AR test polovnjaka: Nissan Micra 1.2 16V/65 KS

Sirotinja napred, ostali stoj

Uprkos relativno visokom standardu francuski vozači daleko više kupuju polovne od novih automobila, što je sve izraženije dolaskom elektromobila, preskupim i ne uvek po ukusu „širokih narodnih masa“.

Prošle godine u zemlji Gala prodato je 1,755 miliona novih putničkih automobila, istovremeno čak je 5,485 miliona polovnih vozila promenilo vlasnike! Dakle tri puta više „polovnjaka“, što samo dokazuje da je kriza u automobilskoj industriji velika, dobrim delom usled invazije skupih elektromobila i sve strožijih ekoloških normativa!

Naravno da i pad realne kupovne moći u Francuskoj i zemljama EU igra značajnu ulogu, za mnoge potencijalne kupce izdvojiti najmanje 15.000 evra za nov automobil s termičkim motorom, odnosno preko 20.000 evra za jedan elektromobil, misaona je imenica!

Ne bi se zato trebalo čuditi što je prosečna starost automobila u Francuskoj 11,2 godina (ukupan broj registrovanih vozila iznosio je prošle godine 39,3 miliona), za novo vozilo jednostavno mnogi nemaju mogućnosti, često ni realne potrebe, kao što je slučaj s dole potpisanim!

Nakon više od četvrt veka dopisničkih aktivnosti i nebrojenih test vožnji, za privatni automobil nemam dovoljno vremena, ovaj često ostaje „zaboravljen“ više sedmica na nekom parkingu. Uverih se tako da od tehničkog do tehničkog pregleda prelazim 7 – 8 hiljada kilometara, s tim da je u Francuskoj ovaj obavezan svake druge godine, za vozila starija od četiri godine (za mlađa se ne obavlja).

Malo, veoma malo, što će reći da mi je glupo, odnosno ekonomski neisplativo kupiti nov automobil, koji će „trunuti“ na parkingu i gubiti na vrednosti. Na stranu što postoji rizik da bude oštećen ili ukraden, elem za otići od jednog do drugog proizvođača kako bih preuzeo test vozilo, nije neophodno uložiti kamaru para, bilo kakav „krš“ obavlja posao! U spomenutih četvrt veka, koliko traje ova moja dopisnička saga, promenih tako 5 – 6 automobila, samo jednom bio sam prvi vlasnik (Seat Ibiza), svi ostali su bili „mladi polovnjaci“.

Kao što znate, nakon godinu – dve pojedinim modelima vrednost opadne i do 50 %, sećam se recimo da sam svojevremeno Renault Megane 2 1.5 dCi/100 KS Dinamique platio 11.800 evra (nov je koštao preko 23.000 evra), iako je imao nepunih 20.000 pređenih kilometara i samo godinu dana starosti!

Pre dve godine, a sve zbog gore navedenih ekoloških normi i administrativne zabrane da se stariji dizeli vozi po Parizu, prodao sam ga jednom našem čoveku za 1.000 evra, koji ga je oterao u Srbiju. Verujem da će tamo poživeti još dugi niz godina, uzevši u obzir da je imao samo 120.000 pređenih kilometara, iako je u međuvremenu postao punoletan!

Nametnula mi se dakle potreba za jednim malim i jeftinim gradskim automobilom, pre svega „čistim“ (ovde postoje takozvane vinjete s brojevima od 0 do 5, samo 0, 1 i 2 imaju pravo da cirkulišu po Parizu i okolini), kako bih ga mogao voziti po gradu.

Bogami nešto sam bio i jako „kratak“ s novcima, sve u svemu rekoh sebi, ma neka se samo kotrlja i da nemam velike izdatke za održavanje, osiguranje i eventualne opravke. Ujedno deca su nam porasla, imaju svoje živote i automobile, a na duži put ili odmor sve češće idemo brzim TGV-ovim vozovima ili avionom, ponekad i test automobilom!

Svašta mi se motalo po glavi, od Renaulta Twinga i Clija starije generacije, do trojke C1/108/Aygo, Corse, Fieste, ma bilo šta za neke 3 – 4 hiljade evra, koliko sam tada mogao izdvojiti! Na kraju ispade mala Nissanova Micra, posve slučajno, mama od drugarica od moje ćerke prodavala je jednu, prva ruka i naizgled dobro očuvana.

