Adrenalinski provod za 1. maj (VIDEO)

Divan putopis donosimo u originalu zarad očuvanja autentičnosti. Simpatično je i saznanje da je autor uvažio više puta ponovljene sugestije da „smanji doživljaj“ s upotrebom simbola „…“ (tri tačke), pa je zato masovno počeo da koristi novi interpunkcijski simbol u vidu dve tačke. 

Prvomajski rafting na Tari

„Poraniti u zoru, uz prvo jutarnje svitanje, ka snažnoj, moćnoj mramornoj vodi, koja huči i ječi od svoje siline, noseći sve što joj se na putu nađe. Dovoljan je, samo osećaj, onih, koji takav poziv prirode ne odbijaju, da se upuste u sustret i dodir sa njom,“ maćnom kraljicom“ rekom Tarom i njenim kanjonom ….“

Prvomajski  uranak  se obično vezuje za društvo,  prirodu, roštiljanje.. Oni koji imaju malo više ekološku svest o tome, opominju na (ne) ostavljanje smeća po šumama, piknik mestima. Predlaže se, da se tradicionalno prvomajsko okupljanje provede u prirodi. Svakako, ali i na jedan drugačiji način. Rafting na Tari…

Upravo je takav primer jedna ekipa  „ aktivnih momaka“  koja se pre tri godine spontano okupila, sa  tradicijom da prvomajske praznike iskoristi, ne samo u društvu i prirodi, obilazeći znamenitosti i kulturno istorijske vrednosti, već sa jednim neobičnim i nesvakidašnjim ciljem, željom i žudnjom za potpunim adrenalinskim uzbuđenjem, prvomajskog spusta na Tari, rafting.

Kanjon reke Tare, drugi na svetu, posle kanjona Kolorado, dugačak je 60 kilometara , prosečne dubine  1073 metara a maksimalnom 1333 metara. Jedan je od najatraktivnijih kanjona u Evropi. Upisan je u programu UNESKO-a kao jedna od retkih oaza netaknute prirode i rezervat mnogih endemskih vrsta biljaka i životinja. Posebnu turističku atrakciju predstavlja splavarenje Tarom.

„ Svakodnevno smo izloženi nekoj vrsti stresa, boravak u prirodi, sa dobrim društvom, je prava antistres terapija“

Prvi maj je vreme kada se inače otvara sezona raftinga. Vode su veoma jake, vodostaj je visok, topi se sneg sa planina, i tako reku Taru čini ne samo mutnom, već i posebno snažnom i jakom.

Inače je reka Tara posebna po svojoj smaragnoj, mramornoj boji, što je u vreme prvomajskog okupljanja prava retkost videti, upravo zbog prirode koja se iz zime pretvara u leto. Tako da se samo jednom, od kako nas rafting okuplja na Tari, mogla videti  smaragdna  boja reke Tare. Bilo je hladno, sneg se sporo topio, pa se tako mogla videti ta prelepa boja vode, po kojoj je inače, reka Tara prepoznatljiva i jedinstvena. Tu boju reke, ne mogu dočarati ni fotografije, može se samo videti i doživeti. Sličnu boju možete videti u Višegradu, mostu „Na drini ćuprija“, kao i duž puta od Višegrada ka Foči.

Našu ekipu „ aktivnih momaka“, formirali smo pre par godina, i družimo se i „držimo“ zajedno, u mnogim aktivnostima. Ali kada je rafting na Tari u pitanju, tu nas povremeno bude i mnogo više. Pridruže nam se i drugi, ljubitelji adreanalinskog uzbuđenja, tako da nas je 2019. godine bilo dvadesetak na spustu niz Taru, a 2020. godinu smo propustili, svi znamo zašto.

Za nas je prvomajski rafting na Tari nešto što se podrazumeva, nešto što svi mi volimo, i za sada je to naša mala, ali značajna tradicija. Dovoljno je samo da se tokom zime jedni drugima obratimo samo sa, „idemo li“, odgovor je „naravno“. Kako prolazi vreme i kada se približava termin, pomeraju se sve druge obaveze i planovi, sa jednim ciljem, a to je, da bi sebi obezbedili termin i odlazak za prvomajski rafting.

Rafting, počeci

Početak splavarenja, danas modernije rečeno, raftinga, vezuje se za početak razvoja drvne industruje u Foči, kada se posle Drugog svetskog rata, beleži njen nagli rast. Tada je reka Tara postala trasa kojom su se spuštala oborena stabla. Istovremeno su, prednost spuštanja rekom, koristili  stanovnici i radnici, kako bi  jednostavnije i brže stigli do odredišta.

