Autonomni automobili – tako blizu, a tako daleko

Sa tehnološkom revolucijom i gotovo neverovatnim razvojem digitalnog sveta, automobilska industrija okrenula se ponovo jednoj staroj ideji – samovozećim automobilima. U suštini, zamisao je jednostavna, vozilom rukovodi kompjuterski sistem, bez ikakve potrebe reagovanja čoveka.

Ipak, iako današnji novinari uobražavaju da su samovozeći automobili plod 21. veka, ideja je znatno starija. Sredinom šezdesetih godina, tokom tzv. Space Age perioda u SAD, ondašnje novine bile su prepune ilustracija autonomnih, često letećih vozila. Iako se tada nije ozbiljno radilo (a zbilja ne radi se ni danas) na letećim automobilima, jeste se radilo na autonomnim vozilima, odnosno njihovom pretku.

Daleke 1964. godine, na Univerzitetu Stenford grupa naučnika je razvila prvo autonomno vozilo. Bilo je veličine automobila za golf, i nosilo je na sebi kameru. Nakon što bi se obavilo snimanje kamerom, snimci su se slali bežičnim putem do umreženog kompjutera, koji bi zatim izradio mapu kretanja vozila. Naravno, proces je trajao vrlo dugo za nekoliko pređenih metara, ali je suštinski ideja do danas ostala neizmenjena.

Moderni samovozeći automobili takođe koriste kamere, ali i niz drugih senzora koji omogućavaju informacije centralnoj kompjuterskoj jedinici koja kontroliše upravljanje, kočenje i brzinu vozila. Na papiru stvari zvuče vrlo jednostavno, ali je realnost druga priča.

6 nivoa autonomije

Američki naučnici su prvi dali definiciju šest nivoa autonomije kod samovozećih automobila, koju je kasnije prihvatio celi svet.

Nivo 0  – nepostojanje bilo kakve kompjuterske asistencije vozaču.

Prvi nivo jeste mogućnost da automobil samostalno kontroliše brzinu, a u nekim slučajevima i upravljanje. Primer tehnologije prvog nivoa jeste tempomat.

Drugi nivo predstavlja samostalno kretanje automobila u okviru jedne trake. Od vozača se i dalje očekuje velika pažnja, s obzirom na to da će automobil sam tražiti da čovek preuzme kontrolu u određenim situacijama. Primer je Teslin autopilot.

Treći nivo je mogućnost potpunog kontrolisanja automobila od strane kompjutera, ali i dalje se zahteva od “vozača” da bude pribran i preuzme kontrolu nad vozilom u slučajevima kada to centralna kompjuterska jedinica zatraži. Ovaj nivo autonomije je ujedno i najproblematičniji, s obzirom na to da mnogi stručnjaci smatraju da bi tehnologija ovog nivoa još uvek bila nesigurna, te da bi i previše poverenja vozača u kompjuter moglo izazvati probleme kada se zatraži preuzimanje upravljanjem vozilom. Proizvođači kao što su Ford i Volvo već su najavili da će preskočiti ovaj korak. Primer autonomije trećeg nivoa jeste tehnologija implementirana u novom Audiju A8.

Četvrti nivo – Kompjuter potpuno kontroliše upravljanje automobilom, intervencija čoveka je moguća ali nije neophodna. Naime, u vozilu će i dalje postojati volan, papučice za gas i kočnicu, ali vozač apsolutno ne mora ništa da radi! Ukoliko određeni sistemi zakažu, kompjuter sam isključuje automobil iz saobraćaja i polako ga zaustavlja (ovaj sistem je već u upotrebi u određenim Mercedesovim modelima). Ipak, čovek će i dalje, ukoliko poželi, moći da preuzme kontrolu nad vozilom. Volvo je već najavio da će do 2021. godine izbaciti na tržište model XC90 sa četvrtim nivoom autonomije.

Peti nivo – San iz šezdesetih godina prošlog veka postaje realnost. Čovek više nema nikakvu mogućnost kontrolisanja automobila, on je samo putnik.

Ko sve radi na razvijanju autonomnih automobila?

Daleko lakše bi bilo dati odgovor na pitanje ko ne radi na razvoju samovozećih vozila. Osim proizvođača automobila u trku su se uključile i IT kao i razne transportne kompanije.

Gotovo da svi veliki proizvođači (bez određenih kineskih i indijskih brendova) rade na razvoju autonomnih automobila. Neki od njih uveliko imaju nivoe 2 i 3 na raspolaganju u raznim modelima (nemačka premijum trojka), drugi pak ciljaju odmah nivo 4.

Nekolicina brendova, kao što su Ford i Volvo, mahom samostalno razvijaju tehnologiju, dok su se drugi, kao što je BMW odlučili na partnerstvo sa IT kompanijama, konkretno sa Intelom. Na razvoju rade samostalno između ostalih i Apple, Google, kao i Uber.

Prognoze

Volvo očekuje da 2021. godine izbaci na tržište XC90 sa četvrtim nivoom autonomije. Štaviše, testovi se uveliko obavljaju, s obzirom na to da Šveđani koriste flotu od stotinu autonomnih automobila na kineskim putevima već više meseci.

Još jedan proizvođač, Ford, prednjači po optimističnim prognozama. Amerikanci su takođe najavili model sa četvrtim nivoom autonomije za 2021. godinu. Nakon toga, plan Forda je da godišnje prodaje oko  100.000 autonomnih vozila, očekujući da će do 2030. godine autonomni automobili činiti 20% od ukupne prodaje tog brenda.

Nešto oprezniji sa predviđanjima je Daimler. Nemci su naglasili da veruju u svetlu budućnost autonomnih vozila, ali i da je za sada potpuno isključivanje čoveka iz upravljanja vozilom nerealno. Daimler je za 2025. godinu najavio kamion sa četvrtim nivoom autonomije.

Drugu stranu ipak predstavlja Toyota. Šef Toyotinog Instituta za razvoj, doktor Gil Prat, izjavio je na nedavnoj konferenciju za štampu “Niko od automobilskih ili IT brendova nije ni blizu petog nivoa autonomije, i neće biti u skorije vreme. To je apsolutna istina”. Prat je dalje naglasio da bi za pomenuti nivo bilo potrebno višegodišnje, ako ne i decenijsko testiranje na putu, uz naravno odličnu infrastrukturu kao i znatno napredniji sistem komunikacije među automobilima.

Većina stručnjaka se ipak slaže da pre svega infrastuktura nije spremna za potpuno autonomne automobile. Kada se isti ipak pojave, prvo će stići u najrazvijenije delove sveta, kao što su Zapadna Evropa i SAD. Najverovatnije će na početku naći primenu u velikim gradovima, s obzirom da su praktično idealni za tzv. car sharing.

U poslednje vreme, naučne zajednice razvijenih zemalja sve su glasnije povodm takozvane „moralne dileme“ vezano za autonomne automobile. Naime, postavlja se pitanje, sme li se dozvoliti potpuna kontrola vozila od strane kompjutera. Šta će se desiti ako autonomni automobil se nađe u situaciji da ne može da eskivira čoveka na putu, da li će ipak pokušati manevar, ali onda po cenu životu putnika? Ili u slučaju izletanja životinje pred automobil, da li će pokušati da je izbegne ili će je zarad sigurnosti putnika prosto udariti?

Dakle, pitanja je mnogo, ali ono najvažnije je, čini se, da li je ljudska psiha spremna i sposobna da potpuno prepusti upravljanje kompjuteru? Moja nije, a vaša?

Tekst: Đorđe Platiša

(1244)