Zanimljivost dana: Italijansko-američka veza Dual Ghia

Veza između američkih proizvođača sa onima iz ostatka sveta sigurno nije čudna, i još od samog nastanka automobilske industrije svi su želeli snagu od „preko bare“ da spoje sa evropskim luksuzom. Većina takvih pokušaja nije davala previše dobre rezultate, i zasnivala se na saradnji između Amerikanaca i Britanaca, ali nije bila retkost ni da vidimo i one iz drugih država.

U posleratnom periodu gotovo svako se uputio u Italiju sa željom da dobije prelepi stil po pristupačnoj ceni. Dizajnerske kuće kao što su Pininfarina i Bertone su uglavnom bile one koje su nudile svoje usluge, ali s vremena na vreme, one bi takođe zatražile nešto od drugih, a to su bile najčešće šasija i mehanika, kako bi debitovali sa sopstvenim proizvodom na četiri točka. Ovo je priča o jednom takvom automobilu koji se zvao Ghia L6.4.

Kao što je poznato, Ghia je jedna od najvećih stilskih kuća na svetu. Čak i ako ne poznajete njihova remek-dela, onda vam je sigurno poznat takav paket opreme na raznim Fordovim modelima, ali je istorija Ghije daleko dublja priča od puke saradnje s američkim proizvođačem.

Sve je započelo još 1916. godine u Torinu gde je čovek po imenu Džijakinto Džija otvorio istoimenu kompaniju s ciljem da ponudi usluge velikim imenima. Tokom godina, njegove najveće mušterije će biti Alfa Romeo, Lancia i Fiat, a u posleratnom periodu i Chrysler, o čemu smo ranije pisali. Štaviše, upravo su Italijani inspirisali američku automobilsku školu tokom pedesetih godina prošlog veka, i bili zaslužni za neke od najlepših četvorotočkaša.

Do sredine pedesetih godina, Džijakinto je bio mrtav, a nekadašnji dizajner Luiđi Serđi postaje novi vlasnik. Upravo je Serđi želeo da proširi poslovanje Ghije, i to ne samo na razvoj prototipova za konkurenciju, već i da ponudi sopstvene modele koji će samo oni sa dubokim džepom moći da priušte.

Pošto je Chrysler bio najveći partner, upravo se ovaj američki proizvođač činio idealnim za otvaranje nove divizije. Još tokom 1954. godine, Ghia je za „Jenkije“ razvila model Dodge Firearrow, a godinu dana kasnije i Dodge Firebomb, na osnovu crteža glavnog dizajnera korporacije Chrysler (koji je u to vreme kontrolisao brendove Plymouth, DeSoto, Dodge, Chrysler i Imperial) Virdžila Eksnera.

Ovaj stil se izuzetno dopao Serđu, a kada je industrijalac iz segmenta prevoza robe Judžin Kasarol pristao da pokrije deo troškova, model je dobio zeleno svetlo za serijsku proizvodnju.

Ghia je od Chryslera otkupila pravo na dizajnerske linije Firearrowa i Firebomba, a zatim pronašla partnera u vidu firme Dual iz američke savezne države Mičigen. Prema potpisanom sporazumu, Dual bi pod licencom proizveo Chryslerovu šasiju i ugradio mehaniku, a zatim ga poslao u Italiju gde bi Ghia dodala svoju školjku i pronašla kupca.

Kupac je mogao da bira između dva motora, i to onog manjeg zapremine 315 kubnih inča (5,2 litre) sa 230 konjskih snaga, a kasnije i drugog sa 325 kubnih inča (5,3 litre) koji je pružao 260 „grla“. Automobil se prodavao pod imenom Dual Ghia i u periodu od 1956. do 1958. godine je pronašao 117 kupaca.

Među njima su bili i budući američki predsednik Ronald Regan, kao i političar (i kasniji predsednik) Ričard Nikson koji je svoj primerak izgubio u igri pokera od tadašnjeg predsednika Lindona Džonsona. Da, iz nekog razloga ovaj model je bio izuzetno popularan među sadašnjim i budućim političarima.

Iako je Dual Ghia bio veliki finansijski promašaj, i doneo ogromne gubitke oba partnera zbog visokih troškova proizvodnje, nijedna strana još uvek nije bila spremna za predaju. Do 1961. godine su uveliko spremali naslednika koji bi opet delio Chryslerovu mehaniku, ali pošto su Amerikanci do tog perioda, već bili prešli na samonoseću karoseriju, pa je Ghia bila primorana da razvije sopstvenu šasiju.

Ovaj put automobil je bio značajno veći (dužina 5,3 metra) od prethodnika i izveden u takozvanom fastbek stilu sa produženim krovom, a zahvaljujući tome i enterijer je bio prostraniji.

Većina mehanike je pozajmljena iz Chryslera, uključujući V8 „Wedge“ motor zapremine 383 kubnih inča (6,4 litre) sa 355 konjskih snaga i trostepeni automatski menjač. Izbor zvaničnog imena je pao na L6.4 po veličini motora i automobil je mogao da dostigne maksimalnu brzinu od 225 km/h.

L6.4 nikako nije bio jeftin četvorotočkaš i koštao je čak 13.500 američkih dolara (oko 118.100 najmanjih zelenih novčanica u današnjoj vrednosti novca). To ga je učinilo jednim od najskupljih četvorotočkaša u Americi, a brzo se formirala lista zainteresovanih holivudskih kupaca.

Među njima su bili Din Martin, Frenk Sinatra i Lusil Bal, a određeni broj jedinica je kupio i čuveni tjuner vozila za filmove Džordž Baris. Takvi primerci su pretrpeli određene izmene kao što su ovalni farovi i skriveni migavci. Ali, kada sve bude gotovo tri godine kasnije, prodaja modela L6.4 će se zaustaviti na brojci od samo 26 primeraka. Oko polovine je preživelo i vrednost se danas procenjuje na najmanje 450 hiljada dolara.

Ghia se još jednom oprobala sa samostalnim modelom, i to 1966. godine kada je debitovao 450, ali je pronašao samo 56 kupaca i posle toga Italijani su shvatili da je ipak možda bolje da se fokusiraju samo na stil. Kontrolu nad firmom je zatim preuzeo argentinski industrijalac Alehandro Detomaso, a zatim i Ford 1970. godine.

Od tada pa sve do 2018. godine, Ghia će predstavljati najviši nivo opreme raznih Fordovih modela, a do dašanjeg dana, proizvodi mnoge prototip primerke za ovu američku firmu.

Kada su se Fiat i Chrysler udružili, ne baš tako davno, mnogi su komentarisali da dva posrnula giganta nikako ne mogu zajedno. Kao što vidite iz ove priče, saradnja između Amerikanaca i Italijana vuče poreklo još od pre više od šest decenija. Tada nije bila uspešna sa finansijske strane, ali je ipak rezultirala u prelepom kupeu koji danas ima veliku vrednost.

Zoran Tomasović

(392)