Poučeni takvim iskustvom, ali i uzbuđenjem, entuzijasti su pre nekoliko decenija, osnovali turističku organizaciju, i počeli da se bave splavarenjem. Najpre su koristili vojne čamce za spuštanje, spavali u vojnim vrećama, pod vedrim nebom.  Kuvani pasulj u kotliću na par cigala je bila kuhinja, a šuma je bila toalet. Kada bi padala kiša pokrivali bi se najlonima. Ali su svi, uprkos svemu,  bili zadovoljni. Nosilo ih je njihovo adrenalinsko uzbuđenje, koje uprkos vremenu još uvek traje i u novim dolazećim generacijama koje takva okupljanja ne propuštaju.

Kako je splavarenje, ili spuštanje rekom Tarom, popularni rafting, postao jako popularan i okuplja veliki broj posetilaca, vemenom su, napravljeni mnogi kampovi, koji ljubiteljima ovakvih uzbudljivih avantura pružaju udobnost i komfor.

Sezona raftinga počinje polovinom aprila, a zvanično se otvara  prvog  maja, i traje sve do oktobra meseca. Ima i onih ekstremnih zaljubljenika u splavarenje koji znaju da se rekom spuste i tokom zime, kada je vidostaj najniži. Inače je najatraktivniji period koji traje do prve polovine jula meseca, kada je nivo vode relativno  visok, jer vodostaj nivoa reke vremenom opada, pa je tokom leta mirnije. Najduži rafting je od  Đurđevića tare, i zna da traje vremenski celi dan. Košta oko 200eura, od kojih 50eura uzimaju  Crnogorci za taksu.

 Naša ovogodišnja avantura..

Zajednički drug,  jedan  iz grupe nas “aktivnih momaka”  već godinama  unazad ide na rafting, i to u kampu kod Mate (Zdravko Matović). Mata je jedan od osnivača raftinga, u tom poslu je zadnjih 30godina. Sadašnji predsednik udruženja raftera Drina Tara Foča. Može vam pričati satima o počecima, razvoju, deobama kampova. Jer sadašnjih tridesetak kampova na bosanskoj strani, potiču od jednog. Drug, već 8 godina zna Matu, i imamo odlične uslove za rafting. Nije stvar samo u spustu, koji je svakako vrhunac tih dana. Druženje u kampu, opšta atmosfera, ekipe iz svih krajeva.

Nas dvojica iz  Prokuplja i drug iz Jagodine, našli smo se u Mrčajevcima, i nastavili ka Čačku. Klasično sporo se prolazi Čačak, i ako su već završeni radovi na putu. Posle Čačka, ulaz u Ovčarsko Kablarsku klisuru, prelepa. Put vijuga i prati zapadnu Moravu, puno vikendica na obali, verujem da je svaki proveden minut pravi melem za oči i lek za dušu.

Ubrzo je krenuo naš razgovor, o tome gde bi usput stali i pauzu napravili i nešto obišli. Pade ideja, da tu  ima  neka pećina, a blizu je. Ma dok se mi saglasismo, navigacija pokaza putanju. Znak da treba da se skrene levo. I skrenusmo ka Potpećkoj pećini.

Stigli oko pola dvanaest, a od podne već vodička tura, cena 300din. U obližnjem restoranu nas ne primiše na kafu i sok, da se okrepimo bar malo, uz objašnjenje da imaju rezervacije… Baš organizovani neki….Ali ih moram pohvaliti, veoma lep restoran, sa baštom, i ribnjakom.

Ulaz u pećinu, jedan od najvećih pećinskih ulaza na Balkanu, visok je više od 50 metara, širok 12 metara pri dnu i 22 metra pri vrhu, i spada u čuda prirode.

Pećinu smo sa spoljnje strane videli sami, ali pravi deo je naišao sa vodičem i otključavanjem kapije na ulasku u pećinu. Sve pohvale za vodiča, i turu od nekih 40 minuta,  ima se šta videte i čuti. Put pećine vodi dosta u dubinu, gde se oseća potpuno druga klima, vlaga, i puno reljefnih ukrasa na zidovima pećine. Naravno, tokom istorije u njoj su se ljudi sklanjali od najezde neprijatelja i tokom ratova. Zadnjih petnaestak godina je zaključana, u cilju njene zaštite i očuvanja.

Neopisiv je osećaj kada se nađete na veoma maloj razaljini, skoro na dodir prsta od malog slepog miša, koji visi sa tavanice, spava, nismo ga uznemiravali. Na žalost, slepi miševi su demonizovani zbog Corona virusa. Bilo je tu mnogo pećinskih ukrasa, koje su se mogli videti a ljudi su ih nazivali po obliku koji imaju i po sličnosti na šta podsećaju, kao što su Sova, Beba, i najčuveniji Dvorana zmajeva, Snežana i sedam patuljaka.

