Zanimljivost dana: Prvi globalni Renault

Napraviti automobil koji će biti jednako uspešan u celom svetu je misija koja je mučila gotovo svakog proizvođača. Izuzetak su naravno egzotični i generalno premijum četvorotočkaši, ali u onoj narodnoj klasi, malo kome je teko nešto pošlo za rukom. Čak i oni brendovi koji su veliki igrači na svakom kontinentu, kao što su recimo Toyota ili Ford, su morali da prave drastične promene za modele koje su nazivali „globalnim“, kao što su Corolla i Escort. U ovom izdanju zanimljivosti dana ćemo na kratko analizirati Renaultov prvi model koji je razvijen sa ciljem da ga voli ceo svet. Zvao se R18 u limuzinskom izdanju, odnosno Fuego ako je imao troje vrata.

Istorijat ovog automobila je započeo krajem sedamdesetih godina prošlog veka kada je francuski proizvođač vozila tražio zamenu za popularni, ali zastareli R12.

Iako se proizvodio u čak šesnaest država širom sveta, R12 se nikada nije smatrao „globalnim Renaultom“ iz prostog razloga što je razvijen isključivo za evropske puteve i onda prilagođen ostatku sveta. R12 je svakako bio komercijalni uspeh pošto je isporučeno više od 2,5 miliona primeraka, a u nekim državama je opstao u proizvodnji sve do ulaska u 21. vek iako je originalno razvijen još sredinom šezdesetih godina. To i nije bio problem u Južnoj Americi ili Africi (ili istočnoj Evropi gde se prodavao pod značkom Dacije), ali na tržištima Zapadne Evrope je definitivno pokazivao godine već sredinom sedamdesetih godina.

Znajući sve to, novitet je postao prioritet i inženjerima i dizajnerima će biti potrebno samo osamnaest meseci, od perioda kada je automobil bio samo ideja, do momenta kada je prvi primerak sišao sa proizvodne trake. Inženjeri su znali da je spomenuri R12 izuzetno voljen i cenjen zbog odlično iskorišćenog prostora i izuzetno robusnih i pouzdanih motora.

To je označilo da su najteži posao imali stilisti, kojima je u neku ruku rečeno da naprave „R12 u novom odelu“. Razvoj je tekao bez većih problema i premijera je zakazana za Salon automobila u Ženevi u proleće 1978. godine pod imenom R18.

Sa duržinom od 4.390 mm, R18 je bio nešto veći od prethodnika i originalno je ponuđen samo kao limuzina sa četvoro vrata. Publika ga je dočekala sa velikim oduševljenjem, pošto je delovao zaista moderno kada je predstavljen. To se pre svega odnosi na aeordinamičniji dizajn umesto ranije viđenih kockastih linija „dvanaestice“, a veća pažnja je posvećena i kvalitetu enterijera, udobnosti i generalno boljim vozačkim karakteristikama.

Renault će da ponudi nekoliko različitih paketa opreme, pa je bilo moguće dobiti R18 od baznog prevoznog sredstva u segmentu D pa sve do luksuzne limuzine. Ono što je Francuzima takođe išlo u korist je podatak da je njihov model imao pogon na prednje točkove u vreme kada su mnogi konkurenti još uvek pružali pogon nazad. Uparen sa novim aerodinamičnim dizajnom, R18 je u svoje vreme ostavio većinu rivala iza sebe.

Ali kao što smo spomenuli, sa mehanikom nije smelo da se eksperimentiše, pa je novitet i dalje imao iste motore kao i R12. One pristupačnije konfiguracije su pružale 1,4-litarski benzinac sa 63 konjske snage, ali se kupac mogao opredeliti i za nešto veći 1,6-litarski benzinac sa 78 „grla“. Spomenućemo da je četvorostepeni manuelni menjač bio standardan na svim paketima osim GTS-a, gde je kupac dobijao jednu brzinu više, a TS i GTS su mogli da se naruče i sa trostepenim automatikom. Uparen sa moćnijim od dva agregata, R18 je mogao da ubrza od nule do 100 km/h za oko četrnaest sekundi i da dostigne maksimalnu brzinu od 155 km/h.

Prodaja je počela veoma obećavajuće i Renaultov model je uskoro postao bestseler kod kuće. Ono što je bilo još impresivnije je podatak da je tokom prve godine u jednom momentu takođe bio najbolje prodavan automobil i u Velikoj Britaniji i pored veoma jake konkurencije od strane Forda i Vauxhalla. Na Ostrvu će tokom 1979. godine biti isporučeno više od 30 hiljada jedinica, što je brojka koju nijedan drugi Renault ranije nije uspeo da ostvari. Popularnost je bila izuzetno velika i u državama Južne Amerike, a ovaj automobil je silazio sa pokretnih traka u Argentini, Kolumbiji, Urugvaju i Venecueli.

