Zanimljivost dana: Tenk M-84 – „svetski, a naš“

Svi koji se sećaju „zlatnog perioda“ Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije vole da kažu kako tada „nismo zavisili ni od koga, i kako smo proizvodili sve što smo koristili“. Ova tvrdnja uglavnom i jeste istinita, mada je potrebno reći da je ono „domaće“ zapravo bilo rađeno pod licencom nekoga stranca. Primera radi, automobilsku industriju su nam „izgradili“ Italijani, a većina vojne opreme je bila neka nova ili unapređena verzija onoga što je Sovjetski Savez već koristio godinama.

U današnjoj priči ćemo se pozabaviti nekadašnjim ponosom Jugoslovenske narodne armije (JNA), a reč o tenku sa oznakom M-84 koji se koristi do današnjeg dana. Kada je predstavljen 1984. godine, mnogi su zaključili da je najbolji takav tenk na svetu, ali kao što ćemo videti u ostatku priče situacija nije uvek bila crno-bela.

Zavisno kojoj verziji priče verujete, JNA je bila treća ili četvrta najveća vojna sila u Evropi (ili možda pak svetu?) sa 680.000 aktivnih vojnika i još 3,2 miliona njih u rezervnom sastavu. Za ovu priču je ipak najvažnije tenkovsko naoružanje, a sve do sredine sedamdesetih godina, izbor je padao na provereni sovjetski model T-54/T-55.

JNA je u svom sastavu imala preko 1.000 jedinica tih tenkova i, iako je bio veoma zadovoljavajuć, definitivno je pokazivao godine pošto je razvijen još dok se Drugi svetski rat aktivno vodio. Sovjetski Savez je 1972. godine debitovao s legendarnim tenkom T-72, kao zamenom za T-54/T-55, ali nije bio voljan da ga ikome proda. Čak su i članice varšavskog pakta, kao što su Poljska i Čehoslovačka morale čekati na svoje primerke do 1977. godine.

Sredinom sedamdesetih godina JNA odlučuje da razvije prvi domaći tenk, ali zbog skromnog iskustva s takvim oružjem je shvaćeno da bi se više isplatilo kupiti neki već postojeći proizvod koji bi poslužio kao baza. Prvi izbor je bio spomenuti T-72, ali kao što smo maločas i naglasili, Sovjeti još uvek nisu bili spremni za pregovore.

Ipak, do 1979. godine pokušaji su urodili plodom, ali je dobijena samo konstrukciona dokumentacija, što znači da je Jugoslavija i dalje morala da razvije tehnologiju po pitanju zaštite oklopa i ostale tehničke detalje. Vojnotehnički institut će provesti narednih pet godina u želji da modernizuje tenk T-72, a u timu se nalazilo oko 150 inženjera.

Po mnogim detaljima budući M-84 je značajno podsećao na sovjetskog rođaka. Top kalibra sa 125 mm je zapravo bio moćniji od većine konkurenata, a mogao se pohvaliti i sa dva mitraljeza sa 7,6 mm i 12,7 mm. Dužina je iznosila 6,8 metara, širina 3,4 metra, a visina 2,2 metra. Sa masom od „samo“ 41,5 tona, M-84 je takođe bio za približno 20 tona lakši nego nemački Leopard 2 i američki M1 Abrams.

Ovaj detalj je bio izuzetno bitan i Sovjeti su naučili lekcije od Nemaca u Drugom svetskom ratu. Naime, dok su „švapski“ modeli bili moćniji, u većini slučajeva su bili toliko glomazni da često nisu mogli prolaziti kroz gradove i preko mostova dok se T-72 sa lakoćom probijao do svake mete. Takođe je zahtevao samo tri vojnika umesto standardna četiri pošto se top automatski punio novim projektilima.

Dizel motor u konfiguraciji s 12 cilindara je razvijao 735 konjskih snaga, a sa maksimalnom brzinom od 65 km/h, M-84 je važio za jedan od najbržih tenkova na svetu. Takođe ćemo spomenuti da je mogao da prevali oko 700 kilometara sa jednim punjenjem rezervoara.

Domaći inženjeri su posvetili dosta pažnje zaštiti. M-84 je već imao izuzetno malu visinu od svega 2,2 metra, što ga je učinilo jednim od najnižih tenkova na svetu, pa je bio izuzetno teška meta za pogađanje od strane protivnika. Kao što smo spomenuli na početku priče, Sovjeti nisu bili voljni „pozajmiti“ tehničke podatke o oklopu, pa su domaći inženjeri morali sami da postave ploče koje protivtenkovsko oružje iz navedenog perioda ne bi uspelo probiti.

Krajnji rezultat su bile ploče s više slojeva, od čega je najdeblja bila ona prednja sa 231 milimetrom. Ona je takođe bila postavljena prilično položeno i to je išlo do te mere da bi neprijateljskom projektilu bila skrenuta putanja ukoliko u nju pogodi. Bočne ploče su bile debljine do 80 milimetara, a kupola je merila čak 410 mm. Spomenućemo da je tenk mogao da primi 42 projektila, od čega je 22 odmah bilo spremno za korišćenje, dok se ostalih 20 nalazili na nešto većoj udaljenostii. Mogao je da pogodi mete s distance od najviše dva kilometara.

Prvi prototip je predstavljen javnosti 1983. godine dok će serijska proizvodnja startovati godinu dana kasnije. Publika je prvi put imala prilike da vidi serijski model 9. maja 1985. godine na „Paradi pobede“. Delovi su se proizvodili u preko 240 fabrika širom Jugoslavije, a konačno sklapanje bi usledilo u fabrici Đuro Đaković u Slavonskom Brodu. Ovu lokaciju je Josip Broz Tito lično izabrao pred svoju smrti, a izboru su još bili i Goša u Smederevskoj Palanci i Mašinska Industrija Niš.

