Zanimljivost dana: Najbrži minivan na svetu je iz Francuske

Francuzi će vam sa ponosom reći da su oni izmislili kategoriju takozvanih minivenova ili minivanova 1984. godine kada je Renault predstavio model Espace. Chrysler se sigurno neće složiti s takvom tvrdnjom i spomenuće da je njegov model Dodge Caravan bio pionir, a u priču će se verovatno umešati i Volkswagen Type 2 „Bus“ i Fiat 600 Multipla.

Zapravo, nijedan od njih nije u pravu pošto je klasu osnovala malo poznata firma Stout sa modelom Scarab tokom tridesetih godina prošlog veka, ali ova zanimljivost je u stvari o jednom drugom „petlu“. Njegove ime je De la Chapelle Parcours i kada je debitovao 1991. godine postao je najbrži miniven na svetu.

Za njegov razvoj je najzaslužnija istoimena firma koju je osnovao čovek po imenu Havijer de la Šapel početkom sedamdesetih godina. Havijer je ranije imao dugogodišnje iskustvo kao direktor još jednog poznatog proizvođača Venturija, a njegova nova firma se bavila modernim kreacijama, u stilu klasičnog Bugattija.

Mehanika je u većini slučajeva bila pozajmljena od BMW-a i Peugeota, a krajem osamdesetih godina je primetio veliku popularnost minivenova i odlučio da je vreme da malo izmeni strategiju. Naime, njegovo čedo, za koje je odlučeno da će se zvati Parcours, nije trebalo da služi porodičnim mamama za vožnju dece u školu, ili pak za odlazak do prodavnice da se kupe namirnice, već bogatim „glavonjama“ koji bi uživali u prostoru i komoditetu.

Takav „kombi“ je morao da pruža najmoderniju tehnologiju koja se mogla naći u luksuznim vozilima, kao i performanse super-automobila.

Za stil se postarao Robert Šouler, koji je već dizajnirao neke od aerodinamičnih modela u istoriji kao što su Porsche 917, Matra 640 i Peugeot 905, a krajni rezultat je bio izuzetno impresivni otpor vazduha od samo 0,28. Navedena brojka je zadivljujuća i za moderne sportske automobile, pa možete zamisliti kakvu revoluciju je jedan minivan doneo pre više od trideset godina s takvim skorom.

Parcours je bio dugačak 5,4 metra, uz širinu od dva metra, visinu od 1,7 metara i masu od 2,2 tone. Sam stil nije bio preterano revolucionaran i bio je uglavnom tipičan za taj period, a mnogi će reći da je zadnja svetlosna grupa prekopirana sa Audija 80. Bilo je jasno da je dizajner bacio svu pažnju na aerodinamiku.

Enterijer je pružao tri reda sedišta, od čega je onaj drugi bio u kontraš stilu, to jest sa sedištima okrenutim sa suprotne snage. Kompanija je najavila da će postojati verzije sa sedam i osam sedišta, zavisno da li vlasnik želi klupu ili odvojena sedišta u drugom redu.

Enterijer je odlikovala kvalitetna koža, najmodernija elektronika iz navedenog perioda, televizori, telefoni i još mnogo toga. U suštini, sve ono što bi kupci dobili i u nemačkim premijum limuzinama, bilo je deo opreme u ovom de la Chapellu.

Kako francuska firma nije proizvodila sopstvenu mehaniku, u pomoć su ponovo pozvani stranci. Veruje se da su prva dva primerka proizvedena sa Jaguarovim 5,3-litarskim V12 motorom koji je razvijao 273 konjskih snaga i maksimalnih 404 Nm obrtnog momenta.

Treći prototip je stigao sa Mercedesovim 5,0-litarskim benzincem s 326 „grla“ i maksimalnih 420 Nm obrtnog momenta. Oba motora su planirana kao deo serijske ponude, a u oba slučaja menjač bi bio automatski. Onaj britanski je imao tri „brzine“, a Mercedesov je krasio jedan stepen prenosa više. Pogon je bio na zadnje točkove, a uparen sa moćnijom od dve verzije,

Parcours je mogao da ubrza iz mirovanja do 100 km/h za 7,9 sekundi uz maksimalnu brzinu od 245 km/h. Kasnije je planirana izrada i još ekstremnijeg modela sa Mercedesovim 6,0-litarskim V12 motorom i preko 400 „konja“ koji bi omogućio maksimalnu brzinu od čak 270 km/h. U saradnji sa kompanijom WTI iz Liona je razmatran i pogon na sva četiri točka kao i hidraulično ogibljenje koje je proslavio Citroen.

Parcours de la Chapelle je želeo da ograniči godišnju isporuku na samo tro jedinice, i to po ceni od milion francuskih franaka. Navedena brojka je iznosila 181.818 američkih dolara, što ukoliko uračunamo inflaciju, znači da je Parcours u modernoj vrednosti novca koštao 353.593 „zelembaća“ ili 294.400 evra.

To je verovatno ključni razlog zašto nikada nije ugledao svetlost dana, pa su proizvedena samo spomenuta tri prototipa (dva sa Jaguarovim motorima i jedan sa Mercedesovim). Ovaj poslednji je ujedno bio jedini koji je registrovan i mogao se videti na francuskim ulicama tokom devedesetih godina prošlog veka.

Kompanija de la Chapelle je takođe prošla kroz izmenu vlasništva, a onim novima je bilo u interesu da nastave sa proizvodnjom kopija klasičnih Bugattija. Na kraju možemo zaključiti da Francuzi sigurno nisu izmislili minivan, ali svakako jesu podigli celokupni paket na najviši nivo.

Zoran Tomasović

(1847)