Šta tu ima za Srbiju?

Potencijali saradnje srpske i turske automobilske industrije

Republika Srbija sve više privlači privredne igra­če iz inostranstva. Dok je veliki deo srpske privrede vec duže pod uticajem velikih ekonomskih sila, kao što su Nemačka, Francuska i Italija, jedan broj drugih članica Evropske unije, Kine, Rusije i jednog dela takozvanog „аrapskog sveta“, ni povećano interesova­nje тurskih preduzetnika da osvoje srpsku privredu nije ostalo nezapaženo. Taj interes je sve vidljiviji, u smislu direktnih investicija na teritoriji Srbije, a time i otvaranja proizvodnih pogona u raznim oblastima. Sve česće su najave dolaska turskih investitora, a jed­nako često se čuju komentari tipa „povratak u doba Osmanskog carstva“ ili „šta tu stvarno ima za Srbiju?“

Legitimno je, a i potrebno, da svi slojevi društva po­stavljaju ta pitanja, ali se u slučaju Turske u pokazuje veliko neznanje o tome, šta se u turskoj ekonomiji u stvari uopšte dešava.

Ta neinformisanost je veoma vidljiva kada je reč o turskoj auto­mobilskoj industriji: retko ko je upoznat s činjenicom da se u Turskoj vozila proizvode u 17 fabrika, koje su u vlasništvu velikih svetskih automobilskih brendova. još manje se zna o proizvođačima delova za te fabri­ke: industrija auto­mobilskih komponenti i prateće opreme je izrasla u poseban sektor u Turskoj. Oko 500 tako­ zvanih „Tier 1“ dobavljača postoji na turskom tržistu i značajno doprinosi povećavanju stope lokalizacije proizvodnje vozila u Turskoj. U drugom redu stoje proizvođači podređenih „Tier“­a, a i njihov broj se povećava svake godine, sto dodatno doprinosi moći turske automobilske ­industrije. Gledajući samo na te činjeni­ce, stručan odgovor na pitanje „šta tu ima za Srbiju?“ treba da glasi: ima dosta toga, ako se radi na pametan način. U skladu sa tim treba pogledati potencijale saradnje iz tri ugla.

Prvi nivo saradnje može da bude opšteg i strate­škog karaktera. U tom smislu, treba gledati na razvoj turske industrije  automobila  i auto­mobilskih komponenti kao na jednu celinu. Proizvodnja vozila je jedino mogla da izraste toliko snažno pošto se paralelno sa njom razvijala proizvodnja komponenata na lokalnom nivou.

Na prvi pogled se čini logičnim da se svetski lideri u proizvodnji vozila neće stacionirati tamo gde ne postoji značajno lokalno snabdevanje delovima. To je međutim samo delimično tako. Njihove odlu­ke o pokretanju proizvodnje na novim lokacijama se danas donose po preciznim i surovim finansijskim indikatorima. Tako, mogu da odluče da proizvode negde gde mora da se uvozi gotovo sve sa drugih tržista, ali gde je, na primer, radna snaga toliko jef­ tina da se to ekonomski isplati. Iako to zadovoljava kratkotrajno potrebu da se generišu pozitivne vesti o novim radnim mestima, takav razvoj je generalno malo poželjan za bilo koju nacionalnu ekonomiju.

Dolazak novih proizvođača vozila mora da se veže za istovremeni razvoj postojećih i novih dobavljača. To je u Turskoj bio slučaj, gde se industrija delova i komponenti toliko razvila da je postala ekonomski faktor sama za sebe i da se već dugo godina razvija na dve strane: kako dobavljačka industrija fabrikama u Turskoj, ali i kao najjača grupa izvoznika turske pri­vrede. Taj deo turskog izvoza je postao toliko moćan da se postavlja pitanje šta će dugoročno biti važnije: snabdevanje domaćih fabrika ili izvoz na druga trži­šta? Dosta proizvođača delova je već samo sebi dalo odgovor na to pitanje i rade većinski na izvozu, često sa motom „the sky is the limit“ („nebo je granica“).

U Srbiji bi, dakle, bilo preporučljivo da se bilo koji rast u auto­mobilskoj industriji sprovodi kao deo pažljivo razvijene strategije. U tom smislu može dosta toga da se nauči od turske privrede: od razvoja specijalnih industrij­skih zona, preko raspoređivanja specifičnih državnih podsticaja i preko posebne strategije podsticaja za iz­voz, Turska autmobilska ­industrija raspolaže veoma širokim mehanizmom podrške. To srpskoj privredi trenutno nedostaje i to mora da se unapredi.  Nastajanje in­dustrijskih udruženja kao sto je Automobilski ­klaster Srbije, je značajnan deo takvog razvoja, te se preko takvih udruženja ne samo formuliše politika sektora, nego se omogućava umrežavanje u međunarodne  meha­nizme podrške.

