Zanimljivost dana: Allard – britanska elegancija i američka snaga

Svima nam je poznata priča o Shelby Cobri, kao odličnoj kombinaciji lagane britanske šasije modela AC Ace i elegencije, sa moćnim američkim agregatom. Čak ni neuspeli pokušaj Sunbeam Tigera nije toliko stran, a o ovome ste ranije imali prilike da čitate na našem sajtu. Ali, pre nego što su spomenuta dva velikana postojala, čovek po imenu Sidni Alard se dosetio da ponudi sličan proizvod o kome se danas malo priča.

Iako je njegova firma Allard Motor Company postojala svega 12 godina i u tom periodu privukla samo 1.900 mušterija, danas ima kultni status zahvaljujući poznatim vlasnicima.

Sidni Alard je rođen 1910. godine u Velikoj Britaniji, a odrastao je u bogatoj familiji zahvaljujući porodičnom vlasništvu Fordovih salona. Nakon završenog fakulteta, Sidni stiče ime za sebe zahvaljujući uspešnom takmičenju u brdskim trkama. Obično bi koristio specijalno modifikovane modele sa šasijom Morgana, ali s agregatima od osam i 12 cilindara iz Forda i Lincolna.

Tokom Drugog svetskog rata je osnovao sopstvenu firmu za održavanje američkih vojnih vozila, pa je u posleratnom periodu posedovao bogate zalihe velikih i moćnih agregata. Tokom 1946. godine, Sidni osniva Allard Motor Company, a prvi model kompanije je dosta ličio na Bugatti s Fordovim V8 motorom, takozvanim „Flathead“.

On je razvijao 85 konjskih snaga, i tokom tri godine proizvodnje će biti prodato oko 500 jedinica. Ključni problem, i onaj koji će pratiti kompaniju tokom cele svoje kratke istorije, je bila visoka cena, pa je za ovaj model ona iznosila oko 1.277 funti (oko 55.800 evra u današnjoj prednosti novca).

Problem je predstavljao i podatak o potrošnji koja je lagano prelazila cifru od 20 litara na 100 kilometara. U vreme dok se Evropa još uvek oporavljala od posledica Drugog svetskog rata, takav proizvod jednostavno nije imao šanse za uspehom.

Njegov vlasnik je nosio oznaku P1, a ovaj put je pozajmio agregat zapremine 4,4 litre od američkog Mercurija. To je podiglo snagu na 115 „grla“, ali performanse ovaj put nisu bile u prvom planu već opušteno krstrarenje u povećem kupeu, gde je do izražaja dolazila britanska elegancija.

Ovaj automobil je mogao da dostigne maksimalnu brzinu od 136 km/h, a sa njim je Sindi je pobedio na reliju Monte Karlo iz 1952. godine. Usledio je još veći model P2 gde su u izboru motora bili oni konstruisani od strane čuvenih marki Cadillac, Lincoln i Chrysler.

Slično kao i Enco Ferari, i Sidni Alard je „živeo za auto-moto sport“ i proizvodio drumske primerke, samo da bi došao u priliku da finansira trkanje. Početkom pedesetih godina prošlog veka modeli J2 i J2X su bili izuzetno aktivni na čuvenoj trci 24 sata LeMansa.

Allard je testirao nekoliko agregata pre nego što se odlučio za Cadillacov zapremine 331 kubnog inča (5,4 litre) i 300 konjskih snaga. Među najpoznatijim vozačima su bile ikone automobilizma kao što je Kerol Šelbi, ali i ključni inženjer u razvoju modela Chevrolet Corvette, odnosno čuveni Zora Duntov. Iako Allard nikada neće uspeti da pobedi na toj kultnoj trci, spomenuti J2 se mogao pohvaliti s 40 pobeda u 313 dokumentovanih trka.

Dok je potražnja u Evropi bila relativno mala iz već opisanih razloga, Sidni odlučuje da proširi ponudu i na Ameriku. Roudsteri kao što su K1, K2 (naslovna fotografija) i K3 su uglavnom stizali sa Fordovim, Chryslerovim i Cadillacovim agregatima, a prodato je tek nešto više od par stotina primeraka. Problem za Sidnija je bio onaj da slični proizvodi su postojali „preko bare“ u velikoj meri, pa je Allard imao jaku konkurenciju. S druge strane, Amerikaci su navikli na britanske roudstere, ali sa značajno nižom cenom.

Tokom poslednjih godina Sidni je pokušao da privuče pažnju praćenjem trendova. Primera radi, model Palm Beach je dosta ličio na italijanske sportiste i pokretao ga je 1,5-litarski agregat, dok je model Clipper po prvi put „poslao“ Allard u kategoriju mikro vozila.

Do sredine pedesetih godina Sidni biva primoran da se povuče iz auto-moto sporta zbog nedostatka finansijskog potencijala, a zatim i da zatvori vrata kompanije 1958. godine. To ne znači da je ovaj industrijalac bio spreman da se penzioniše, pa se tako sve do svoje smrti, koja je nastupila svega osam godina kasnije, bavio amaterskim trkanjem u vozilima koje je lično razvio.

Danas su Allardovi originalni proizvodi izuzetno retki, a cene umeju da dostignu cifru i do 300.000 dolara. Međutim, mnogo bitniji je uticaj koji je ostvario na neke druge legende automobilske industrije.

Kerol Šelbi je iskoristio upravo znanje Allarda da razvije prvu Shelby Cobru dok je Zora Duntov dobio inspiraciju da eliminiše neefikasni agregat od šest cilindara u Chevrolet Corvette i zameni ga s onim od osam cilindara. Upravo iz tog razloga, „Jenkiji“ bi trebali da izuzetno cene Allard, pošto su zahvaljujući njemu nastale najveće njihove ikone…

Ovde želim da dodam da smo nedavno pisali o tome da su naslednici osnivača doneli odluku o obnovi ponude vozila Allarda, po originalnoj recepturi.

Zoran Tomasović

(260)