Zanimljivost dana: Gotovo pola veka digitalnih instrumenata u automobilima

Aston Martin Lagonda, ultra-luksuzna limuzina neobična kako spolja, tako i iznutra, predstavila je 1976. prvi digitalni instrument-panel u automobilu. Bio je to početak trenda koji će potrajati gotovo dve decenije, da bi potom nestao i kasnije se vratio u sasvim drugačijem obliku.

Digitalni prikaz tada nije bio potpuna novost. Već 1971. pojavila se prvi LED kalkulator Busicom LE-120A, a 1972. i prvi ručni sat sa LCD ekranom, Hamilton, čija je cena od 2.100 dolara bila astronomska za to vreme. Elektronika je polako ulazila u svakodnevni život, a automobil nije bio izuzetak, naročito kada je reč o sistemima ubrizgavanja, što je Volkswagen 411 demonstrirao još 1969. godine.

Ipak, tek 1976. godine pojavio se prvi pravi digitalni instrument-panel u automobilu, upravo u Aston Martinu Lagondi, čiji je futuristički dizajn potpisao Vilijam Tauns. Instrumentacija je koristila LED displeje povezane sa točkovima putem senzora za prikaz brzine, što je tada bilo potpuno neviđeno. Nažalost, na dan predstavljanja novinarima sistem je odbio poslušnost.

Šteta, jer je razvoj digitalnog kokpita koštao gotovo četiri puta više od ostatka automobila, koji je mehanički u velikoj meri preuzet sa drugih modela. Uprkos inovativnosti, sistem Lagonde nikada nije bio pouzdan, pa ga Aston Martin nije primenio na drugim vozilima.

Drugi proizvođač koji je uveo digitalni prikaz bio je, očekivano, još jedan luksuzni brend, Cadillac. Na modelu Seville iz 1978. godine, digitalna instrumentacija sa LED ekranima bila je povezana sa putnim računarom. Nakon toga, i drugi američki automobili prihvatili su digitalne instrumente, unoseći dašak futurizma u tehnički često konzervativna vozila.

Osamdesete godine bile su obeležene naučno-fantastičnim filmovima poput „Ratova zvezda“, a digitalna tehnologija postala je simbol modernosti. Automobilska industrija pratila je taj trend, najpre u Japanu, gde su eksperimentisali čak i sa govornom sintezom, a zatim i u Evropi. Nakon nekoliko stidljivih pokušaja, poput digitalnog sata u Peugeotu 505 iz 1979, Francuska je 1983. godine predstavila prvi pravi evropski digitalni instrument-panel u Renaultu 11 TSE Electronic.

Ubrzo su usledili i drugi proizvođači , MG Maestro u Velikoj Britaniji iste godine, Opel Senator CD i Alfa Romeo 90 u Nemačkoj i Italiji 1984, a Fiat je otišao i korak dalje, projektujući instrument-tablu vrhunskih verzija Tipa isključivo za digitalni prikaz. Ipak, u Evropi je ostajalo dosta skepticizma prema diodama, jer su klasične kazaljke bile lakše za čitanje, naročito pri jakom suncu, kada su digitalni displeji često postajali nečitljivi.

Dodatni problem bila je i nepouzdanost elektronskih displeja, zbog čega su početkom devedesetih gotovo nestali iz glavne instrumentacije. Zadržali su se uglavnom na sekundarnim pokazivačima, poput kilometar-sata, uz izuzetke kao što su Renault Twingo iz 1993. ili Espace treće generacije iz 1996. godine, kao i Citroën Xsara Picasso iz 1999. godine.

Ti sistemi su, međutim, bili prilično jednostavni u poređenju sa onim što je usledilo. Prava revolucija dogodila se 2007. godine sa Lamborghinijem Reventónom, koji je uveo TFT tehnologiju inspirisanu borbenim avionima. Lexus LFA je sledio 2009, a Audi je 2014. omasovio ovu tehnologiju predstavljanjem Virtual Cockpita, potpuno prilagodljivog digitalnog instrument-panela. Danas su takvi displeji postali gotovo standard, čak i u pristupačnijim automobilima, dok su klasične kazaljke u Evropi ostale rezervisane uglavnom za najjeftinije modele.

Ipak, kazaljke su i dalje najbrže i najlakše čitljive, što je od presudne važnosti u svakodnevnoj vožnji. TFT ekrani jesu vizuelno impresivni i omogućavaju prikaz velike količine informacija, ali su možda prikladniji za avijaciju, gde ima vremena za njihovo proučavanje, nego za automobil, gde često treba reagovati u deliću sekunde. Ostaje pitanje, da li je u pogledu ergonomije automobilska industrija možda skrenula sa pravog puta?

AutoRepublika

(200)