudstera.
Ovaj konkretni primerak je do sada prešao samo 1.442 kilometara i originalno je prodat nemačkom građaninu Hermanu Išmanu. Ovaj ga je zadržao narednih osam godina i vozio samo u specijalnim prilikama, što potvrđuje i dokumentacija koja stiže sa automobilom.
Zatim je prodat kupcu u Hong Kongu, a na američko tlo je stigao 2017. godine. Pošto još uvek nije napunio potrebnih 25 godina, da bi se smatrao klasikom, američki vlasnik nije smeo da ga vozi na javnim putevima, pa je CLK GTR uglavnom korišćen za promocije po skupovima. Veruje se da je reč o jedinom primerku koji je kompletno u originalnom stanju, uključujući i pneumatike.
Eksperti smatraju da će novi vlasnik morati da izdvoji oko deset miliona dolara ukoliko želi da ovo remek delo završi u njegovom garaži.
O originalnom Fordu GT40 smo toliko pisali tokom pretohodnih godina, da se čini kako ništa više o njemu nema da se kaže. Razlog je očigledan pa je nakon filma „Ford v Ferrari“, čuveni američki trkač opet u centru pažnje, a svakim danom saznamo ponešto novo o njemu, ono što pre nismo znali.
Ovaj put je predmet rasprave veoma specijalni model iz 1966. godine. Alan Mann Racing iz Velike Britanije je služio kao Fordov trkački tim za evropski kontinent u periodu od 1964. do 1969. godine. Tokom 1965. godine američka kompanija im je isporučila dva primerka GT40-a za testiranje, a tim je brzo zaključio da bi oni bili daleko brži ukoliko bi im se snizila masa.
Alan Mann Racing će da uradi preko sto modifikacija na svakom primerku, tako što je koristio laganije materijale, poput aluminijuma na primer, pa je na kraju dana masa iznosila tek nešto više od jedne tone. Pokretao ih je fabrički V8 motor zapremine 289 kubnih inča (4,7 litara) sa 425 „konja“, a snaga se prenosila na zadnje točkove preko petostepenog manuelnog menjača.
Ovaj konkretni primerak se trkao na čuvenoj 12 sati Sebringa gde se nalazio na petoj poziciji pre nego što je morao da odustane zbog problema sa kvačilom. Kasnije je poslužio i za testiranje za 24 sata LeMansa, ali se nije takmičio već je poslužio kao jedan od rezervnih primeraka.
Njegov ključni problem je ležao u motoru pošto je Ford odavno prešao na onaj veći zapremine 427 kubnih inča (7,0 litara), pa i pored niske mase ovaj GT40 se činio kao zastareo. Postoje dokazi da je takav motor ugrađen u njega tokom 1966. godine pre nego što je vraćen u originalno stanje i prodat čuvenoj kompaniji za razvoj pneumatika Firestoneu za testiranje u uslovima postizanja velikih brzina.
Buduće vlasništvo nad njim je izuzetno dobro dokumentovano. Promenio je dosta imalaca, a neiskusni sin jednog od njih ga je čak i slupao početkom sedamdesetih godina. Čak i u takvom stanju je bio izuzetno poželjan, ali i pored toga nijedan od vlasnika nije bio u finansijskoj situaciji da ga popravi ili restaurira, i postoje dokazi da neki od njih nisu zapravo ni znali koliko redak GT40 poseduju.
Tek 2004. godine stiže u vlasništvo čoveka po imenu Robert Aš, a ovaj je započeo restauraciju koja će da potraje čak 15 godina. Tokom jednog skupa u Čikagu je dobio najveće moguće ocene (999 od 1.000).
A cena? Prava sitnica – ako je verovati ekspertima, trebalo bi da iznosi preko devet miliona „zelembaća“.
AutoRepublika
(244)