Proizvodnja će trajati do 1991. godine, a za potrebe JNA je isporučeno 450 jedinica. Jedina strana mušterija je bio Kuvajt, koji do današnjeg dana u aktivnoj službi ima 149 primeraka, što nam daje ukupnu brojku od oko 600 tenkova.

Zanimljiva je priča oko poslovanja sa Kuvajtom, koji iako poseduje toliki broj jedinica i imao ih je tokom rata, poznatog kao „Pustinjska oluja“ zapravo niti jedan od njih nije video akciju. Naime, do tada Jugoslavija je isporučila između 70 i 80 primeraka tenkova s oznakom M-84, a kada je Irak napao Kuvajt, početkom avgusta 1990. godine, obe strane su shvatile da naš tenk neverovatno liči na sovjetski T-72.

Kako je vojska Iraka u svom sastavu imala veliki broj tenkova T-72, koji su pri tom bili ofarbani u istu peščanu boju, obe strane su zaključile da je teško razlikovati ko je neprijatelj, a ko saveznik, i da bi „prijateljska vatra“ mogla izuzetno često da se desi. Doduše nije trebalo proći dugo vremena pre nego što se zapad umešao, pa kuvajtske snage zapravo i nisu mnogo ratovale, ali ono vreme koje je proveo u pustinjama je bilo dovoljno da se M-84 dokaže.

Hvaljena je njegova okretnost i kako je sve funkcionisalo bez greške, a takođe se pokazao laganim i jeftinim za održavanje. Neke priče kažu da nije došlo do raspada Jugoslavije, lista inostranih mušterija je svakako bila daleko veća.

M-84 je nažalost najviše akcije video u državi za koju je originalno razvijen da brani. Nakon nereda u Sloveniji, gde je korišćen da odblokira puteve, M-84 se uputio u Hrvatsku, gde ponovo nije imao mnogo rivala pošto ova država tokom ranijeg ratovanja još uvek nije posedovala veliki broj tenkova.

Kako su naveli neki hrvatski mediji, tokom prva tri meseca ratovanja je navodno uništeno oko sto tenkova JNA, od čega je dvadesetak jedinica bilo M-84. Takva vest se osporava do današnjeg dana, pa iako su hrvatske snage imale odlično protivtenkovsko oružje, brojka je i dalje izuzetno visoka da bi bila istinita. Ali, tokom bitke za Vukovar, M-84 će pokazati velike nedostatke po pitanju zaštite. Bez velike pešadijske pomoći, tenk je bio osuđen na neuspeh pošto ga je bilo veoma lako onesposobiti s modernim antitenkovskim oružjem. Slaba zaštita bočnog i zadnjeg dela, kao i poda, je često uzrokovala da M-84 bude izbačen is stroja od strane najobičnije protivtenkovske mine.

Rezervni projektili su se takođe nalazili u samom podu tenka, pa bi u tom momentu dolazilo do velike eksplozije koja bi često odbacivala kupolu i naravno usmrtila sve tri osobe. Ovo je inače takođe velika mana i tenka T-72, pa je sovjetskim (a izgleda i domaćim) inženjerima bilo bitnije da se projektili brže ispaljuju nego da tenkovi budu zaštićeni.

Takve „greške“ su uklonjene na modernim ruskim modelima. M-84 je poslednji put bio korišćen i tokom ratovanja na Kosovu i Metohiji, ali je i ovaj put slabo video akciju. Srpska vojka je prednost davala starijim tenkovima T-55 iz rezerve, dok je M-84 čuvan za potencijalni napad NATO snaga koji se nikada nije ni odigrao. Tokom bombardovanja je navodno uništeno devet primeraka.

Teško je znati šta bi bilo da se Jugoslavija nije raspala i da li bi M-84 bio unapređen. Naime, krajem osamdesetih godina je JNA radila na projektu pod kodnim imenom Vihor, a kada se država raspala, većina opreme i tehničkih podataka je ostalo u Slavonskom Brodu, u firmi Đuro Đaković.

Na njegovoj bazi komšije su napravile tenk M-95 Degman, koji odlikuje čvršća zaštita i moćniji dizelaš sa 1.200 konjskih snaga. Do današnjeg dana su proizvedena dva prototipa i još uvek se razmatra serijska proizvodnja. Ali, daleko od toga da M-84 nikada nije modernizovan pa je tokom 2005. godine domaća firma Jugoimport-SDPR debitovala s modelom poznatom kao M-84AS. Mnoga tehnička rešenja su preuzeta od najsavremenijeg ruskog tenka T-90C, kao što je dizel motor sa 1.000 konjskih snaga, novi top i bolja zaštita.

Trenutno Srbija ima 212 primeraka M-84/M-84AS, Kuvajt se može pohvaliti sa 149 jedinica, Hrvatska sa 72, Bosna i Hercegovina sa 71, a Slovenija sa 54.

I na kraju, postavlja se ono originalno pitanje da li je M-84 u svoje vreme bio najbolji tenk na svetu?

Pa ako pitate vojsku Kuvajta onda je odgovor – da. Naime, oni tvrde da su imali prilike da testiraju sve najpoznatije svetske modele iz osamdesetih godina i da je naš velikan izašao kao pobednik u konkursu, ne samo zato što odlično obavlja sve poslove za koje je namenjen, već se takođe najviše i dobija za uloženi novac.

I tako bila jednom jedna država iz koje je navodno stigao najbolji tenk na svetu…

Zoran Tomasović

(19946)