Izbor za automobil godine u Srbiji – plemenita ideja ranjiva na nečasne namere?

Kako je lako manipulisati rezultatima izbora, čak i mimo volje i moći organizatora?

Jedini izbori ovog tipa koji imaju specifičnu težinu, u organizaciji su Asocijacije automobilskih novinara Srbije, a svoj legitimitet dobijaju priznavanjem njihovih rezultata od strane Asocijacije srpskih uvoznika automobila.

Svi drugi pokušaji organizacije takmičenja koje bi organizovala neka redakcija, pojačana satelitima ili koalicionim partnerima, padaju u vodu jer izostaje ključna, uvoznička podrška.

Bez ikakve sumnje u čestitost namera organizatora ovogodišnjeg izbora za automobil godine u Srbiji, a koji su sprovedeni na najvišem nivou do sada, čini se da plasman prvoplasiranih vozila ukazuje na neke propuste u sistemu i načinu radu žirija.

Prvi strateški nedostatak se odnosi na nedovoljnu transparentnost procesa izbora.  Za očekivati je bilo pronaći preciznije podatke na sajtu Asocijacije automobilskih novinara Srbije, međutim, nedostupni su. Kako primaoci informacije o plasmanu na rang listama, po različitim kategorijama, treba da tumače ishod, ukoliko nisu upoznati sa osnovnim pravilima igre? Kako očekivati da ijedan automobil, u ovogodišnjoj konkurenciji, u kategoriji „cena viša od 15.000 evra“ može da pobedi perjanicu Mercedes-Benza? A šta bi bilo da je učesnik izbora neki model kompanije Rolls-Royce? Pitanja jesu retorička, ali navode na sledeći zaključak:

Nužna posledica nedostatka transparentnosti je nerazumevanje i nemogućnost ispravnog tumačenja od strane publike, čime se u velikoj meri dovodi u pitanje sistemska organizacija samih izbora, mada treba naglasiti da izbor za „Automobil godine u Srbiji“ nikada nije bio kvalitetniji niti bolje organizovan. Dakle, ide se u dobrom smeru, ali neke „loše navike“ treba neutralisati, kao i izlečiti neke „dečije bolesti“.

Drugi strateški nedostatak je podvarijanta prvog. Glasa se tajno, unosom ocena od 15 bodova, pa naniže, za konkretne kandidate po pojedinim kategorijama.

Tajnost glasanja pogoduje manipulaciji (ukoliko neko nema čestite namere), a ovakav vid odlučivanja je izabran odlukom žirija, odnosno preglasavanjem. S obzirom na to da se ovde ne glasa o budućem predsedniku Republike Srbije, tajnovitost u glasanju može da bude kontraproduktivna. I ovde se ne misli samo na to da bi moralo da bude javno dostupno; bodovanje od strane svakog člana žirija ponaosob, ako ne po imenu i prezimenu, a ono barem pod rednim brojem. Još više inkriminiše činjenica da su iznete ocene, bez konkretnih argumenata, mada su od strane predsednika žirija date konkretne smernice. Pogledajte bilo koji test automobila, i naići ćete na numeričke ocene po pojedinim oblastima rasuđivanja (dizajn, praktičnost, vozna dinamika…). Upravo to i jesu smernice prilikom ocenjivanja automobila i kandidata, ali nisu obavezujuće, jer nijedan od članova ne podnosi tu procenu predsedniku žirija ili komisiji.

Iz dostupnih informacija može da se zaključi da niti jedan član žirija nije bio obavezan da argumentuje broj bodova dodeljen pojedinom automobilu u konkurenciji, a ako na to dodamo i nedostatak lične odgovornosti (uzrokovan tajnošću ličnog izbora), onda je jasno da su, nažalost, rezultati glasanja pod uticajem mnogo više faktora i okolnosti, od same percepcije „ocenjivanog“ vozila. Drugim rečima, ovako dodeljenim brojem bodova pojedinim modelima, novinari su u prilici da se „osvete“ ili „zahvale“, uvoznicima konkretnih modela. A, složićete se da bi trebalo da se bira „Automobil godine“, a ne „Najbolji distributer po ličnom odnosu sa članom žirija“, zar ne?

Ma koliko bili povremeno u iskušenju da pomislimo potpuno suprotno, novinari nisu glupi. Nameće se da su članovi žirija, koji su glasali za tajno glasanje, zapravo glasali za mogućnost manipulacije rezultatima izbora za automobil godine, neki moguće nesvesno, ali neki možda i svesno.

Sledeća suštinska mana ovakve organizacije jeste, uslovno rečeno, nedostatak kontrole. Prvo, u pogledu ocene ispunjenosti uslova nekog kandidata da se takmiči u određenoj kategoriji. Ovde je indikativna kategorija u izboru, ona koja se odnosi na vozila čija je cena niža od 15.000 evra. Da li se ovde misli na redovnu cenu, ili na akcijsku cenu, koja važi dok traje postupak izbora i po kojoj u realnosti ne možete da kupite vozilo? Ili je  možda cena za flotnu prodaju, dovoljno dobra da neki automobil, koji inače u osnovnom paketu košta, na primer 16.280 evra (Opel Crossland X), bio prihvaćen u kategoriju znatno jeftinijih vozila. Ovde je problem što Opel u cenovniku navodi cene koje su više od stvarnih, ali kako kupac to može da zna ukoliko nema inicijalnu informaciju? Dalje, koje su garancije da su svi članovi žirija zaista i uspeli da testiraju kandidovane modele? Da li postoji ikakva evidencija po ovom pitanju, a koja bi poslužila kao „zeleno svetlo“ za pristupanje samom činu glasanja? Ili je dovoljno nečije „majke mi“ – vozio sam sve modele.

Zatim, u eri kada i deca koriste napredne aplikacije, bilo bi mnogo efikasnije da se glasanje umesto dodele bodova hemijskom olovkom na parčetu papira vrši elektronskim putem. Da li treba naglašavati kolika je verovatnoća greške prilikom sumiranja rezultata glasanja, kao i greška zbog nečitkog rukopisa? Verujemo da je i mogućnost nehotičnog, ili namernog, propusta u iznetim ocenama, čime se listić čini nevažećim, mnogo veća.  Ili, još bolje, neka aplikacija koja nadzornom organu tokom samih izbora omogućava uvid u tok i regularnost glasanja. Prosto, nekada smo morali zbog greške da izvlačimo čitav list papira iz pisaće mašine, dok sada to možemo da uradimo jednostavnim dodirom na displej.

Naposletku, zahvaljući svemu navedenom, deo uvoznika će biti srećan, drugi deo duboko nezadovoljan. Ali, činjenica je da je ovakav epilog, rezultat zajedničkih (ne)namernih propusta koji u budućnosti moraju da se isprave.

Ukoliko se to ne desi, otvara se prostor interesnim grupama, stečenim nasledstvom i samoproglašenim pravom na monopol,  da dezavuišu jednu ovako čestitu ideju. 

AutoRepublika u svakom slučaju daje punu podršku Asocijaciji automobilskih novinara Srbije kada je reč ostvarivanju istinskog autoriteta, baziranog na čestitosti, etici, transparentnosti i odgovornosti, uz apel, da izbor za „Automobil godine u Srbiji“ institucionalno ne sme da se stavi iznad same asocijacije, koja je tu pre svega da štiti interes i integritet svojih članova.

AutoRepublika

(505)