Zanimljivost dana: Jedini sedan Ferrarija koji je Enco odobrio – Pinin

Kada kažemo ime „Ferrari“ svima nam padnu na pamet egzotični crveni superautomobili s moćnim motorima u konfiguraciji od 12 cilindara, ali je realnost takva da su Italijani tokom godina eksperimentisali i s nečim što se sada smatra nezamislivim za tu marku. Već neko vreme kruže priče kako će kompanija iz Maranela debitovati s performantnim terencem, i na taj način se pridružiti rivalu Lamborghiniju, a tokom 1980. godine je svetlost dana ugledala i limuzina Pinin.

Iako je reč o konceptu koji nikada nije ugledao svetlost dana, Pinin se razlikovao od ostalih Ferrarijevih prototip modela i specijalnih verzija sa četvoro vrata po jednoj veoma bitnoj karakteristici. Naime, bio je jedini takav automobil koji je Enco lično odobrio za razvoj, i u jednom momentu je čak dao zeleno svetlo za serijsku proizvodnju.

Istorija Pinina počinje krajem sedamdesetih godina prošlog veka, kada je ekslodirala popularnost performantnih limuzina, kao što su na primer Jaguar XJ, Maserati Quattroporte i Mercedes 450SEL 6.9.

Enco jeste bio strašno tvrdoglav i retko kad je pratio trendove, a još manje slušao savete drugih. Jedan od njegovih bliskih prijatelja je bio Serđio Pininfarina, predsednik istoimene dizajnerske kuće koju je njegov otac Batista (poznatiji pod nadimkom „Pinin“) osnovao. Iako je Pininfarina imao mnogobrojne partnere, Ferrari je bio najveći od njih i većinu posleratnih modela marke je dizajnirala upravo ova kuća.

Serđio se obratio Encu krajem sedamdesetih godina i ponudio razvoj performantne limuzine na bazi već postojećeg Ferrarija. Encu se posao dopao pošto je, iz poslovnih razloga, bio primoran da se vozi u Fiatu 131. Ovaj model je bio najveća i najekskluzivnija limuzina u ponudi Fiata, u čijem vlasništvu se Ferrari nalazio, a Enco ga je doživljavao kao proizvod koji je mu je bilo „ispod časti“ da koristi. Ferrarijeva limuzina bi omogućila vlasniku kompanije da se i dalje vozi sa stilom.

Za dizajn se postarao Leonardo Fioravanti, a za bazu je izabran model Ferrari 400GT. Mnoge stilske linije su bile veoma slične, sa izuzetno niskim prednjim delom i farovima koje je razvila firma Lucas Industries. Konačan posao je bez dileme bio italijanski, a za mesto premijere je opredeljen Salon automobila u Torinu 1980. godine na 50.-godišnjicu Pininfarine.

Mehanika je bila identična onoj sa modela 400GT, što znači da ga je pokretao 4,8-litarski V12 motor sa 360 „konja“, a snaga se prenosila na zadnje točkove preko petostepenog manuelnog menjača. Izbor imena je pao po čoveku koji je osnovao Pininfarinu.

Enco je bio oduševljen i najavio je serijsku proizvodnju, ali mu se u toj zamisli isprečio sam Fiat. Naime, tadašnji predsednik Fiata Vitorio Gidela je smatrao da bi bolja investicija bila ona u buduće modele ovog brenda, umesto skupocenog Ferrarija koji bi se verovatno prodavao u malim brojevima.

Kako prenose mediji, reakcije publike su bile veoma pozitivne i mnogi smatraju da je Ferrari propustio veliku priliku da nadmaši konkurenciju.

Pošto je Pinin potpuno funkcionalni automobil, tokom godina je često privlačio interesovanje kolekcionara, iako zapravo nije legalan za uličnu vožnju. Nakon spomenute premijere u Torinu, Pinin je prikazivan i na najvećim skupovima u Americi kao što su oni u Detroitu i Los Anđelesu.

Prvi privatni vlasnik je postao nekadašnji belgijski profesionalni vozač i biznismen Žak Svoters i u njegovoj garaži će se nalaziti sve do 2008. godine. Od tada je nekoliko puta menjao vlasništvo, a trenutno ga poseduje čuveni Ferrarijev kolekcionar Entoni Nobles u američkoj saveznoj državi Kaliforniji. On je za Pinin platio čak 795.000 dolara pre pet godina.

Jednog dana ćemo sigurno dočekati da vidimo Ferrarijevu limuzinu u serijskoj verziji, posebno sada kada kompanija posluje odvojeno od Fiata, a tada će se priča o slavnom pretku verovatno ponovo pokrenuti.

Zoran Tomasović

(13469)