Prodaje se „evropski“ Chevrolet Camaro iz 1976. godine

Automobili iz kategorije takozvanih američkih „muscle cars“, možda na prvi pogled deluju kao da samo mogu doći sa tog (severnoameričkog) kontinenta, ali vas uveravamo da su mnogi od njih, bilo dizajnirani ili barem da su barem samo inspiraciju potražili u Evropi. Eksperti će vam reči da je celokupna formula takvih automobila ležala u evropskom stilu i dimenzijama sa američkim moćnim motorima, pa nije bila retkost da General Motors, Ford, Chrysler, AMC i ostali proizvođači sreću potraže na Starom kontinentu.

Primera radi, Ghia i Pininfarina su bili dugogodišnji parnteri Chryslera i AMC-a, a druga generacija popularnog Forda Mustanga je takođe delimično dizajnirana u Italiji.

To nas dovodi do General Motorsa, koji je početkom sedamdesetih godina prošlog veka i dalje bio najveći svetski proizvođač. Spomenuti Mustang stilizovan je od strane Ghije i pokazao se velikim prodajnim uspehom, čak toliko da je i veliki General Motors potražio italijanskog partnera i pronašao ga u vidu samostalne dizajnerske kuče Frua. Njegov prvi posao je bio da od kockastog Chevroleta Camara, napravi „evropski“ model.

Pjetro Frua je rođen u Torinu 1913. godine, a dizajnersku karijeru je započeo u Fiatu kada je imao samo 17 godina. Pored automobila je crtao i dečije igračke, šporete i skutere da bi preživeo, a posle Drugog svetskog rata kupuje nekadašnju fabriku oružja i na njenom temelju osniva samostalnu dizajnersku kuću.

Zahvaljujući vezama sa Fiatom posao je cvetao, dok je najveću slavu stekao početkom šezdesetih godina prošlog veka, kada je osmislio kultne modele Maseratija kao što su Quattroporte, 3500 GT i 5000 GT. Zatim je sarađivao sa mnogim gigantima kao što su AC, BMW, Dodge, Jaguar i Renault, a njegove dizajnerske linije smo mogli da vidimo na još nekoliko kultnih modela kao što AC Cobra, Dodge Challenger, Jaguar E-Type i Volvo P1800.

U svakom slučaju, Frua je dobio „da sredi“ Camaro i krenuo je sa detaljnim modifikacijama koje su bile popularne u spomenuto vreme. Prednji deo je bio veoma sličan onom na Fordu Capriju sa četiri fara, dok je dugačak zadnji deo dosta potsećao na Lamborghinija Estradu.

Možemo zaključiti i da je kasniji DeLorean DMC-12 potražio inspiraciju u ovom automobilu, dok je jedno zasigurno jasno – gotovo niko ne bi mogao da primeti ikakvu sličnost između dva Camara. Priča je, doduše, bila sasvim drugačija ispod lima, pa je mehanika ostala identična američkom rođaku. General Motors je isporučio tada najveći agregat dostupan u svom velikanu, zapremine 350 kubnih inča (5,7 litara) sa 165 „konja“, a snaga se prenosila na zadnje točkove preko četverostepenog manuelnog menjača.

Nepoznato je da li se urađeni posao nije dopao američkoj firmi ili je razlog taj što je Camaro iznenada počeo da osvaja kupce „preko bare“, ali Frujino delo nikada nije ugledalo svetlost dana u serijskoj proizvodnji, pa čak nisu to učinili ni dizajnerski detalji koje je on „docrtao“ na Camaru.

Frua će nastaviti da dizajnira automobile sve do svoje smrti 1983. godine, a njegov Europo koncept će promeniti vlasnike nekoliko puta. Krajem narednog meseca će biti prodat na aukciji u organizaciji čuvene kuće RM Sotheby, a eksperti pretpostavljaju da će novi vlasnik, za njega morati da izdvoji preko 30.000 američkih dolara.

AutoRepublika

(523)