Idemo ka granici, brzo prelazimo, ali pamtiće se i taj prelazak. Kusturica u svom Mercedesu 300SL iz 1992god. prelazi ispred nas, a ponovo ga viđamo u Andrićgradu.

Nastavljamo ka Višegradu, na parkingu u centru, blizu mosta ostvljamo auto. Andrićgrad i ćevapi, su nam na meniju svakim dolaskom prethodnih godina. Ali danas ne, posti se, veliki je petak.. Vaskršnji post..

Ćevape smo kompenzovali vožnjom od 30min Drinom. Prelepa boja Drine, je umirujuća, i preporuka je da se odvoji vreme i 5 eur za vožnju čamcem, uz zaista interesantnu naraciju kapetana lađe. Napomena, 1 euro se obračunava 130 din.

Kažu da su građani Višgrada inače bili protiv izgradnje Andrićgrada, ali vremenom su shvatili, da je to ipak korist za njih. Sada od turizma živi jedan dobar deo građana.

Veliki su planovi Kusturice bili u izgradnji Andrićgrada ali i hotela sa 5 zvezdica, koji stoji nedovršen, tako već par godina. Videćemo kada će biti završen.

Prelepo je voziti od Višegrada ka Foči, dobrim delom put prati Drinu, smaragdne boje, sa vikendicama na Drini, ili oko nje, a pojedine su i na brdima, poprilično izolovane. Lepo je to, imati neko mesto da se pobegne od gužve, i uživa u zvucima i boji Drine.

U kamp stižemo predveče. Pozdravljamo se sa Matom, dobijamo smeštaj, i pravac na večeru. Pastrmke na žaru, i druženje sa ekipom, pristigli bajkeri iz Beograda. Umor od puta nas stiže i odlazimo na spavanje. Tek će nas sutrašnji dan umoriti.

Jutro, buđenje uz šum reke, talasa, a napolju vlaga, još se rosa nije digla. Vazduh dišemo punim plućima, svuda oko nas su šume.

Ranoranioci, čekaju u redu za kafu, čaj, cigaretu, upoznajemo ostale u kampu, jutarnje čavrnjanje. Dolaze ekipe, porodice, iz svih krajeva. Beograđani, Novosađani, Nišlije… tablice na automobilima, sve govore, dolazi se iz svih krajeva. Ima i ponekih iz Makedonije, Bugarske.

U susednom kampu, sam zatekao sto prekriven flašama, limenkama, bilo je to veče za pijanku.

Čekamo doručak, naravno veoma dobar, obilan, za svakog. Na ovom mestu se zaista odlično jede, a uz dobru ekipu i društvo, posle raftinga, zna se i da se popije.

Doručak, prijem opreme, kaciga, odelo od neoprena, obuća, i obavezan prsluk. Skiperi dele opremu, i savetuju kako se stežu pojasevi na prsluku, podešavaju opremu neiskusnim pojedincima.

Neopren, je materijal sličan strukturi sunđer gume, mek, elastičan, šupljikav, ima par milimetara debljine. U tim šupljinama se kada se nakvasi odelo (to treba raditi pre ulaska u vodu), zadrži voda, koja postigne temperaturu tela. Kada vas talas nakvasi, polako se vrši primopredaja hladne vode, tako da telo ne doživljava temperaturni šok.

S obzirom da su jake vode, i da je vodostaj visok, Mata se konsultuje sa ostalim vlasnicima kampova odakle se polazi, i svi kreću od Graba. Naša ekipa negoduje jer znamo da polaskom iz Graba propuštamo najbolji deo rafting deonice a to je upravo deo od Brštanovice do Graba. Znamo šta ćemo propustiti. Slede nagovaranja, pregovori sa Matom.Prvo nam saopšatava da nema ništa od toga, ali kasnije donosi papire, s kojima mi preuzimamo odgovornost u slučaju povrede, i daje nam 4 skipera. Radosni smo jer znamo šta nas čeka i zbog čega smo inače došli. Na delu od Brštanovice do Graba su najbolji bukovi i nikako se ne sme propustiti. Da, znamo, jeste opasna deonica, ali zato smo tu. To je naša, još jedna adrenalinska avantura. Iskustvo govori, dobri skiperi i pouzana ekipa su prava kombinacija.