Baš kao što su Francuzi i obećali, R18 će biti globalni model i proizvodiće se u dvanaest fabrika širom sveta. Među njima je bila i Jugoslavija, pošto se sklapao u Novom Mestu u Sloveniji zajedno sa mnogim drugim Renaultima. Ovaj automobil je trebalo da igra veliku ulogu i na američkom tržištu, gde je Renault kupio 46% domaćeg proizvođača AMC-a (American Motors Corporation) i planirao da prodaje i svoje modele preko njegovih izložbeno-prodajnih salona. Američke verzije su bile nešto drugačije od evropskih, sa većim branicima da se zadovolje zakoni na račun bezbednosti i samo sa većim od dva agregata. Kasnije će da debituje i opcioni 2,2-litarski benzinac s 91 konjskom snagom.

Ponuda je krajem 1979. godine proširena i karavanom, a to je bio tek početak novina ulaskom u osamdesete godine. Baš kao što je R12 imao verzije s troje vrata (nosili su oznake 15 i 17), gotovo ista ideja je trebalo da posluži i za R18. Međutim, dok su se 15/17 vodili kao kupei, nova konfiguracija R18-ice je zapravo bila heč, i nosila je oznaku Fuego („Vatra“ na španskom jeziku). R18 i Fuego su delili mnogo toga, uključujući dizajn prednjeg dela i većinu mehanike, s izuzetkom prednjeg ogibljenja koje je preuzeto sa većeg modela 20/30. Renault nije novitet reklamirao kao sportistu, već više kao grand turizmo namenjen krstarenju na duže relacije.

Spomenuta 1980. godina je bila bitna iz još dva razloga. Prvi od njih je stigao već početkom godine kada je u ponudu uvršćen i novi 2,1-litarski dizel. Iako je razvijao tek 62 konjske snage, takođe se mogao pohvaliti kombinovanom potrošnjom manjom od šest litara na prevaljenih sto kilometara.

Ovaj motor će vremenom da postane najpopularnija opcija na R18 i u jednom momentu će činiti oko polovinu ukupne prodaje. Isti motor će debitovati i sa turbo punjačem krajem 1981. godine, što će povećati snagu na 87 „grla“, ali je Renault odlučio da ga rezerviše samo za nekoliko tržišta u zapadnoj Evropi.

Najpoželjniji R18 i Fuego su predstavljeni u septembru 1980. godine i pokretao ih je novi 1,6-litarski turbobenzinac. Razvijao je između 108 i 125 konjskih snaga, zavisno od tržišta i zakona u oblasti emisija izduvnih gasova, a takav agregat je doneo i poboljšani petostepeni manuelni menjač, nove aluminijske felne, promene u enterijeru i još mnogo drugih poželjnih detalja.

Testovi iz navedenog perioda kažu da je ubrzanje iz mirovanja do 100 km/h trajalo oko 10,5 sekundi uz maksimalu brzinu od 185 km/h. Ovaj motor je bio rezervisan samo za najskuplje pakete opreme, pa samim tim nije bio preterano popularan kod kupaca, ali je svakako privukao dosta pažnje. Renault će kasnije da debituje i s novim dvolitarskim atmosferskim benzincem sa 105 „grla“ i služio je kao alternativa svima onima koji su želeli snagu turba, ali po pristupačnijoj ceni (i naravno, manje glavobolja).

Spomenućemo još nekoliko zanimljivih detalja, kao recimo to da je kupac mogao da početkom osamdesetih godina dobije karavan i sa pogonom na sva četiri točka, ali je ova opcija bila slabo popularna. Renaltov partner iz istočne Evrope, Dacia je takođe planirala svoju verziju R18-ice. Rumuni su uveliko proizvodili R12 pod imenom Dacia 1300 i originalna zamisao je bila da i R18 krene istim stopama. Međutim, projekat je otkazan posle proizvedenih samo 100 jedinica, i to uglavnom za političare, a R12 će nastaviti da silazi sa pokretnih traka u ovoj državi sve do 2004. godine.

R18 i Fuego će 1984. godine dobiti jedine dizajnerske promene, kada je predstavljen takozvani „Type 2“. Takvi modeli će imati nešto izmenjenu masku hladnjaka i određene mehaničke novine, kao recimo ogibljenje sa modela 20/30 na svim konfiguracijama, a definitivan kraj u Evropi je stigao 1989. godine. Proizvodnja će trajati u Južnoj Americi dodatnih pet godina, a zamenio ga je model 21 koji ćemo analizirati neki drugi put.

Renault kaže da je u Francuskoj proizveo 2.028.964 primerka, a kada bi sabrali i primerke montirane u ostalim državama, cifra bi verovatno iznosila oko tri miliona jedinica. To znači da je R18 svakako ostvario veliki komercijalni uspeh, mada nije uspeo da zabeleži onaj kultni status kao neki drugi Renaulti.

Međutim, Fuego (čija je proizvodnja okončana posle 1986. godine) je tokom prethodnih godina postao zanimljiv klasik, posebno verzija sa turbobenzincem ispod haube. Francuski gigant je tokom relativno kratke šestogodišnje istorije, napravio 265.367 primeraka, a naslednik je otkazan najviše zbog finansijske krize.

R18 možda nije bio uspešan na globalnom nivou kao „kod kuće“, ali njegovi prodajni rezultati govore koliko ga je javnost volela. Sumnjamo da Renault može da bude nezadovoljan kako je prošao s prvim globalnim modelom…

Zoran Tomasović

(66)