Čak i vozači koji ne kupuju automobil radi doživljaja u vožnji već za prevoz od mesta A do mesta B ponekad požele da se nađu za volanom automobila koji se ponaša kao pravi trkački automobil, bez obzira da li je razlog hvaljenje prijateljima ili zamišljanje da su na čuvenom Nurburgringu. Na žalost, većina trkačkih automobila su bučni, neudobni i slabo opremljeni da su šanse male da bi većina nas mogla da živi sa takvim proizvodom za svakodnevnu vožnju. Međutim, s vremena na vreme na tržištu se pojavi automobil koji se razlikuje od ostalih. Takav model uspešno spoji karakteristike putničkog i trkačkog automobila u tolikoj meri da automatski postane budući klasik, a verovatno najbolji primer za tako nešto je prva generacija BMW M3 pod kodnom oznakom E30.
Za većinu automobilskih kompanija, auto sport služi kao promocija putničkih automobila. Nekada davno je vladalo pravilo „pobedi u nedelju, prodaj u ponedeljak“, koje je originalno nastalo u Sjedinjenim Američkim Državama početkom 1960-ih godina u NASCAR šampionatu. To je značilo da automobil koji se pokaže najbolje na stazama u nedelju ima najveće šanse da pronađe kupca u ponedeljak.
O počecima M odeljenja
BMW se prvi put pojavio na sportskim takmičenjima početkom 1920-ih godina, ali niko tada nije obraćao preterano veliku pažnju na njega. Godine 1971, na čelo BMW-a stiže Eberhard fon Kinhajm i odlučuje da ako kompanija želi da se razvije, potrebni su rezultati i na sportskim stazama. Fon Kinhajm stiče saradnju sa Amerikancem Bobom Lucom, koji je proveo dugo godina kao direktor General Motorsove evropske divizije, sa planom proizvodnje potpuno novog odeljenja koje će se koncentrisati na sportske uspehe BMW automobila.
U maju 1972. godine je formiran BMW Motorsport GmbH (danas poznatiji kao BMW M), a u pomoć su sitglapoznata dva bivša Fordova inženjera, Jočen Nirpaš i Martin Braungart. Ford je bio jedna od prvih kompanija koja je veoma uspešno koristila „pobedi u nedelju, prodaj u ponedeljak“ strategiju tokom šezdesetih godina, sa odlično finansiranim timovima u NASCAR-u, Indy, Le Manu, reliju i raznim klasama u takmičenjima sportskih automobila. Međutim, Ford je takođe pokazao da veliki budžet ne znači i rezultat pa se tako GT40 mučio tri godine na Le Manu pre nego što je zabeležio prvu pobedu.
BMW nije želeo da ima sopstveni tim već je planirao da razvije mehaniku i ostale delove i prodaje ih privatnim timovima. Prvi takav automobil je bio proslavljeni 3.0 CSL, koji je imao nekoliko odličnih rezultata tokom 1970-ih godina, ali ne u meri u kojoj se nemački proizvođač vozila nadao.
Prvi automobil koji je nosio Motorsport M oznaku je bio M1, kupe sa centralno postavljenim motorom i planovima da se takmiči u FIA Grupi 4. Ovaj projekat je počeo sa radom 1974. godine i originalni plan je zahtevao saradnju sa Lamborghinijem, ali kada su planovi propali, školjka automobila se proizvodila u ItalDesign dok se automobil sklapao u Štutgartu. Zbog navedenih problema, BMW-u je bilo potrebno dugo vremena da proizvede 400 primeraka za homologaciju da do momenta kada je M1 bio završen 1981. godine, više nije imao tehnologiju za bolje rezultate.
Ipak, M1 nije bio totalna propast, a posebno se izdvojio 3,5-litarski motor sa 277 ks koji je bio u stanju da razvije i 900 ks u trkačkoj verziji.
Serija 3 stupa na scenu
Dok je M Motorsport mučio muku sa trkačkim automobilima, BMW je predstavio zanimljivu ponudu serijskih automobila. Jedan od njih je Serija 3 pod kodnom oznakom E21, predstavljen u maju 1975. godine kao evolucija modela 2002, a uskoro je činio polovinu prodaje nemačkog giganta. Serija 3 je imala mnogo pozitivnih karakteristika, kao što su ekonomični motori i odlična završna obrada, ipak je bio previše neudoban, skup i loše se ponašao u krivinama da služi kao baza za trkački automobil.
Međutim, od 1977. do 1982. godine BMW je prodao preko milion primeraka i nije imao razloga za promene. Kada je debitovala druga generacija “trojke” pod kodnom oznakom E30 1983. godine, u pitanju je bila samo evolucija prethodnika. Iste godine Motorsport M predstavlja nekoliko noviteta. Prvi od njih je bio M635CSi, na nekim tržištima pozinatiji kao M6, a dve godine kasnije stiže i njegova sedan verzija pod M5 oznakom. Oba modela su pružala 3,5-litarske motore sa 282 ks i maksimalnu brzinu od 256 km/h, a iako su se prodavali u limitiranim brojevima, stekli su dovoljan kultni status da brzo postanu legende.
Kao i što se očekivalo, M verzija Serije 3 je bila logičan sledeći potez. Prvi takav automobil je razmatran još 1981. godine, ali je plan stopiran sve do predstavljanja E30 dve godine kasnije. BMW je odlučio da požuri projekat kada je veliki rival Mercedes predstavio svoj novi model 190E kao direktan odgovor na “trojku”. Zajedno sa 190E je stigla i njegova performantna verzija pod 2.3-16V oznakom, čiji je motor uradila čuvena britanska tjuning kuća Cosworth. Uskoro je 2.3-16V dominirao na stazama i osvojio titulu u Nemačkoj seriji turističkih automobila (DTM).