Kažem naizgled jer se nalazila u gradu Brestu u Bretanji, na 600 km od Pariza, sve što sam mogao videti bilo je par bezvenih „fotki“ koje je gospođa mama uradila matorim smartfonom. Saznah ipak da se radi o Micri treće generacije iz 2008. godine, da nema mnogo pređenih kilometara (rekoše 80.000), te da je vožena na relaciji posao/kuća/supermarket.

Drugo, Brest je relativno mali grad, nema tu nepodnošljivih gradskih gužvi kao u Parizu, veoma važna stavka prilikom kupovine polovnog automobila. Jer pređena kilometraža je relativna stvar, važnije je koliko dugo je motor bio aktivan (koliko je radio u mestu), odnosno u kakvim je okolnostima vožen. Cena isto tako beše interesantna, okruglo 3.000 evra, te kako ne kupujem automobil na lepe reči i par slika, sedoh u voz, pravac Brest!

Povratak u prošlost

Na samom zapadu Francuske, u oblasti Bretanje, grad Brest duboko „grize“ u Atlanski okean. Izuzmemo li stari grad i luku, nema neki poseban šarm, uz to klima mu nije nimalo naklonjena. Vlažnost vazduha je ogromna uz česte padavine, uprkos zagrevanju planete, leti temperatura retko dostiže 27 – 28 C°.

Ništa čudno, ukoliko pogledate na kartu Evrope videćete da je Engleska veoma blizu, odmah preko puta! Detalj bitan za našu priču, jer na par mesta primetih tragove rđe na Micri, pre svega na gornjem delu krova, ispod petih vrata. Ništa strašno, opšte stanje vozila na prvi pogled je odgovaralo fotografijama, osim mikro ogrebotina na bokovima (stalno je bilo parkirano pored žive ograde u dvorištu), karoserija je bila bez greške!

Normalno, kada automobil ne „spava“ na ulici i vozi se u sredini gde parkiranje nije nikakav problem, nema razloga da karoserija bude prepuna ožiljaka, kao što je to sada slučaj, nakon više od dve godine od kako je Micra K12 (fabrički naziv) u mom vlasništvu. Iskreno rečeno stanje karoserije za mene je bilo i ostalo nevažno, posebno kada se radi o jednom matorom polovnjaku, prioritet je bio na agregatu i pouzdanosti!

Naime četvorocilindarski benzinski blok 1.2 od 65 i 80 KS poreklom je iz Nissana, za razliku od turbo dizela 1.5 od 65 i 82 KS, koji je preuzet od Renaulta. Inače ova generacija Micre se pojavila u Japanu 2002. godine (u Evropi 2003), da bi je 2010. zamenika četvrta generacija.

Pored agregata 1.2, na pojedinim tržištima ponuđen je još slabiji 1.0 (65 i 68 KS), ali i snažniji blok 1.4 (88 i 98 KS), nešto kasnije i 1.6 od 110 KS, pored spomenutog dizela. Lično nadao sam se da se u mojoj Micri nalazi snažnija verzija 1.2 od 80 KS, sve dok se u saobraćajnoj dozvoli ne vidoh da piše 48 kW, dakle samo 65 KS.

Šta je tu je, uostalom obe verzije razvijaju isti maksimalni obrtni moment od 110 Nm. Naravno da se radi o klasičnom atmosferskom bloku, bez turbo punjača, ali sa četiri ventila po cilindru, tim bolje po pouzdanost! A kad smo već načeli i tu temu recimo da umesto zupčastog kaiša poseduje lanac, ako ništa drugo neću morati potrošiti kamaru para za njegovu zamenu (u servisu u Francuskoj lako dostiže cenu od 1.000 evra).

No čim dadoh kontakt digitalni pokazivač kilometraže pokazao mi cifru je od 92.000 pređenih kilometara, znatno više od spomenutih 80.000, sasvim dovoljno da oborim cenu za 300 evra. Uz potpuno nove gume, koje je prodavac morao da zameni kako bi prošao tehnički pregled (ukoliko se menja vlasnik tehnički pregled validan je samo 6 meseci), postadoh dakle vlasnik ove Micre za 2.700 evra, što bi rekli koliko para toliko i muzike!

Realno gledano dobra cena, jer u Francuskoj postoji „barometar“ nazvan Argus, radi se nekoj vrsti zvaničnog cenovnika za sve polovne modele automobila, kojim se služe profesionalni prodavci. Po njemu, ova moja Micra vredela je oko 1.000 evra više, uzevši u obzir opšte stanje vozila, opremu i kilometražu. Što se tiče enterijera samo reči hvale, barem kada se radi o stanju istog.