Bukovi, su mesta gde se prave slapovi, gde je voda naviše uzburkana, gde su stene podvodne, pa voda ide preko stena. Ukratko, to je najopasniji, ali i najintersantiji deo raftinga.

Dogovor je da nas trojica, iskusnih i pouzdanih raftera, sa četvoricom skipera pođemo od Brštanovice i da se kod Graba skiperi zamene za porodicu, četvoročlanu, sa dva klinca od oko 7 godina.

Defender, sa čamcem na krovu, je spreman, nas osmorica, smo ga dodatno napunili, i krećemo ka Bršenovici.

Sama vožnja Land Roverom, je prava avantura. Ide se jednim delom asfaltiranim putem, ali i on je uzak, kad god se mimoilazimo,  mora se debelo usporiti ili stati. Kasnije idemo makadamom, koji su izradili rafteri i opština, da nebi išli preko granice, i imali troškove na granici. Ranije su Crnogorci naplaćivali taksu za ulazak u Crnu goru, 5 evra po rafteru, plus lične karte, dokumentacija, spisak. Više toga nema.

Prolazimo nekoliko malih vodopada, sa naše leve strane, a vodotok preseca put, tako da prelazimo rečicu / vodopad na putu. Sa naše desne strane je strmina, na nekim mestima prolazimo prilično blizu ivice. Veoma uzbudljivo, ali vozači su sigurni, svakodnevno voze ovim putem, i Defender se klima i baca nas ko krompire… put traje oko pola sata.

Stižemo na Brštenovicu, naravno nikog osim nas, spuštamo ćamac, proveravamo pojaseve, zajednička fotka, kvasimo neoprenska odela, i ulazimo u čamac.

Skiper ponavlja šta i kako da radimo, koje komande će nam davati i kako da reagujemo. Važno je da svi ritmično veslamo, dajemo sve od sebe, i da ne posustajemo dok on ne kaže. Dobar skiper, i proverena ekipa, daju nam velike šanse da se ne prevrnemo.

Nivo adrenalina raste, svi se šalimo, do prvog buka, tada nas skiper opominje, i komanduje da veslamo.

Sledi nezaboravni rodeo na vodi, komande, veslaj, stani, leva strana, desna strana, odmori. Talasi od pola metra, dižu čamac kao pero. U nekim trenucima je voda više od metar ispod čamca, da veslaš u prazno. A nekad je voda metar iznad čamca, tako te lepo poklopi talas. Voda je hladna, ali kada te zaprsne, šok, ali nema stajanja, veslaj dalje.

Kada je ozbiljno, samo veslamo, i vrištimo, a kada naiđu delovi koji su mirni, opšta šala. Ko se kako ponašao, da li je veslao, ili se folirao. Kako drži veslo, trenuci koji su za pamćenje.

Čamac se uvija, dižu ga talasi, pa veslač na desnoj strani bude ceo metar iznad veslača na levoj strani.

Uvija se čamac, mi ga pratimo, dobro se držimo, i u potpunosti izvršavamo komande skipera. Recept da se ne prevrnemo. Bezbednosti radi…

Činjenice, svako prevrtanje je veoma opasno, mogu te talasi, brzaci uvući u vodu, vrteti u mestu. A i da se dohvatiš obale, sa mekom obućom, svako hodanje je bolno, a da ne govorim da je do puta npr 100 m visinske razlike, i da se moraš probiti kroz šumu. Možda izađeš na Crnogorskoj strani… Pa dok te nađu… E, tek to je avantura… Naravno, samo ako se sve lepo i bezbedno završi…

Rodeo traje oko pola sata, mišići zatežu, nije lako veslanje, celo telo radi, noge se drže, stomačni mišići drže trup, a ruke valjano veslaju, povremeno do usijanja. Nagrada je ipak fantastična. Opšti osećaj uzbuđenosti i potpunog adrenalina je ono zbog čega više i ne žališ a i ne osećaš bolove.

Ukupna dužina od Brštanovice do Bastasa je oko 20 km, a prvih 5 km, je sa najboljim bukovima.

Dolazimo do Graba gde tri skipera izlaze i ulazi porodica, roditelji sa dva klinca. Otac je iskusan rafter, zna kada i gde mogu poći klinci. Porodičan adrenalin, problem je samo bio što nismo imali vesla za njih dvojicu, a i velika su za njih, pa je neko bio tužan … mada je na kraju, u mirnijem toku, dobio svojih 5 minuta.