BMW svakako nije mogao da ignoriše navedeni potez i uskoro je naredio proizvodnju M3 kao konkurenta na stazama i na ulicama. DTM serija je zahtevala minimalan broj od 5.000 serijskih automobila za homologaciju, a inženjer Paul Rosche je razvio novi motor za samo dve sedmice. BMW je razmatrao nekoliko različitih opcija od četiri i šest cilindara, a Rousch je na kraju izabrao ovu prvu opciju zato što je bila lakša. Blok motora je preuzet iz BMW 318i, zatim proširen i dobijena je zapremina od 2,3 litra.
Sa snagom od 192 ks u serijskoj varijanti i 300 ks u trkačkoj verziji, M3 je mogao da ubrza do 100 km/h za 6,7 sekundi i dostigne maksimalnih 230 km/h. Međutim, motor je bio samo jedna od mnogobrojnih izmena, a uskoro je modifikovano i ogibljenje, čime je automobil bio širi i niži dok su kočnice pozajmljene direktno iz velikog brata – Serije 5.
Iako je BMW M3 E30 izgledao kao 318i sa većim branicima, ova dva automobila su delila samo haubu i šiber. Prvi prototip je prikazan publici u septembru 1985. godine, ali serijska proizvodnja nije startovala odmha već 12 meseci kasnije. Prvi primerci su isporučeni kupcima tek 1987. godina, a kada je prodata prva serija od 5.000 primeraka u Evropi, prodaja je proširena i u Severnu Ameriku.
U poređenju sa 325i sa I6 motorom, M3 je bio značajno skuplji i na domaćem tržištu imao početnu cenu od čak 58.300 maraka. Američki modeli su bili još skuplji i koštali su 34.000 dolara, a mediji u ovoj državi su u samom početku imali dosta kritika. Jedna od njih je bila da M3 nije brži od 325i na pravcu, a pri tom je bio bučan, neudoban i za automobil sa BMW oznakom, imao je poprililno lošu završnu obradu. Međutim, kada bi vozač izašao na stazu, sve navedene mane su brzo zaboravljene, a uskoro su počeli da stižu u rezultati.
Svoju prvu profesionalnu trku M3 je vozio u martu 1987. godine na čuvenoj italijanskoj stazi Monca, ali su svi primerci diskvalifikovani nakon što nisu uspeli da prođu inspekciju. Kada su navedene mane uklonjene, M3 se pokazao kao omiljeni automobil vozača i osvojio titule u touring serijama Nemačke, Italije, Austrije, Velike Britanije i Evrope, a kasnije i sveta. BMW se nije zadovoljio postignutim već je nastavio da unapređuje M3, pa su uskoro usledile pobede na 24 sata trkama na Nirburgringu i poznatoj stazi Spa u Belgiji.
Kao što smo spomenuli, FIA pravila su zahtevala 5,000 serijskih primeraka, ali svaka sledeća evolucija je zahtevala samo 500 primeraka. BMW je proizveo nekoliko „Evo“ modela sa moćnijim motorima, poboljšanom aerodinamikom i boljim voznim karakteristikama, a najviše pažnje je privukao 1989-1990 Sport Evo (Evolution III) sa 2,5-litarskim motorom i 238 ks. Počev od 1988. godine, M3 se mogao dobiti i kao kabriolet sa 215 ks motorom iz Evo I. Zbog svoje velike popularnosti, M3 je bio prvi M automobil koji se proizvodio na istim trakama kao i ostatak ponude Serije 3, što je u velikoj meri popularizovalo ovaj automobil.
Pored već spomenutog Mercedesa 190E 2.3-16V, BMW M3 E30 je kroz svoju karijeru imao još jednog velikog rivala i to Ford Sierra Cosworth, ali je uglavnom izlazio kao pobednik. Veliki uspeh prve generacije je ohrabrio BMW da nastavi sa proizvodnjom M3 počev od druge generacije 1991. godine, ali mi našu priču završavamo ovde.
Iako se M3 još uvek proizvodi i kroz svoju istoriju pružao i turbo I6 i V8 motore, model koji privlači najviše pažnje je i dalje originalni E30. On ne samo što je podigao BMW iz pepela i proslavio ga na svetskim tržištima već i do današnjeg dana je najbolji primer BMW slogana „Ultimate Driving Machine“. Danas je M3 možda najbitniji model za imidž brenda i sve je počelo od prvog E30. Mnogi će se složiti da je BMW M3 E30, uz Ford Mustang Shelby GT350, možda najbolji ulični trkački automobil za vožnju, što već sada stavlja ovaj automobil kao budućeg klasika.
Zoran Tomasović
(3520)
Lep tekst.
Mogu samo reći da su i slabiji modeli e30 pravi vozački automobili, ponekad zahtevni za vožnju i nikada dosadni.
Evo i jednog linka, ima subs na engleskom.
https://youtu.be/aDVoiyP8Mmo
Odavno legendaran model pravi vozacki „Aparat“ovaj kokpit i danas bolji od mnogih a slag na torti je 325i sa rednim sestakom!
M5 tog doba nije limuzinska varijanta M635CSi ,mozda motor jeste isti ali sve ostalo M635CSi deli sa serijom 7 tog vremena ,pocev od kompletnog prednjeg dela