Pre moje posete untrašnjost je dubinski oprana i očišćena, izuzmemo li upravljač od mekane plastike, potrošen na gornjem delu, ne nađoh drugu zamerku. Platno na sedištima i dan danas je k’o novo, dok tvrda plastika na komandnoj tabli i vratima ima lake ogrebotine od noktiju.

Orginalan radio zamenjen je par godina ranije znatno modernijim marke JVC, no kako je kvalitet zvuka i dalje bio posve prosečan, zamenih orginalne zvučnike u prednjim vratima kvalitetnijim marke Pioeneer. Morao sam pre toga skinuti obloge na vratima, uz malo dobre volje i uputsvo koje pronađoh na internetu, reših i to.

Što se tiče opreme „mrka kapa“, ova Micra bila je u nekom jeftinijem paketu, dakle pored centralne brave s daljinskom komandom na ključu, pronađoh prednja stakla s električnom komandom, i gle čuda manuelni klima uređaj, koji nažalost ne funkcioniše! Zapravo funkcioniše, odmah po kupovini odvezao sam ga na punjenje gasom, par dana duvao je hladan vazduh, no ubrzo se uverih da negde ispušta gas, te da moram potražiti pomoć kod nekog profesionalca, kako bi se utvrdilo gde ga ispušta.

Do sada nisam, prođoše tako dva leta s otvorenim prozorima, kao u dobra stara vremena. Za upravljačem pozicija je takva kakva je, ovaj se podešava samo po visini, ne i sedište. Uzevši u obzir moje skromne dimenzije, nemam većih zamerki, uostalom u vozilu nikada ne provodim mnogo vremena. Više mi smeta odsustvo širih pregrada u vratima, ovde su toliko uske da u njih jedva stane tabla čokolade, ili kao nekada putne karte. Ok, pregradak za rukavice je velik, kao i nekakav boks s poklopcem iznad radio aparata.

Što se tiče prostora na zadnjoj klupi rekao bih „srednja žalost“, za kolena ga nema mnogo, naprotiv za glave je izdašan. Ovo se objašnjava dužinom i oblikom karoserije, Micra je kraća ali viša od Clija, no po prvi put s njim deli zajedničku platformu grupacije Renault/Nissan.

U ciframa izraženo dužina vozila iznosi 3,71 m, uz međuosovinsko rastojanje od skromnih 2,43 m. Dakle zaista mali gradski automobil s isto tako malim prtljažnikom od 250 lit, kako bi se povećao može se oboriti naslon zadnjih sedišta, ovde iz jednog dela. U dnu ipak pronađoh rezervni točak „ćopavac“, bolje išta nego ništa!

Ručak, pa na put

Ruku na srce lepo me dočekaše u Brestu, mama od drugarice moje ćerke spremila je dobar ručak, čak mi pokazaše i grad pre nego li krenuh kući. Jer iako su za mene 600 km prava šala, posebno iz ugla aktuelnih profesionalnih aktivnosti (često prebacujem službena vozila za jednu veliku firmu s jednog kraja Francuske na drugi), to se ne može reči za malu Micru.

OK, nekada davno, pre bezmalo pola veka, išlo se i na znatno duži put s jednim „Fićom“, „Kecom“ ili „Bubom“, sve do Grčke ili Italije, no tada nisu postojali autoputevi, brzina kretanja bila je ispod 100 km/h. I za ovu Micru može se reći da je prijatna pri nižim brzinama, pre svega zahvaljući kratkim prenosnim odnosima petostepenog menjača.

Elastičnost motora je zaista za primer, nema nikakve potrebe navlačiti ga u visoke obrtaje, bez problema može se recimo voziti u trećoj brzini 30 km/h, u četvrtoj 40 km/h, dok peta prihvata gas već s 50 km/h. Za upravljačem ove Micre osećam se kao momak od dvadesetak godina, sve me potseća na moju nekadašnju Zastavu 101 iz osamdesetih godina, u kojoj provedoh mladost!

Navedenih 110 Nm razvija pri 3 600 o/min, no kako je lagana (oko jedne tone), sve dok je vozač sam u njoj može se reći da je živahna. Hoće bogami i gume da zacvile prilikom naglog starta, do „stotke“ joj je potrebno nekih 16 sec. No izlaskom na autoput eto muke, skraćeni prenosi podižu obrtaje pri višim brzinama, bogami se napatih k’o siroče dok ne prevalih tih 600 km do kuće.

