San svakog srpskog praseta

Juče je jedan članak na AutoRepublici iz 2018. godine postao ponovo aktivan i vrlo čitan (link) iz jednog prostog razloga. Mlada Youtube senzacija, koja je svoju slavu stekla na dubokom filozofskom pristupu, poznatijem kao „Ala kenjaž“, je pazarila automobil marke Lamborghini. U pitanju je SUV Urus.

Već neko vreme znam za mladog dasu, pokretača nekonvencionalnog pokreta „Mon Seri Prasadi“. Nemoguće je ne znati, jer portali izveštavaju o njemu, jer ga Youtube gura na svakoj listi i jer su deca fascinirana njime.

I tako sam noćas podstaknuta naglim prirastom broja čitanja članka koji Google prvi preporučuje o Urusu, odnosno na AutoRepublici odgledala par snimaka ovoga momka i odslušala jednu njegovu pesmu i ostala pomalo zatečena, sa mnoštvom pitanja na temu šta je decu toliko privuklo u vezi ovoga mladoga čoveka.

Ostade mi takođe i nelogično, kako njegov „novi“ automobil nosi nemačke registarske tablice, i nije li to ozbiljan carinski prekršaj voziti ga ako si državljanin Republike Srbije, no, s obzirom da to nije moj izvorni domen znanja i interesovanja, ostaviću ga nekome kompetentnijem.

Vrlo lako se može zaključiti da je popularnost Praseta, slika i prilika našeg društva, onog koje na čudan način percipira i uvažava kulturu, onog društva koje na svom javnom servisu beskonačno prikazuje od kulturno-umetničkog sadržaja, isključivo tragikomičara Vučića. Sve skupa, odista nije čudno, da onda kada politička scena postane estradna pozornica, milje mladih ljudi „odluta“ u one najniže umetničke i lične vrednosti. Te je tako njegova pesma „Poni“ oda Porscheu, a ne bicikli.

Verujem da je proces identifikacije kod mladih ljudi presudan u vezi obožavanja ovog mladića. I onako iskreno rečeno, dečko je jedan od onih ljudi koji definitivno ostavljaju utisak netradicionalnog, atipičnog ponašanja sa naznakama blage retardacije, ili pak jednostavno vrhunske nezainteresovanosti za socijalne norme.

On se „sprda“ sa svim dogmama koje su stavljene pred jednog mladog čoveka. On podriguje, ispušta gasove, smeje se samom sebi, priča nepovezano, besmisleno, pa se ponovo smeje sam sebi. On je krotak i zahvalan svojim „pratiocima“ što su ga doveli do toga da tako mlad sebi priušti takav jedan „lifestyle“, sekund kasnije vrišti od euforije, trljajući nos, kako on to kaže svojim „hejterima“ to što je sve stekao sam.

Potpuna neuravnoteženost vrišti iz ovog mladog čoveka, infantilno „glupiranje“ nekako deluje da je sve što ovaj mladić ima i može da pruži.

Pošto su korisnici njegovih „Kenjaža“, koliko razumem najvećim delom osnovci i srednjoškolci, koji vazda jure za uzorom, i delom svet i posmatraju kroz prizmu imitacije, bezrezervno „praćenje“ i obožavanje, sasvim sigurno može uticati na njihov mentalni razvoj.

S jedne strane, sam tehnološki bum, je po prirodi stvari doveo do određenih „prirodnih“ promena, gde je sve što se moglo, svelo, na „online“. Neka istraživanja pokazuju da su deca „Ajdžin“ generacije, zatvorenija, povučenija, stidljivija, ali i da ne poseduju adekvatne socijalne veštine. I na sve to, dodajte „kolovođu prasadi“, koji dodatno indirektno kroji sistem vrednosti kod mladih ljudi, nije baš najidealnija kombinacija.

I potrebno je dosta unutrašnjeg rada, kroz sazrevanje, da se raznim uticajima „odupremo“.

Kad bolje razmislim i razumem, donekle ovu decu. „Ala kenjaž prasac“ je simbolički gledano, u jednom vrlo „preteranom“ maniru, odmetnik od svih, koji se „bori“ za sebe. Verujem da deci deluje, da ukoliko je on „smogao“ hrabrosti da se „otrgne uticaju“ popovske porodice sa rigidnim pravilima, to bi verovatno mogao svako. On je onaj momak, koji nije ni preterano pametan, ni lep, ni šarmantan, pa ako je on mogao da „uspe“, to onda može svako…On je onaj koji razvodnjava strah kod mladih ljudi i obećava šansu za nesputan život, bez pravila, normi, stigmi, robovanja običajima, uticajima roditelja.

I sve bi to bilo super, da na narednoj krivini ih ne čeka naredna faza sazrevanja, a to je da se izboriš i sa uticajem „Prasca kenjaža“. Jer kako evoluiraš kao ličnost, shvataš da u stvari ne želiš da robuješ nikome, prvo su to roditelji, potom razno-razni uzori, zvezde, gurui, pa čak i književnici.

I verujem naposletku, da dođeš do toga, da ne želiš da robuješ čak ni sebi, ni svom sistemu vrednosti i verovanja, vremenom počne dubinski da te zabavlja činjenica da si nešto duboko gradio, prilagođavao i potom je zbog prave stvari srušio i krenuo da gradiš iz početka, ima neka čudna sloboda u tome.

Divno je kada u državi predsednika komičara i vodećih zvezda Prasadi, odlučiš da Poni ipak jeste samo bicikl.

AutoRepublika

Fotografije: Print screen sa YouTube kanala Baka Prase

(23970)