Radnici dezеrtiraju – Brexit muke automobilske industrije

Britanska automobilska industrija je “darovana” neželjenim Božićnim poklonom od strane inostranih radnika koji ne planiraju da se vrate na radno mesto nakon praznika.

Automobilska industrija Velike Britanije, koja godišnje donosi 77,5 milijardi britanskih funti prihoda, se u velikoj meri oslanja na radnu snagu uvezenu iz zemalja Evropske unije. Ovo se odnosi i na same proizvođače automobila, ali i na proizvođače komponenti.

Pretpostavke su da je prosečan broj stranaca zaposlenih u automobilskoj industriji ove zemlje u rasponu od 20 do 40%, a strahovi od njihovog napuštanja zemlje, iniciranog Brexitom, sve više rastu među poslodavcima.

Jedna od posledica Brexita se svakako odnosi i na pad vrednosti britanske funte od oko 20%. Ovaj faktor, u kombinaciji sa strahom stranaca u pogledu njihovog radnog statusa i uopšte prihvatanja stranaca od strane lokalne radne zajednice, dovode do toga da inostrani radnici ponovo ozbiljno preispituju atraktivnost radnog angažmana u Britaniji.

Izvor blizak kompaniji BMW – koji u Oksfordu proizvodi Mini a u Zapadnom Saseksu Rolls-Royce, navodi: “Postoji osnovani strah unutar BMW-a da će radnici iz inostranstva, nakon provedenih Božićnih praznika, odlučiti da ostanu kući. Vrednost evra je porasla u odnosu na britansku funtu, pa ovdašnja radna mesta više nisu tako privlačna kao ranije.”

Od 8.000 radnika, koliko radi za BMW u Velikoj Britaniji, svega 500 su stranci, sa najvećom koncentracijom u postrojenjima u kojima se proizvodi Rolls-Royce u Gudvudu, gde je blizu 20% radne snage, inostranog porekla. I ostali proizvođači imaju sličnu strukturu radne snage, a problem je dodatno naglašen time što stranci zauzimaju, srazmerno veliki procenat rukovodećih radnih mesta u sektoru proizvodnje.

Jedan od najvećih komponentaša, u čijoj strukturi radne snage stranci učestvuju sa 40% je izjavio: “Svaki put kada se zakomplikuju pregovori oko Brexita, doživimo novi talas odlazaka stranaca.”

Dobavljač komponenti, koji je iz straha želeo da ostane anoniman, naglašava da razmere problema počinju da ugrožavaju samo poslovanje, navodeći pritom slabljenje domaće valute kao glavni razlog. Zarade isplaćene u britanski funtama, nisu više tako atraktivne, kao što su nekada bile. To najbolje uočavaju gastarbajteri kada konvertuju iznose zarada u evre, da bi ih poslali svojim porodicama.

“Nije više tako divno raditi u Britaniji spram uslova koje takva radna snaga može da izdejstvuje u svojim državama. Radno iskustvo koje su ljudi stekli kod nas, sada ih čini mnogo poželjnijim na lokalnom tržištu radne snage. Povrh svega, i njihove ekonomije napreduju i bivaju sve konkurentnije našoj”, navodi, opet jedan drugi proizvođač koji zapošljava na stotine radnika.

Obuka radne snage je proces koji veoma često traje godinama, pa je veoma teško suočiti se sa gubitkom ljudi koji su trening procese prošli. Sve ovo se nužno odražava na produktivnost, jer je zaista složeno menjati uigranu radnu snagu.

“Proizvođači automobila i mogu sebi da priušte da plate odgovarajuću radnu snagu, međutim, u lancu njihovih dobavljača nastaju problem”, govori jedan od proizvođača komponenti.

Vladino telo zaduženo za automobilsku industriju, uključujući i proizvođače i trgovce, navodi da je teško utvrditi razmere problema iz razloga nedostatka kompletnih podataka. Međutim, elemenata za brigu, ovim povodom, svakako ima. 

Prema izveštaju koji je prezentovao Automobilski savet, u skladu sa raspoloživim podacima koji se odnose na prethodnu godinu, ukupno 5.000 radnika je napustilo industriju. Kako i sami predstavnici saveta naglašavaju, zvanične statistike nisu sveobuhvatne, odnosno problem je dublji od onoga što ovakve cifre pokazuju.

Ralf Spet, izvršni direktor najvećeg britanskog proizvođača automobila kompanije Jaguar Land Rover, govorio je ranije na ovu temu.

Na kompanijskoj manifestaciji “Tech Fest”, ovaj rukovodilac nemačkog porekla, je izgovorio: “Ljudi koji dolaze u Veliku Britaniju žele da imaju specijalne uslove, jer niko ne napušta svoj dom ako može da ima iste uslove i kod kuće. Svakako da gastarbajteri žele duže ugovore sa boljim finansijskim uslovima.”

(324)