Почетна Istorija Zanimljivost dana: Zaboravljeni australijski div – Leyland P76
Zanimljivost dana: Zaboravljeni australijski div – Leyland P76

Zanimljivost dana: Zaboravljeni australijski div – Leyland P76

1.20K
6

Australijsko tržište je uvek bilo relativno malo, a kroz većinski deo njegove istorije su dominirali lokalni brendovi Holden i Ford. S vremena na vreme bi se pojavio i neki novi igrač, a u ovom izdanju zanimljivosti dana ćemo se pozabaviti britanskom firmom Leyland i njenim modelom P76 koji je želeo da napravi revoluciju i nadmaši Ford Falcon i Holden Kingswood.

Početak firme koja će se kasnije zvati Leyland vuče poreko još iz pedesetih godina prošlog veka kada je postojala firma British Motor Corporation (BMC), a u njenom vlasništvu su se nalazili brendovi Austin, MG, Morris, Princess, Riley, Vanden Plan i Wolseley.

BMC je bio najveći proizvođač u Velikoj Britaniji pa je odlučio da proširi poslovanje i na ostatak sveta. U Australiji je osnovana posebna divizija i izgrađena nova fabrika, na koji način je BMC postao tek treći “domaći” proizvođač u državi kengura.

Tokom 1969. godine BMC se udružio sa Leyland Corporation čime je osnovan British Leyland. I ovaj proizvođač je bio najveći na domaćem tržištu pa je veća suma novca odvojena i za ostala tržišta. To se pre svega odnosi na Australiju gde je proizvođač shvatio da njegova britanska ponuda ne može da parira Fordu i Holdenu i da je potreban potpuno novi model da se suprostavi domaćim velikanima Falconu i Kingswoodu. Izbor imena je pao na Leyland P76, i odobren je budžet za razvoj od 20 miliona američkih dolara.

Razvoj je tekao paralelno s još jednim velikanom britanske industrije, Roverom SD1. Za dizajn se postarao legendarni Đovani Mišeloti, koji je posedovao dugogodišnje iskustvo rada na italijanskim moodelima Ferrari, Lancia i Maserati. Konačan proizvod možda nije bio njegovo najlepše delo, ali je u svoje vreme u kom je postojao model P76, izgedao sasvim solidno i očekivano za svoju kategoriju.

Sa dužinom od 4,9 metara je bio najveći model kompanije, i Leyland je posebno bio ponosan na zapreminu prtljažnika. Pažnja je posvećena i mehaničkim rešenjima. Osnovni model je pružao linijski “šestak” zapremine 2,6 litara sa 120 konjskih snaga, a u vrhu ponude je bio V8 zapremine 4,4 litre sa 192 “konja”. P76 je imao i disk kočnice kao i nezavisno vešanje, čime je stekao veliku prednost nad Fordom i Holdenom.

Prodaja je zvanično startovala 1973. godine, ali je brzo razočarala. Ključni problem je ležao u naftnoj krizi koja je pogodila svet u navedeno vreme, pa je potražnja za velikim potrošačima goriva, kao što je bio P76, svedena na minimum. Oni koji su kupili ovaj automobil su bili zadovoljni, ali na žalost Leylanda, njih je bilo tek nešto više od 18.000 u tri godine proizvodnje. Uz sve to, britanski proizvođač vozila je u to vreme prolazio kroz tešku finansijsku krizu koja će na kraju rezultirati bankrotom.

Najpoznatiji P76 je onaj koji nikada nije ugledao serijsku proizvodnju. Reč je o kupeu sa produženim krovom (takozvani “Fastback”) koji je trebao da nosi Force 7 oznaku.

Leyland je za njega planirao moćnije agregate od šest i osam cilindara koji bi nudli više snage od onih implementiranih u limuzini. Proizvedeno je 56 jedinica, a neki od njih su bili u procesu testiranja kada je stigla odluka da se P76 gasi.

Osam jedinica je prodato privatnim kupcima, dva su donirana muzejskim ustanovama, dok je ostatak uništen. Leyland je proizveo i tri karavana za testiranje, a do današnjeg dana je preživeo samo jedan.

Neuspeh ovog automobila je u finansijskom smislu kompletno ruinirao finansijsku poziciju australijske divizije, koja je nekako uspela da preživi sve do 1983. godine, tako što je u svojoj fabrici proizvodila Peugeot 505 i Honda Quint.

Ništa bolje nije prošao ni matični British Leyland koji je “zatvorio vrata kompanije” još 1986. godine. Bio je to poslednji pokušaj neke firme iz Velike Britanije da se, u velikim razmerama, bori na svetskim tržištima.

Zoran Tomasović

(1204)

Komentari objavljeni na portalu "Auto Republika" ne odražavaju stav vlasnika i uredništva, kao ni korisnika portala. Stavovi objavljeni u tekstovima pojedinih autora takođe nisu nužno ni stavovi redakcije, tako da ne snosimo odgovornost za štetu nastalu drugom korisniku ili trećoj osobi zbog kršenja ovih Uslova i pravila komentarisanja. Strogo su zabranjeni: govor mržnje, uvrede na nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi i psovke, direktne pretnje drugim korisnicima, autorima novinarskog teksta i/ili članovima redakcije, postavljanje sadržaja i linkova pornografskog, politički ekstremnog, uvredljivog sadržaja, oglašavanje i postavljanje linkova čija svrha nije davanje dodatanih informacija vezanih za tekst. Redakcija "Auto Republike" zadržava pravo da ne odobri komentare koji ne poštuju gore navedene uslove.
guest
6 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments
Yankee

Citao sam dosta o ovom fastback-u, u Australiji je izuzetno cenjen i postovan. Meni se licno mnogo svidja, posebno enterijer.

Balkanboj

Za Britanske automobile ima izreka: – ako nema ulja ispod motora nema ga ni u motoru.

Koliko god bi neki put dobro projektvovali automobil loš kvalitet izrade bi ih pokopao. Ako su italijanski automobili rđali zbog lošeg ruskog lima, britanske je pratio trag ulja.
Prednji kraj ima nekog šmeka, liči malo na italijanski dizajn.
Coupe u crnoj boji bi mogao proći kao Mad Max. Pravi Aussie.

s mile

lepo rečeno, uvek me je čudila ta karakteristika kod britanskih automobila, neka ne marljivost kod serijskih vozila….

Yankee

Britancima je elegancija uvek bila bitnija nego da li mehanika ili elektronika radi. Doduse mozda ne bi trebao reci “uvek” jer se to izgleda promenilo cim im je Ford najprodavaniji brend, a gotovo svi domaci proizvodjaci pukli.

Balkanboj

Britanci Ford doživljavaju kao domaći brend, (Opel / Vauxhall takođe iako su bili deo GM porodice). I baš ih vole.
Što se tiče njihovih proizvođača ubio ih je loš kvalitet izrade (čini mi se da britanci imaju opušten pristup u radu, neka vrsta pucketanja u vazduhu). Trenutno ne znam da li postoji ijedan brend sa ostrva da nije u vlasništvu neke od evropskih/azijskih/kineskih/ kompanija.
Aston Martin, mislim da je jedini British za sada koji opstaje (uz velike minuse u poslovanju). Izuzetni automobili.

Bungi

Ovaj kupe mi se naročito sviđa.Ima veličinu američkih maslkar auta ali i eleganciju evropskih modela tog vremena.Prelijepo.