Trgovinski rat Sjedinjenih Američkih Država sa ostatkom sveta nije nepoznat, i može se reći da smo ga videli u jeku tokom vladavine prethodnog predsednika Donalda Trampa, i to protiv Kine. Ali, kada je reč o u sukobu sa Evropom po tom pitanju, možda najpoznatiji slučaj je onaj koji se zove „porez na piletinu“ i koji je na snazi do današnjeg dana, a sada bi zbog njega Ford mogao da bude oštro kažnjen.
U čemu je onda reč? Sve je započelo u periodu posle Drugog svetskog rata kada je piletina, nekadašnji sinonim za skupu hranu, postala glavni prehrambeni mesni proizvod Jenkija zahvaljujući intenzivnom uzgoju pilića.
Usledio je izvoz i na Stari kontinent, a evropske firme su shvatile da tako bivaju oštećene i uveden je za Amerikance porez na uvoz piletine od čak 25%, odnosno uvedena je carina na piletinu. „Jenkiji“ su odgovorili 1963. godine jednako visokim carinama na račun uvoza skroba, dekstrina, alkoholnih pića i lakih teretnih vozila.
Za nas je glavna ova poslednja kategorija, a plan je zahtevao da se ograniči prodaja veoma uspešnog modela Volkswagen Type 2. Dok su carine na određene artikle vremenom eliminisane, ona na laka komercijalna vozila je još uvek na snazi i danas nosi ime „chicken tax“ (ili porez na piletinu).
Neki proizvođači su vremenom pronašli rupu u zakonu, a među njima je i Ford koji uvozi model Transit Connect. Ovaj komercijalni kombi se proizvodi u Turskoj, a pošto se preko bare prodaje samo sa dvoje sedišta i u radničkom izdanju, za njega bi takođe trebalo da važi carina od 25%. Međutim, Ford bi u Turskoj ubacio i mala i jeftina zadnja sedišta, čime vozilo navodno postaje putničkog karaktera, a zatim bi ih preuredio čim vozilo prođe carinu u Americi. Na taj način carina biva za čak deset puta niža (2,5%).
Drugom najvećeg američkom proizvođači se sada „smeši“ neplanirani trošak od čak 1,3 milijardi američkih dolara zbog neisplaćene carine, ukoliko izgubi slučaj na sudu. Suđenje protiv Forda je započelo još sredinom 2009. godine kada je Transit Connect debitovao na američkom tržištu.
Carinski organ je tvrdio da iako Transit Connect stiže u Ameriku sa zadnjim sedištima, on se ne prodaje sa njima, pa bi carina trebalo da iznosi 25%, kao i na sva druga komercijalna vozila. Uz sve to, ni sam kvalitet zadnjih sedišta nije bio jednako dobar kao prednjih, pa je postalo jasno da je cilj takve strategije samo da se plati manji iznos carine.
Nakon što je izgubio na prvoj instanci, Ford se žalio višem sudu (U.S. Court of International Trade) i izašao kao pobednik u avgustu 2017. godine. Međutim, divizija za carinu američke vlade je takođe odgovorila svojom žalbom, koja je takođe usvojena, i to pre dve godine. Ford se onda obratio najvišem stepenu američkog pravosuđa (U.S. Supreme Court), a kada je odbijen, bio je primoran da plati 181 milion dolara.
Kako stvari stoje, carinski sistem je sada spreman ponovo da tuži američkog giganta oko kamate za višegodišnji period i oko neisplaćenih računa, još od kada je prvi slučaj potegnut na sudu pre više od jedne decenije, a ukoliko izađe kao pobednik Ford može biti oštećen u visini od čak 1,3 milijardi „zelembaća“.
Ford je tek prvi od proizvođača na listi, a sličan trošak se smeši i nekim drugima. Primera radi, Mercedes Sprinter se proizvodi u Evropi sa prozorima i s većim brojem sedišta, čime se karakteriše kao putničko vozilo. Kada stigne u Ameriku, sva sedišta osim prednjih se „vade“ dok se prozori zatvaraju metalnim delovima, i na taj način Sprinter postaje komercijalno vozilo.
Dakle Mercedest takođe ima carinski problem zbog Sprintera, pošto se ne prodaje u istom izdanju u kakvom stigne u Ameriku, pa se očekuje i tužba protiv njega. Iz tog razloga, Mercedes se nadao da će Ford izaći kao pobednik na sudu, pošto bi njegov direktni poraz označio i visoke kazne za nemačku kompaniju.
A što se tiče Forda, verujemo da mu je preseo uvoz ovog malog kombija na domaće trižište. Sa godišnjom isporukom od tek nešto više od 34 hiljade vozila, verujemo da su spomenute kazne donele veću sumu novca nego što je potencijalni profit bio na njima.
AutoRepublika
(524)