Nove tehnologije

Druga oblast saradnje je šire otvaranje vrata tur­skim investitorima iz oblasti automobilske ­industrije da kod nas pokrenu proizvodnju. Gledajući na obim te in­dustrije u Turskoj, postoji velika šansa za unapređe­nje srpske automobilske industrije. Mnogi srpski privrednici gledaju skeptično na ulazak bilo koje proizvodnje turskog porekla, konstatujući da se tu radi samo o iskorišćavanju jeftine radne snage. Ta generalizacija ukazuje na nedostatak informacija o diversifikaci­ji turske ekonomije.

Pogrešno je prvenstveno kroz nju gledati dolazak turskih proizvodjača automobilskih delova. Taj dolazak će sasvim sigurno uvek biti povezan sa upotrebom novih tehnologija, unapređenjem radne snage i uključivanjem nove fabrike u postojeći glo­balni sistem snabdevanja tog investitora. Umesto da se isključivo ide za hiperprodukcijom radnih mesta, treba da se ciljano pristupi  potencijalnim  investi­torima svih „Tiera“­, ne samo turskih nego i onih drugog porekla. Treba analizirati šta rade, koje su im potrebe što se tiče kvalifikacije radne snage, nabavke sirovina i potencijala za rast, i onda ih usmeriti na pouzdanu lokaciju.

Do sada su dva turska investito­ra pokrenula proizvodnju na jugu Srbije. Njih treba pažljivo pratiti, pružati im najbolju moguću podršku kao ambasadorima srpske auto­mobilske industrije. Industrija automobilski ­komponenti  iz tog ugla ima opravdanu repu­taciju da „jedan komponentaš povlači drugog“. Na to treba gledati iz ugla novog investitora, ali u istoj meri iz ugla postojećih srpskih predstavnika automobilske­ industrije. Ko god se u Srbiji već bavi inženjeringom za automobilsku ­industriju, proizvodnjom delova ili alata, ili uvozom ili proizvodnjom sirovina, treba pažljivo da gleda na tursku industriju  komponenata  i da isko­risti sve mogućnosti  komunikacije  i saradnje.

Svi novopridošli investitori predstavljaju potencijalnog partnera za dugotrajno poslovanje i zajednički razvoj. Tu treba, pored uloge lokalnog dobavljača, istaknuti mogućnost partnerstva sa turskim proizvođačima u Srbiji. Treba im ponuditi svaku vrstu saradnje, uklju­čujući formiranje zajedničkih preduzeća, zajedničke nabavke, preuzimanja jednog dela njihove proizvod­nje, zajedničko formiranje kadrova ili bilo koju drugu ulogu u njihovom ulasku i razvoju u Srbiji.

Ako se turskom investitoru početak olakša i ako ima osećaj da ta nova okolina utiče pozitivno na njegov razvoj, postoji realna mogućnost  da se investicija proširi. Ako su uslovi veoma dobri, investitor će čak razma­trati da osnuje nov ili premesti postojeći centar za razvoj. A to bi bila, bukvalno, „sedmica u lotou“. Pre­ma tome: ako imate već kontake u turskoj auto mobilskoj ­in­dustriji, preporuka je da ih intenzivirate. A ako ih još nemate, iskoristite svaku priliku da ih stvorite. Budite proaktivni, posetite turske izlagače na sajmovima ili učestvujte u drugim događajima i posvetite posebnu pažnju kolegama iz Turske.

Treći nivo saradnje predstavljaju zajednički po­tencijali komercijalnog razvoja i logistike. Treba sva­kako razmišljati o zastupanju turskih proizvođača re­zervnih delova ili prateće opreme na srpskom tržištu, kao i njihovom usmeravanju na druga tržišta jugoi­stočne Evrope. Na taj način, možete im otvoriti vrata ka tržištima koja su njima veoma interesantna i koje možda ne mogu sami dovoljno dobro da osvoje.

Možda se nekim čitaocima čini teza malo uda­ljena, da malo srpsko tržište sa još uvek dosta ogra­ničenim mogućnostima bude turskim privrednicima „kapija ka Evropi“, ali kao sto će se srpskim privred­nicima sa progresom iskustva sa turskim partnerima menjati znanje i percepcija o turskoj ekonomiji, tako može već sada da se konstatuje da se turska percep­cija o Srbiji značajno promenila: Turski privrednici vide Srbiju kao deo Evrope, ne samo u kontekstu evrointegracija, nego pre svega u mentalitetu i što se tiče obrazovanja i nivoa industrijalizacije. To mišlje­nje treba opravdati i truditi se maksimalno u stvara­nju mogućnosti za saradnju. u tom smislu, u saradnji srpske i turske automobilske ­industrije  „ima dosta toga za Srbiju“. Treba konstantno raditi na tome i iskoristiti sve potencijale koji se pružaju u regionu.

Izvor: Automobilski Klaster Srbije

Autor: Aleksandar Međedović

(502)