Iako u principu može da pogura i do 160 km/h (po kilometar satu, dok fabrika kaže da iznosi 154 km/h), sve preko 110 – 120 km/h iritira slušni sistem vozača. Pri 130 km/h obrtomer pokazuje dobrih 3.500 o/min (e da, poseduje analogni obrtomer), što uz veoma površnu izolaciju kabinskog prostora, prisiljava vozača da smanji pritisak stopala na papučicu gasa.

Naravno da ovde nema regulatora brzine (tempomata), desna noga brzo se zamori u ovakvim okolnostima. Što se tiče ponašanja na putu, jasno je da vozilo staro 17 godina ne može imati voznu dinamiku kao kad je izašlo iz fabrike.  Amortizeri su pomalo umorni, verovatno bi trebalo promeniti i pojedine elemente ogibljenja, ali mi to ne pada na pamet!

Više mi smeta nedovoljno snažna električna asistencija upravljača, u vezi koje imam izvesne sumnje!? Naime na forumu vlasnika pronađoh mnogo komentara u vezi nje, navodno ovo je „Ahilova peta“ Micre, često „crkava“, te je posve moguće da je neko nešto majstorisao…

Ima dosta „lufta“ na upravljaču i preciznost upravljanja zaista joj nije jača strana. Naprotiv, kočnice su na visini očekivanja, klasična priča, napred su diskovi a pozadi doboši, sasvim dovoljno za jedan lagan gradski automobil. Tačnu potrošnju ne znam jer vozilo nema putni računar, no procenjujem da u proseku iznosi između 6 i 6,5 lit.

Što se tiče održavanja i troškova gotovo da ih i nije bilo, promenih samo akumulator po „smešnoj“ ceni od 70 evra, i par meseci nakon kupovini promenih ulje i filter za ulje kod „majstora“. Stavih majstora pod znake navoda jer je isti sipao previše ulja, u motor Micre staje jedva 3,5 lit. Uverih se u to tek nakon par meseci, te kako mi je bilo komplikovano da odem do njega, to jest da se zavlačim ispod vozila i ispuštam ulje, poslužih se povećim špricom s tankim gumenim crevom, pomoću kojeg izvukoh bezmalo litru ulja (kroz šipku za merenje nivoa).

Nedavno odlučih da sam zamenim ulje, kao što sam to često radio ranije, ništa lakše, iako to radim na ulici! Ne, ovo nije zabranjeno u Francuskoj, jednostavno podignem malo Micru tako što popnem prednje točkove na dve cigle. Zatim legnem na karton, zavučem se ispod vozila, i u specijalni „lavor“ (plastična posuda plitka i široka, predviđena za tu svrhu) ispustim ulje i ujedno zamenim filter.

Ukoliko se neko zapita šta radim s istrošenim uljem odgovor je jednostavan, sipam ga u kanister gde je bilo novo i odnesem na bilo koju benzinsku pumpu, ove imaju obavezu da ga prime i recikliraju. Osim što sam uštedeo pedesetak evra, siguran sam da sam u motor sipao kvalitetno ulje, u mom slučaju to beše 100 % sintetičko 5W-40.

To bi bilo manje-više sve u vezi Micre, ukoliko tražite jeftin i pouzdan gradski automobil ova može biti interesantna alternativa. Posebno za mlade vozače, no iako sam ju pozajmio ćerki više puta, odnosno uvek kad je njen matori Smart otkazao poslušnost, nisam uspeo ubediti je da postane novi vlasnik.

Jednostavno navikla se na automatski menjač, uz to reče mi da ju je sramota biti za volanom Micre! Mene nije, odavno sam prevazišao takve komplekse, poslužiće mi sigurno još izvesno vreme, posebno jer je prošla tehnički pregled bez ikakvih problema. Reče mi drugar, inače vlasnik tog servisa, nemoj da je prodaješ, nema tu šta da se pokvari, a i ukoliko je neophodno izmeniti pojedine delove, cena istih je veoma niska.

No, ruku na srce, nakon što sam se par puta poslužio Smartom moje ćerke, uvideh sve prednosti jednog mikro automobila, u glavi mi se sve više mota želja za jednom Toyotom iQ. Neznatno je duža od Smarta ali se za nuždu u nju mogu smestiti i četiri osobe, osim toga znatno je stabilnija na otvorenom putu. Videćemo, za sada Micra poslušno obavlja šta se od nje očekuje, uglavnom je to samo za skoknuti do supermarketa ili kao što rekoh za prevoz od jednog do drugog proizvođača, kako bih preuzeo test vozila.

Tekst i slike: Perica Rajković

(66)