U aprilu 1983. godine, predsednik Sjedinjenih Američkih Država (SAD), Ronald Regan, je odobrio zakon po kojem je porez za uvoz japanskih motora skočio sa 4,4% na čak 49,4%. Mnogi će reći da je to uradio da bi sačuvao Harley Davidson, ali da li je to istina? Krenimo redom …
Naftna kriza iz 1973. godine i ponovo šest godina kasnije je u velikoj meri povećala potražnju za manjim i ekonomičnim motorima. Tržište SAD-a se delilo na tri kategorije – do 400 ccm, između 401 i 699 ccm i na kraju preko 700 ccm. Najpopularnija klasa je bila ova srednja i u njoj su uglavnom dominirali Honda, Kawasaki, Suzuki i Yamaha. Tokom 1982. godine je prodato oko 200.000 motocikala sa zapreminom motora između 401 i 699 ccm, a samo 20.000 njih nisu dolazili iz Japana. Harley Davidson je ranije ignorisao takvu kategoriju i nije se preterano bunio, ali kaftna kriza ga je naterala da je ozbiljnije razmotri.
Amerikanci su zaključili da proizvođači iz „zemlje izlazećeg sunca“ imaju jednu veliku prednost, a to je veoma slab jen u poređenju sa dolarom, pa su Japanci mogli jeftino proizvoditi motore kod kuće i zatim ih prodavati po daleko većim cenama „preko bare“. S druge strane, Harley Davidson je imao samo domaće fabrike i nikako nije mogao da parira po cenama i pritom ostvari profit. Proizvođač iz Milvokija se zatim obratio političarima i dobio ono šta je želeo.
Za 1983. godinu, porez na uvoz je podignut na 49,5%, a zatim je bio postepeno snižavan svake godine – na 39,4%, 24,4%, 19,4%, 14,4% i na kraju vraćen na originalnih 4,4%. Priča završena, zar ne? Pa ne baš …
Za početak, spomenuti porez nije važio za proizvođače motocikala iz Zapadne Nemačke, Velike Britanije i Italije, a takođe nije važio ni za japanske proizvođače koji su imali fabrike u SAD. Primera radi, Honda i Kawasaki su odavno proizvodili motore u SAD, tako da su uvozili tek mali broj. Svi japanski proizvođači su mogli da uvoze do 6.000 motora (uz rast od 1.000 svake godine) po starim poreskim stopama, pa su cene samih motora na kraju dana skočile za samo 15%. I na kraju – poveći porez je važio samo za motore zapremine 401 i 699 ccm.
Ali šta se desilo sa Harley Davidsonom? Pa, nasuprot namerama, kompanija nije proizvela motor zapremine manje od 700 ccm, već je svu pažnju posvetila novom V2 Evolution motoru zapremine 1.340 ccm. Harley Davidson je unapredio i kvalitet, ponašanje na putu i udobnost i možda najbitnije od svega – odlučio da se koncentriše samo na sebe. Naime, u periodu 1960-ih i 1970-ih godina, Harley Davidson je investirao u strane kompanije kao što su DKW i Aermacchi sa ciljem da proširi ponudu sa proizvodima sa kojima nije imao mnogo iskustva u prošlosti. To se pokazalo kao promašaj, a novi vlasnici (grupa od 13 investitora) je odlučila da se vrati korenima.
Nova generacija legendarnih Softail motora je pružala modernu mehaniku, ali klasični stil i Harley Davidson se uskoro nije mogao braniti od narudžbi. Bilo je potrebno samo nekoliko godina da se profit stabilizuje, a uspeh je nastavljen do današnjeg dana. Naime, iako Harley Davidson i dalje ignoriše kategorije manjih motora, kompanija trenutno kontroliše veći procenat američkog tržišta nego svi konkurenti zajedno i ove godine slavi 115 godina postojanja.
Zoran Tomasović
(259)
