Zanimljivost dana: Štrajk koji je promenio američku automobilsku industriju

Kada su američki automobilski proizvođači General Motors i Chrysler bankrotirali tokom recesije iz 2008. godine, mnogi finansijski eksperti su se složili da je sindikat jedan od ključnih krivaca. Zahvaljujući visokim ugovorima sa takozvanim United Automobile Workers (UAW) sindikatom, plate radnika i njihove beneficije su se u jednom momentu u potpunosti otele kontroli, pa nije bilo retkost da osoba koja radi na proizvodnoj traci godišnje zaradi više novca nego profesori na fakultetima.

Međutim, pre skoro 90 godina UAW je osnovan sa odličnom namerom, to jest da pomogne zaposlenima i moraće proći “kao po trnju“, da bi stekao ime. U ovom izdanju zanimljivosti dana ćemo se pozabaviti događajem koji je stavio UAW na mapu sveta.

Do kasnih dvadesetih godina prošlog veka, posao u automobilskoj industriji je bio jedan od poželjnijih u Americi. Prosečna godišnja plata je iznosila oko 1.640 dolara (24.400 dolara prema današnjoj vrednosti novca) i posla je bilo u izobilju, posebno ako je radnik bio voljan da se preseli u Detroit ili neki drugi grad u saveznoj državi Mičigen.

Međutim, radni dan je često iznosio i do 15 sati, a radna sedmica nekada i po svih sedam dana. Radnici se uglavnom nisu bunili pošto su čak i u takvim uslovima mogli da prehrane porodicu i čak priušte i novi automobil. Velika depresija je promenila mnogo toga i do ranih tridesetih godina, ne samo što je plata snižena za 50% već su i mnogi radnici ostali bez radnog mesta.

Prvi veći sindikat je osnovan 1930. godine i nosio je imao Unemployed Councils of the USA. Članovi tog sindikata su pokušali da demostriraju protiv Forda dve godine kasnije, ali su prošli izuzetno loše iz razloga što je organizacija bila slaba, pa nisu uspeli da zauzmu neku od fabrika već su protestvovali ispred. O ovome ste imali prilike da čitate u jednom od ranijih izdanja zanimljivosti dana.

Ipak, do 1935. godine je osnovan spomenuti UAW i oni su odlučili da krenu drugim putem. Pre svega, za razliku od ranijih sindikata koji su ciljali na otpuštene radnike, UAW je želeo da privuče one koji su trenutno zaspoleni u nekoj od najvećih američkih firmi. Na taj način, kompanije bi bile primorane da ranije potpišu ugovore sa sindikatom, što bi u budućnosti radnicima omogućavalo garantovani posao čak i ako navedena kompanija prolazi kroz krizni period.

Da bi uspeo u tako nečemu, UAW je morao da “napadne“ najveću moguću metu, a tokom tridesetih godina prošlog veka, na svetu nije postojao veći automobilski gigant od General Motorsa (GM). UAW je detaljno proučio koja od fabrika je najosetljivija i gde se proizvode delovi koje je najteže zameniti.

Posle kraće pretrage se saznalo da u gradu Flint (američka savezna država Mičigen) postoji jedna od samo dve fabrike GM-a gde funkcionišu mašine za spajanje raznih delova školjke. U njoj su se proizvodili premijum modeli Pontiac, Oldsmobile, Buick i Cadillac dok se preostala nalazila u gradu Klivlend (američka savezna država Ohajo) za proizvodnju jeftinijeg Chevroleta. Ona u Flintu se činila kao veći zalogaj pa je UAW posvetio kompletnu pažnju njoj da bi kasnija odluka bila ona da štrajk stigne istovremeno u oba grada.

Organizacija samog štrajka će se kasnije pokazati izuzetno teškom. GM je kontrolisao politiku i policiju u Flintu pa nije trebalo proći dugo vremena pre nego što je saznao šta UAW sprema. Štaviše, kada je glavni organizator Vindam Mortimer stigao u svoj hotel, u roku od nekoliko minuta je dobio telefonski poziv preko koga mu je zaprećeno da će završiti u kovčegu ako samostalno ne napusti Flint. Ipak, organizatori se nisu dali obeshrabriti pa su počeli da se sastaju sa zaposlenima u njihovim kućama i da ugovaraju dan štrajka. On je zakazan za 30. decembar 1936. godine.

Baš kao što je planirano, oko 2.000 radnika je napustilo svoja radna mesta, ali su ostali u fabrici i blokirali sve ulaze. Na taj način zaposleni su sprečili GM da dovede nove radnike, ali i policiju da ih istera iz zgrade. GM je bio voljan da pregovara o situacijama u gradovima Flint i Klivlend, ali je UAW odmah jasno stavio do znanja da dogovor mora da važi za sve fabrike kompanije širom Amerike.

Lokalni restorani su pružili podršku tako što su dostavljali besplatnu hranu, a ispred fabrike se nalazio veliki broj novinara i deo javnosti koja je odmah stala na stranu radnika.

Lokalna policija je prvi put pokušala da uđe u zgradu 11. januara 1937. godine, a zaposleni su odgovorili bacanjem kamenica i praznih flaša. Policija je zatim otvorila vatru i povredila 14 radnika, ali nisu uspeli da se probiju na nekom od ulaza. Situacija je postala toliko opasna da je reagovao i američki potpredsednik Džon Garner, koji je čak želeo da pošalje vojsku da se obračuna sa radnicima, ali ovu ideju je odbio predsednik Frenklin Ruzevelt i savetovao GM-u da pronađe mirno rešenje.

Štrajk će potrajati 44 dana i ostaće na snazi sve do 11. februara 1937. godine. Dve strane će postići dogovor koji će omogućiti radnicima ne samo garantovane poslove i platu čak i kada je prodaja automobila niska, već i radnu sedmicu od 40 sati i beneficije u vidu zdrastvenog osiguranja, penzionog plana i godišnjeg odmora.

U roku od godinu dana, UAW će imati preko 500.000 članova širom Amerike i proširiće se na većinu automobilskih kompanija. Najduže se suprostavljao Ford, koji je tek 1937. godine odlučio da odobri zahteve UAW, a rast će nastaviti sve do sredine pedesetih godina. Ipak, od tada će usledeti postepeni pad, posebno nakon neuspelih pokušaja iz osamdesetih godina prošlog veka, kada je postojala težnja da se uticaju sindikata priklone i fabrike inostranih proizvođača.

Ali to je već priča za neki drugi put. Budite sigurni da ćemo je ispričati.

Zoran Tomasović

(874)