Zanimljivost dana: Američki proizvođači su nekada nudili gomilu dizela
Zvuči neverovatno za državu koja je započela Dizelgejt, ali američki proizvođači vozila su jedno vreme imali u ponudi veliki broj dizel motora. To se desilo tokom 1980-ih godina, ali koliko brzo su stigli tolikom brzinom su i nestali.
Naftna kriza iz kasnih 1970-ih godina je bila druga velika u spomenutoj deceniji. Odjednom više nije bilo dovoljno samo imati maleni ili lagani automobil. To se posebno pokazalo kao problem za firme iz Detroita, koje su napravile imperiju na većim i skupljim proizvodima.
A onda 1978. godine Mercedes je debitovao novi 300SD sa turbodizel motorom od pet cilindara i pokazao da čak i veliki automobili mogu da budu relativno ekonomični. Kada se pri tom doda da je dizel kao gorivo bilo jeftinije i da je 300SD bio izuzetno kvalitetan automobil nije bilo teško zaključiti zašto je postao toliki hit među kupcima.
General Motorsova divizija Oldsmobile je bila prva američka kompanija koja je ponudila dizel motor. To se desilo iste godine kada je stigao i pomenuti 300SD, ali za razliku od Nemaca – Amerikanci se nisu potrudili da pravilno razviju takvu tehnologiju već su samo preradili benzinski V8 motor zapremine 350 kubnih inča (5,7 litara).
On je razvijao 120 ks i ugrađivao se u razne Chevrolet, Pontiac, Oldsmobile, Buick i Cadillac modele. Godinu dana kasnije je stigla i manja verzija zapremine 260 kubnih inča (4,3 litre) sa svega 90 ks. Nijedan od tih agregata nije napravio revoluciju i uglavnom su imali iste boljke koje su pratile rane dizelaše – bili su bučni, ostavljali oblak dima iza sebe i neprijatni miris, ali po prvi put je bilo moguće dobiti veliki Buick ili Cadillac težak 2,2 tone koji na autoputu troši ispod osam litara na 100 km.
Sa druge strane, Ford nije bio preterano zainteresovan za takvu tehnologiju iako je nudio dizel opciju na manjim modelima kao što su Escort i Tempo. Oni su razvijeni od strane Mazde u kojoj je američki proizvođač vozila posedovao udeo u to vreme. Ford se takođe oprobao i sa dizelima u luksuznom Lincolnu kada je kupio BMW-ov 2,4-litarski dizelaš, ali se prodavao izuzetno slabo.
Kompanija je kasnije imala dosta uspeha sa dizelima u pikapima u saradnji sa kompanijom International Harvester. Slična situacija je bila i kod Chryslera. Najmanji od američkih proizvođača nikada nije nudio dizele u automobilima, ali od 1989. godine ga nudi u Ram pikapu, razvijenom u saradnji sa Cumminsom.
Do sredine 1980-ih godina benzin je ponovo bio jeftin pa i onaj mali broj kupaca koji je kupovao dizele se oprostio od njih. Dizele je uglavnom nastavio da nudi samo Volkswagen sve do pomenutog Dizelgejta.
Zoran Tomasović
(1225)
Dizel motor od 5,7 litara i 120 ks?
Pomislih da je u pitanju motor za FAP-a 1213, ali, FAP-ov je iz 5,7 litara izvlačio 130 ks …
Da, ali Balkan nije imao stroge zakone po pitanju izduvnih gasova koje je Amerika imala u to vreme. Vecina Euro auto su razvijali daleko manju snagu u Americi nego u Evropi. Recimo Golf GTI Mk1 je u Americi imao samo 85 ks.
Amerika i danas ima strožije standarde. Ali i onda i danas voze automobile koji prosto gutaju gorivo u odnosu na evropske. To mogu samo Amerikanci.
Da, ali, mečka je te 1978. iz ( za američke pojmove „samo“ ) 3 litra zapremine u 300 SD „izvukla“ 115 konja.
Da ne poredim njeno ubrzanje sa onim iz gornje tabele američkog dizela ( 0-50 milja za 13,5 sekundi ).
SD je imao turbo ukoliko ne gresim dok je Oldsmobile bio atmosferac.
Nego, sto ti bi da dignes iz mrtvih skoro godinu dana staru temu?
„Što digoh iz mrtvih godinu dana staru temu?“ Pa, to je pitanje za Vašeg softveraša, koji je odredio algoritam za ono „dole“, ispod aktuelnih tekstova ( „povezani članci“ ). Često mi se na dnevnu vest „dole“ pojavi neki stariji tekst, iz 2017. ili 2018. godine, koji ranije nisam pročitao. Kao i ovo danas 🙂