Zanimljivost dana: Sir Vival priča kako su Ameri zamišljali bezbednost 1958. godine

Bezbednost je u današnje doba jedna od ključnih prodajnih karakteristika novih automobila. Sve osim maksimalnih ocena na testovima sudara se smatra neuspehom, a proizvođači se često suočavaju s rekordnim kaznama ukoliko se propusti dokažu na sudu. Znajući sve to, teško je zamisliti da, sve do sredine šezdesetih godina prošlog veka u američkoj industriji, gotovo i da nije bilo zakona koji bi štitili kupce, a ruku na srce ni javnost nije pokazivala neko interesovanje za bezbednost.

Primera radi, svega 2% kupaca novih automobila bi izabralo bezbednosni pojas, iako je cena ove opcije bila svega 27 američkih dolara (oko 257 zelenih novčanica prema današnjoj vrednosti novca).

Ali dok velike automobilske firme sigurnost očigledno nije interesovala, to ne znači da nisu postojali napori nekih „običnih smrtnika“. Tu pre svega mislimo na Prestona Takera i njegov model Tucker 48, za koji do današnjeg dana postoji teorija zavere da je do stečaja dospeo zahvaljujući direktnom angažovanju General Motorsa, Forda i Chryslera, koji su na taj način sprečili da osramoti njihove modele.

To je priča za neki drugi put, a u ovom izdanju zanimljivosti dana ćemo obratiti pažnju na vozilo poznato kao Sir Vival, koje je bilo na putu da postane najbezbeniji automobil na američkim putevima.

Sir Vival je delo čoveka pod imenom Volter Džerom, koji je diplomirao na uglednom fakultetu Northeastern University kao inženjer, još 1948. godine i koji je proveo narednih deset godina u pokušaju da izradi ovaj automobil.

Džerom je za bazu preuzeo model Hudson Commodore iz iste godine, a zatim krenuo da prepravlja sve što mu se nije dopadalo i što bi moglo da ugrozi vozača i putnike u slučaju saobraćajne nesreće. Možda najzanimljiviji detalj je bio onaj koji otkriva da je automobil bio podeljen na dva dela i zatim spojen u sredini.

U prednjem delu se nalazio motor dok bi u onom iza bila kabina za putnike. Na taj način, u slučaju direktnog sudara deo sa motorom bi se u potpunosti odvojio od ostatka vozila i ne bi zadao povrede putnicima. Zatim stižemo i do kupole sličnoj onoj koju možemo da vidimo na tenkovima. Ona je bila razvijena od čvrstog stakla i omogućavala je vozaču preglednost od 360 stepeni, a pritom je redukovala ometanje vozača od strane putnika, pošto su njihova sedišta bila udaljena od vozača. Za bolju vidljivost je visoko postavljen i treći far na sredini automobila, dok su branici bili plastični.

Sa mehaničke strane, Sir Vival je pokretao motor u postavci od osam cilindara u linijskoj konfiguraciji, radne zapremine 254 kubna inča (4,2 litre) a koji je razvijao 127 konjskih snaga.

Nepoznato nam je zašto ga je Džerom nazvao „Sir Vival“, a bukvalni prevod je „Gospodin Vajval“. Neki eksperti će reći da je ime veoma slično reči „survival“, što znači „preživeti“ ili „opstati“, pa za jedan tako bezbedan automobil Sir Vival i ima logike. Pritom, pomen reči „Survival“ nas starije asocira i na Dejvida Belamija i divnu istoimenu emisiju o prirodi i životinjama koja je prevedena kod nas verodostojno, odnosno kao „Opstanak“.

Džerom se nadao da će ograničiti godišnju proizvodnju na samo dvanaest primeraka koji bi se nudili po početnoj ceni od 10 hiljada američkih dolara (oko 90.500 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti), a koliko je spomenuta suma bila suluda, možda najbolje potvrđuje podatak da se za dvostruko nižu sumu mogao kupiti bogato opremljeni Cadillac ili Lincoln.

Da bi započeo proizvodnju, Džerom je osnovao kompaniju Hollow Boring Corporation u američkoj saveznoj državi Masaćusets i započeo da traži investitore. U želji da reklamira svoje čedo, predstavljao ga je na svakom skupu i salonu na koji bi bio pozvan, a takođe se pojavio i u popularnim magazinima kao što su Life i Motor Trend.

Oni koji su imali prilike da ga vide uživo su hvalili bezbednosne mere, ali pritom su brzo zaključili da sa takvim stilom i na platformi deset godina starog Hudsona nikako nema budućnosti.

Štaviše, kada je Sir Vival po prvi put debitovao 1958. godine, brend Hudson je već uveliko bio u penziji, to jest zbog teške finansijske situacije se udružio sa još jednom posrnulom firmom Nash i osnovao American Motor Corporation (AMC).

Kada se investitori nisu pojavili, firma je naravno bankrotirala, a nije nam poznato kakva je sudbina zadesila Sir Vival. Pretpostavićemo da je preprodat, i da je narednih šest decenija menjao vlasnike kojima se dopadala njegova posebnost.

Na sajtu društvene mreže Youtube se može pronaći video snimak iz 2019. godine jedne od lokalnih televizijskih stanica iz grada Boston (američka savezna država Masaćusets) koji nam pokazuje da se Sir Vival trenutno nalazi u rukama kolekcionara Hudsonovih automobila. Vozilo deluje da je uglavnom u originalnom stanju, ali defintivno pokazuje godine.

Iako Džerom nije uspeo u svom poduhvatu, mnogi tehnički detalji su kasnije viđeni na serijskim automobilima, a Amerikanci su konačno bezbednost shvatili ozbiljno tokom sedamdesetih godina prošlog veka, kada su predstavili mnoge zakone, s očiglednom intencijom da četverotočkaše učine sigurnijim.

Zoran Tomasović

(4648)