Zanimljivost dana: Najveća noćna mora Forda Mustanga i Chevroleta Camara

Prva pomisao na Dodge Daytonu većini nas donese misli na čuveni model iz 1969. godine sa ogromnim spojlerom i aeordinamičnim „nosom“ koji je napravljen da dominira u šampionatu NASCAR-a. Međutim, sa imenom kao najpoznatija američka trkačka staza, Dodge je često koristio značku Daytonu, u želji da unovči publicitet i da na taj način zadrži pažnju javnosti. Takvi planovi su uglavnom donosili pozitivne rezultate, a u današnjem izdanju zanimljivosti dana analiziramo Daytonu za koju sigurno niste čuli.

Reč je o modelu IROC R/T, koji možda izgleda kao tipični ekonomični heč za kupce na budžetu, ali se ispod haube krilo nešto jako opako. Toliko opako da je automobil terorisao legende kao što su Ford Mustang i Chevrolet Camaro sa V8 ispod haube.

Kao što smo spomenuli, prvi Dodge koji je koristio oznaka Daytona je bio onaj koji je pripadao specijalnoj verziji iz 1969. godine, nastalom da bi marka homologovala ovaj specijalni automobil za takmičenje u šampionatu NASCAR-a. Više o njemu smo ranije pisali i tu priču možete da pročitate ovde.

Dok original poznajemo po veoma visokim performansama, Dodge je već 1975. godine odlučio da iskoristi istu značku za sportsko izdanje Chargera. Period sredine i kasnih sedamdesetih godina je označio da je luksuz u centru pažnje, a Daytona se odlično uklopila u tu strategiju.

Za našu priču je najbitnija ona treća generacija i u izložbeno-prodajne salone je stigla 1984. godine. Ovaj put je ideja bila sasvim drugačija od prethonika, pošto su američki kupci tražili jeftine i ekonomične četvorotočkaše posle naftne krize. Kao rezultat toga, Daytona će da pruža poprečno postavljeni benzinac sa četiri cilindra, pogon na prednje točkove i relativno male dimenzije.

I pored toga je brzo postalo jasno da ovaj automobil poseduje solidan potencijal i da dolazi sa sportskim duhom. Vrhunac ponude je činila konfiguracija nazvana Turbo Z i pokretao je 2,2-litarski turbobenzinac sa 142 konjske snage. Možda takva brojka ne zvuči impresivno za današnja vremena, ali ćemo reći da je Ford Mustang GT razvijao tek petnaestak „grla“ više iz 4,9-litarskog agregata sa osam cilindara. Kada znamo da je Daytona bila teška svega 1.190 kilograma, zapravo se pokazala bržom u uporednim testovima.

To će da bude tek početak onoga što će uslediti tokom narednih godina. U celu priču se 1987. godine umešao čak i čuveni Kerol Šelbi kada je predstavljena verzija Shelby Z sa 174 konjske snage. Dodge će da spremi nešto najbolje za kraj, to jest za 1992. godinu kada će izdanje IROC R/T zapravo razvijati veću snagu nego neki američki V8.

Da bi razumeli zašto je ova specijalna verzija uopšte nastala, potrebno je sagledati situaciju u samom Dodgeu. Kompanija je vredno radila na novom superautomobilu sa deset cilindara, to jest na Viperu, a takođe je najavljen i povratak u profesionalni auto-moto sport.

Dodge je uspeo da „nadmaši“ Chevrolet u izboru automobila za takmičenje u seriji IROC (International Race of Champions). Cilj je bio skupiti vozače iz različitih šampionata i staviti ih za volan istog automobila da pokažu ko je „najbolji od najboljih“. Izbor je pao baš na Daytonu, što je označilo da je potreban specijalni automobil koji će predstavljati firmu u najboljem svetlu.

Nakon što je saradnja sa Šelbijem okončana posle 1991. godine, američki proizvođač vozila je želeo još ekstremniju verziju, pa se ponovo „vratio u istoriju“. Izabrao je oznaku R/T što je bila skraćenica za „Road & Tracks“ (Putevi & Staze) i tokom šezdesetih i sedamdesetih godina je korišćena za najekstremnija izdanja modela kao što su Coronet, Super Bee, Charger i Challenger. Naravno, Daytona nije mogla da pruža V8 kao slavni preci, ali to ne znači da se ispod haube nije nalazilo nešto posebno.

Bazni IROC je kao i godinu dana ranije bio dostupan sa dva motora. Prvi od njih je bio Mitsubishijev atmosferski benzinac sa šest cilindara i 141 konjskom snagom, kao i sa 226 Nm najvišeg obrtnog momenta iz radne zapremine 3,0 litra. Opcioni Chryslerov 2,5-litarski turbobenzinac sa četiri cilindra je stigao sa 152 „grla“ i maksimalnih 285 Nm obrtnog momenta.

Dok su spomenuti brojevi bili solidni u to doba, Dodge se obratio čuvenoj britanskoj kući Lotusu i isporučio im 2,2-litarski turbobenzinac za R/T. Krajnji rezultat je bio 224 konjskih snaga i maksimalnih 294 Nm obrtnog momenta. Ovaj motor je bio dostupan samo sa petostepenim manuelnim menjačem i omogućavao je R/T-u ubrzanje od nule do 100 km/h za kraće od šest sekundi i maksimalnu brzinu od 208 km/h.

Naravno, pažnja nije posvećena samo snazi, već su inženjeri modifikovali i ogibljenje, ugradili veće kočnice i kabinu napucali opremom, sve u želji da se opravda visoka cena. Zanimljivo je da R/T nije imao nikakve dizajnerske promene u poređenju ne samo sa IROC-om već i sa „običnim“ Daytonama. Jedina razlika da se prepozna je po maloj oznaci na branicima, a vlasnici Mustanga i Camara su saznali o čemu je reč, tek kada bi ostali u prašini.

Nažalost, komercijalni uspeh je izostao i to najviše zbog visoke cene. R/T jeste bio specijalni automobil, ali cena od 20.093 američkih dolara (oko 45.919 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca) je rezultirala time da 1992. godine fabriku napusti tek 341 primerak. Dodatnih 212 jedinica je prodato 1993. godine, a do tada Daytona će već da bude u planiranoj penziji i zamenjena je Avengerom.

Dok bi lako bilo zaboraviti IROC R/T kao nebitan automobil iz mračnog perioda američke automobilske industrije, njegovo postojanje je ipak označilo bolja vremena za Dodge. Osim skupocenog Vipera, Dodge je u spomenuto vreme predstavio i fantastičnu limuzinu pod imenom Spirit R/T koja je u to vreme bila najbrži automobil sa četvoro vrata na američkom tržištu, pa Daytona IROC R/T ipak imaju bitan status u istoriji brenda.

Uostalom, samo pitajte vlasnike Mustanga i Camara…

Zoran Tomasović

(17)