Zanimljivost dana: Da li je Packard mogao da preživi?

Više od pet decenija je Packard važio za standard među luksuznim automobilima u Sjedinjenim Američkim Državama. Nije se smatrao ekskluzivnim kao Duesenberg, pa ni da je uzor u pogledu savršene završne izrade kao što se može reći da su bili Cadillac i Imperial, ali svako ko je imao dovoljno novca i želeo kombinaciju stilu, performansi i imidža je birao Packard.

O ovom brendu smo nekoliko puta pisali u prošlosti i to uglavnom o njegovoj fabrici u Detroitu, koja još uvek postoji i jedna je od najpoznatijih znamenosti najvećeg grada američke savezne države Mičigen. U ovom izdanju zanimljivosti dana ćemo obratiti pažnju na poslednji pokušaj da Packard preživi i na neke modele koji su možda mogli da naprave razliku.

Moram da priznam da sam uvek voleo da vidim zadnji model brenda koji je pred izumiranjem. U gotovo svakom detalju se može videti nada i želja da će upravo takav novitet preokrenuti situaciju i da će marka nekim čudom preživeti.

U slučaju Packarda problemi su zapravo započeli skoro 20 godina pre zvaničnog kraja, to jest još krajem tridesetih godina prošlog veka. Iako se nagoveštavao novi svetski rat, koji će da zaustavi civilnu proizvodnju, Packard je investirao velike sume novca u novu generaciju automobila. Potez se donekle isplatio u to vreme, pošto je kompanija nastavila da nadmašuje sve rivale po prodajnim rezultatima, ali kada je proizvodnja stopirana Packard se odjednom našao u panici.

Na sreću, spasio ga je upravo rat pošto je dobio velike državne ugovore za proizvodnju oružja i vojne opreme. Civilna ponuda je nastavljena 1946. godine, ali do tada osveženi model od pre četiri godine definitivno nije izgledao moderno.

Ipak, do 1949. godine prodaja dostiže rekordnih 116.955 jedinica, pre postepenog pada prouzrokovanim „cenovnim ratom“ između Forda i General Motorsa. Oni su uspevali da debituju s potpuno novim modelima na svake tri godine i održe cene niskim, što manji samostalni proizvođači nisu mogli da prate. Iz tog razloga, Packard se udružuje sa još jednim nekadašnjim gigantom Studebakerom 1954. godine i formira PSC (Packard Studebaker Corporation).

Ipak, u želji da finalizuje saradnju, Packard se nije setio da detaljno prouči knjige Studebakera i sazna da je novi partner u teškoj finansijskoj krizi koja će rezultirati gašenjem obe marke. Poslednji Packard (zapravo osvežena verzija predratnog modela) je sišao s proizvodne trake čuvene fabrike u Detroitu 1956. godine. Proizvodnja će trajati još dve godine u američkoj saveznoj državi Indijani i to na bazi Studebakera, ali će Packard u tom periodu pronaći svega 7.431 kupaca.

Sada kada znamo njegovu kratku istoriju, potrebno je da obratimo pažnju na modele koje je Packard zapravo želeo da razvije za 1957. godinu. Sve je započelo još završetkom rata u Koreji, nakon kojih je proizvođač ostao bez skupocenih državnih ugovora. Iako je bilo jasno da se nova generacija modela pod hitno mora razviti, Packard je imao dovoljno novca tek da nastavi da osvežava ono šta je publika videla dosta puta ranije.

Ruku na srce, debitovali su neki zaista prelepi koncepti, kao što je Predictor o kome smo pisali ranije. Packard je originalno planirao da kupi gotove modela od Lincolna 1956. godine, a zatim ih „našminka“ i privede svom stilu. Pregovori su propali u ranoj fazi posle čega je kompanija produžila agoniju barem na još nekoliko godina, nakon što je postigla ugovor sa proizvođačem aviona Curtiss-Wright kao i uvozom i prodajom Mercedesovih modela. To je koliko-toliko poboljšalo finansije, a na priloženim fotografijama možemo da vidimo kako je proces noviteta za 1957. godinu trajao.

Za početak, mnoge stilske linije su preuzete sa spomenutog Predictora. To se posebno odnosi na vertikalnu masku hladnjaka, koju će kasnije da popularizuje Edsel, ali kada znamo kako je ovaj brend prošao među kupcima, teško je očekivati da bi Packard zabeležio bolji rezultat. Dvostruki farovi su ličili na one iz korporacije Chrysler (Plymouth, DeSoto, Dodge, Chrysler i Imperial), a dizajner Dik Tig će kasnije reći da je svakako bio ispred svog vremena i kada su fotografije procurile u javnost mnogi rivali su ih kopirali. Čak je i kockasti krov kasnije viđen na modelima Fordove premijum divizije Lincoln, i to u periodu od 1958. do 1960. godine.

Pored raznih modela od gline, Packard je proizveo i jedan prototip za testiranje pod imenom Black Bess („Crna Bes“, po boji vozila). Pokretao ga je V8 motor zapremine 374 kubna inča (6,1 litar) sa 310 konjskih snaga. U planu su bila dva modela, i to onaj manji i jeftiniji pod imenom Clipper i još veća bezimena limuzina.

Nažalost, Studebaker-Packard je jednostavno ostao bez novca i korporacija je shvatila da je bolje da ugase premijum brend i investiraju novac u novu ponudu kompaktnih automobila. Studebaker Lark je debitovao 1959. godine i u početku se prodavao relativno dobro, ali do 1966. godine i ova divizija je morala da zatvori vrata.

Teško je zaključiti da li bi Packard opravdao očekivanja da su ideje iz ove priče dobile na realnosti. Većina sličnih dizajnerskih linija koje su viđene na rivalima nije donela rezultate, ali je potrebno spomenuti i da je završna izrada Packarda, koja je uvek važila za zaštitni znak marke, značajno opala početkom pedesetih godina.

U takvim uslovima kompanija jednostavno nije imala šanse da preživi, ali čak i da jeste, Studebaker je imao toliko visoke troškove proizvodnje da je vukao celu korporaciju „u crveno“. Nijedan od test primeraka nije preživeo, pa danas samo možemo da vidimo stare crno-bele fotografije niskog kvaliteta.

Ali ipak sada znamo da Packard nije samo potpisao predaju bez borbe. Kao što smo spomenuli na početku priče, u svakom detalju može da se vidi očajnički pokušaj dizajnera i inženjera da zadrže brend u životu i legenda definitivno nastavlja da živi.

Za kraj još da predložim da pročitate i vest o tome da vlasnik prava na naziv Packard pokušava da ga otuđi, pa je prilika za kupovinu izgledna.

Zoran Tomasović

(882)