Zanimljivost dana: rumunski kiper DAC 120 DE zamalo došao glave njihovom „prvorođenom“

Nikolae Čaušesku je naručio da se proizvede gigantski kamion. Nadrealna želja rumunskog diktatora se ostvarila. DAC 120 DE je bio širok kao jednosmerna ulica i visok kao dvospratnica. Kada je predsednik otišao u posetu fabrici koja ga je sklapala, umalo nije pao sa stepenica kamiona, naveo je jedan od inženjera koji su bili angažovani na razvoju istog.

Onovremenski predsednik komšijske države je naručio da se proizvode kamion čija bi nosivost bila 120 tona. Nakon razvojnog procesa koji je trajao celu deceniju, monstruozni kiper DAC 120 DE s točkovima koji su u prečniku imali 3,2 metra dužine, je 1988. godine odobren za proizvodnju.

Jedna Michelinova guma za njega je koštala oko 10 hiljada ondašnjih američkih dolara, naveo je član razvojne ekipe, inženjer Adrijan Novak. „Takva guma nije smela da se probuši, jedino ako bi buldožer nenamerno naleteo na nju,“ objasnio je inženjer. Kada bi se i dogodilo da guma ostane bez vazduha, bilo je neophodno pola časa da bi se ponovo napunila vazduhom.

Kolos DAC 120 DE je merio celih 90 tona i bio je 5,4 metara visok, što je otprilike visina koju zauzimaju dva sprata standardne gradnje. Kabina se nalazila na visini od 2,5 metara od tla, a vozač se do radnog mesta uspinjao putem pokretnih, rasklapajućih merdevina.

Još se prepričava događaj kada se Čaušesku spuštao niz te stepenice. Adrijan Novak prepričava smešni incident: “Spuštajući se niz stube, nije se okrenuo licem ka vozilu, kako se to radi obično. Krenuo je onako, kao grlom u jagode, kako bi to uradio u svojoj vili. Umalo da se polomi do zemlje!“

Kiper je u prikolici primao tovar od 35 kubnih metara a do teretnog dela se stizalo pomoću šest metara dugih merdevina. „Kada je padala kiša i kišnica se slivala u prikolicu, to je izgledalo kao bazen.“

DAC je koristio električni pogonski sklop razvijen od strane preduzeća Electroputere iz Krajove. Dva električna motora su bila montirana na zadnju osovinu i svaki od njih je razvijao po 520 konjskih snaga. Brzina kretanja kamiona je dostizala 70 km/h, odnosno 55 km/h zavisno od toga da li je bio pod teretom ili prazan.

Maksimalnu brzinu je bilo moguće dostići na javnom drumu, jedino između dva pogona na kojima je radio DAC: Rulmentul i Traktorul. „Kada bi nas narod video na javnom putu, to je bila senzacija. Ljudi bi napuštali trolejbuse, izlazili na trotoar i krstili se u neverici. Nije bilo retko i da nas prate u povorkama,“ govori Novak.

Dizel agregat od 1.200 volti je obezbeđivao neophodnu električnu energiju za rad mamuta. Generator je dobijao naftu iz dva rezervoara koji su nosili po 1.600 litara svaki ponaosob. Džinovski kiper je mogao da bude u funkciji celu nedelju bez prestanka, svih 24 časa dnevno, kada bi oba rezervoara bila puna dizela.

Električni mamut je bio opremljen s dve papučice kočnice. Bezbednosna kočnica je zaustavljala vozilo, tačnije točkove jednim dodirom u potpunosti, dok je druga pedala imala ulogu dinamičke kočnice. Procedura nije bila zasnovana na frikciji, trenju, već na odvođenju toplote kinetičke energije.

Osam džinovskih kipera je završilo u rudniku Rosija Poieni. Dalja tri su poslata u krečnjački kamenolom Mahmudija. Pet jedinica je u komponentama izvezeno u Australiju, po osnovu čega je kupcu ispostavljen račun od 300 hiljada američkih dolara po komadu, što je za oko tri puta niža cena od konkurencije iz Amerike. Poseban kuriozitet predstavlja činjenica da je sedam Rumuna celu godinu provelo u Australiji sklapajući isporučena vozila.

Proizvođač iz susedne države je bio u obavezi da drži tim od troje specijalista koji bi bili stalno raspoloživi za potrebe održavanja „australijskih gastarbajtera“ sve do 1992. godine. Kada bi došlo do nekakve havarije, radnici bi provodili po celu nedelju da bi rastavili komponente, zamenili pololjeni deo i potom sve vratili na svoje mesto.

Poslednji primerak kamiona s oznakom DAC 120 DE je sišao s proizvodnih traka tokom 1990. godine.

AutoRepublika

(25702)