Deo od Graba do Bastasa je mirniji, ali nije ni on za potcenjivanje, na tom delu je bilo par prevrtanja istog dana. Kada smo se vratili, Mata nam je poslao snimak, dva čamca su se prevrnula, u donjem, manje opasnom delu. Da li je do skipera, ili do veslača…. pitanje je sad…

Obavezno mesto za pauzu i slikanje je kod vodopada Šipčanica. Može se stati na osveženje, ali prava stvar je ulazak pod vodopad Šipčanica. Voda je veoma hladna, veoma. I pravi je izazov ući pod vodopad. Ali neopren radi svoj posao, i postepen ulazak je moguć. Par fotki, malo ludovanja…

Nastavlja se vodeni rodeo, odlična ekipa, šala, klinci… ma sve je dobro.

Nailazimo na ušće Tare i Pive, gde nastaje Drina ( Šćepan polje). Obavezno ući u tok reke Pive, promena je fantastična. Boja, prozirnost vode Pive je prelepa. Čini se da je dno na pola metra, ali budite sigurni da ima barem dva. Ušće mutne Tare i fantastično bistre Pive je nešto što treba videti, i uživati koliko vreme dozvoljava. Mala pauza na ušću, i nastavljamo.

Dolazimo do kampa, postoji posebna konstrukcija za izvlačenje čamca, uz stepenice do kampa. Sve to ulazi u „rafting“, samo što nekome to bude teško, ali nama nije.

Razduživanje opreme, tuširanje, i sedamo za sto. Odličan ručak, teletina ispod sača, uz šalu i prenošenje iskustva, ko je kako prošao, šta mu se najviše sviđa.

Ostatak dana neki dremaju, iscrpljeni, neki provode uz čašicu razgovora. Uveče se pali vatra, hladno je, a plamen suvih drva, daje jednu lepu atmosferu. Večera, i nastavak druženja.

Ujutru, jutanja kafica, ko o čemu mi o raftingu, i ponekim drugim temama, doručak, pozdravljanje. Vidimo se dogodine, ako ne i ranije.

U povratku smo napravili pauzu na Mokroj gori, želja nam je bila da se vozimo Šarganskom osmicom, ali je bilo nemoguće. Lepo vreme i spojeni praznici su doveli puno turista i nije bilo mesta u sledeće dve vožnje. Čak su i turisti iz Kine pokušali da kupe karte…

Obavezno obići ako vam je uz put.

Nastavak preko Tare, kupovina mesnih proizvoda u lokalu… čvarci za uz put… i malo naseckane šunke, za gladne momke…

Rešili smo da imamo vremena, da odemo do Banjske stene i čuvenog vidikovca. Bila je to lepa šetnja kroz šume Tare i divnu prirodu sa puno šetača.

Kako god, nagrada je najlepši pogled, koji će te pamtiti na svaki kutak nacionalnog parka “Tare”  ali i divan pogled na branu Perućac.

Povratak do auta, uz par krofnica od dobrog dečaka koji ih tu prodaje a mama mu ih pravi,  dobro su nam došle, da povratimo energiju.

Potom smo stali na jednom vidikovcu, odakle se lepo vidi brana i dobro uočava kako ona moćno izgleda. Inače sam više puta i sam bio na Dinskoj regati, ali sam tek tada video branu odozgo.

Stigli smo u Perućac, i posle pregleda cenovnika u restoranu Vrelo, produžili dalje. Pogled jeste prelep, atmosfera, ali su i cene dvostuke. Dogovor je da ručamo u Ovčar banji.

Kratka pauza, na Kadinjači, malo se posetili osnovne škole i ekskurzijskih dana.

Stižemo u sumrak, u Ovčar banju, restoran Lanterna, na obali, sa veoma lepim pogledom, gde večeramo. Saglasni da smo bitno bolje prošli nego da smo ručali u Vrelu.

I tako se naša avantura od tri dana, završi. Od toga dva dana u putu. Da, ali u takvom putu da nam je bio ne samo veoma prijatan, već i koristan. Obišli smo mesta koja će nam ostati u sećanju. I doživeli još jedan adrenalinski osećaj i potpuno uzbuđenje u dodiru sa prirodom. Na prvomajskom raftingu na Tari.

Napomena, neke fotke su iz prethodnih godina. I ove fotke, nas u čamcu, ma koliko izgledale uzbudljive, su uslikane, na samom kraju raftinga, malo pre kampa, gde vode i nisu toliko burne. Na žalost, nijedan fotograf sa obale, se ne seti da ode na ona prava mesta, mada su teško dostupna. S druge strane, niko ne pita koliko koštaju te fotke, dobra uspomena para vredi.

Do sledeće avanture, uživajte i u video materijalu s raftinga.

p.s. moram da spomenem i nju, moju medenu

Milan Šutanovac

(397)