Zanimljivost dana: Italijan sa srcem Jenkija

Italijanski automobilski proizvođač DeTomaso je tokom godina bio česta tema na sajtu AutoRepublike. Obično smo se fokusirali na one legendarne modele firme kao što su Mangusta i Pantera, ali daleko od toga da su oni jedni predstavnik ove korporacije. Kao što ćemo videti u ostatku priče, DeTomaso se oprobao i u drugim kategorijama osim onih sportskih četvorotočkaša, a danas ćemo obratiti pažnju na model Longchamp.

Osnivač ove firme je čovek po imenu Alehandro Detomazo.

Rođen je u Argentini 1928. godine, ali se preselio u Italiju kada je imao 27 godina. Zvanična priča kaže da je to uradio zbog karijere u šampionatu Formule 1, ali je zapravo morao da pobegne nakon što je igrao ulogu da se sa čela države skine tadašnji predsednik Huan Peron. Alehandro će voziti samo dve trke u Formuli 1 pre nego što shvati da je mnogo bolji prodavac automobila nego profesionalni vozač.

Prvi model novonastale firme DeTomaso se zvao Vallelunga i delio je motor sa Fordom Cortinom. To je bilo dovoljno da se privuče pažnja velikog Kerola Šelbija, koji je od Alehandra zatražio da mu spremi model za takmičenje u šampionatu Can-Am. Iako se Šelbi kasnije povukao iz priče, Alehandro je kompletirao model Mangusta, takođe sa Fordovim motorom, a Amerikanci su bili toliko impresionirani da su kupili DeTomaso. To je rezultiralo time da svet vidi prvi koliko-toliko pristupačni superautomobil 1971. godine kada je svetlost dana ugledao model Pantera.

Ali firma nije proizvodila samo sportske četvorotočkaše. Predstavljanje modela Deauville 1971. godine je donelo i prvu luksuznu limuzinu od strane DeTomasa, a onda je krenuo rad i na premijum kupeu u kategoriji grand turismo. DeTomaso je u spomenuto vreme bio vlasnik Maseratija, pa je novitet morao da deli platformu sa modelima nazvanim Kyalami i Quattroporte, a Deauville i novonastali Longchamp će biti jedini modeli firme u istoriji sa motorom postavljenim napred. Cilj je bio napasti veoma popularni Mercedes C107 SLC, sa moćnijim američkim agregatom i pristupačnijom cenom. Debitovaće 1972. godine na Salonu automobila u Torinu.

Iako je svakako delovao moderna za svoja vremena, Longchamp je zapravo napravljen od delova već postojećih modela DeTomasa. Kao što smo spomenuli, šasija je pozajmljena sa limuzine Deauville, a za dizajn se postarao Tom Tjarda dok je radio za firmu Carrozzeria Ghia.

Reč je o jednom od najpoznatijih stilista dvadesetog veka koji se često poredi sa čuvenim Đorđetom Đuđarom pošto je bio zaslužan za modele u različitim kategorijama. Primera radi, Tjarda se postarao i za Ferrari 365 California, ali i za Ford Fiestu.

U slučaju DeTomasa, mnoge linije su precrtane sa koncepta Marica koji je američki dizajner razvio za Lanciju nekoliko godina ranije. Možda kockaste linije ne deluju previše impresivno u današnja vremena, ali su bile veliko odstupanja od tradicionalnih modela iz svog perioda. Drugi će ipak imati kritike na račun toga što su farovi preuzeti sa Forda Granade ili što su zadnja svetlosna grupa bila identična onima sa Alfe Romeo 1750/2000. Enterijer je delovao kao kombinacija razvog Fordova i spomenute Pantere, a dobio je odlične ocene medija.

Sa motorom se nije mnogo eksperimentisalo i DeTomaso se ponovo obratio Fordu za pomoć. Izabran je benzinac sa osam cilindara pod kodnom oznakom „Cleveland“, a Ford ga je koristio na američkom tržištu duži niz godina. Razvijao je 326 konjskih snaga iz radne zapremine 351 kubnog inča (5,8 litara), a menjač je bio trostepeni automatski.

Snaga je kasnije pala na 266 „grla“ zbog strožijih zakona na račun izduvnih gasova, ali je opet skočila na 286 „konja“ početkom osamdesetih godina. Spomenućemo da se Longchamp mogao pohvaliti i nezavisnim ogibljenjem, disk kočnicama, servo volanom i s još dosta toga. Kada je Ford kompletirao proizvodnju spomenutog Clevelanda na američkom tlu, DeTomaso se obratio njegovoj australijskoj diviziji i dobio benzinac iste zapremine, kao i novi petostepeni manuelni menjač kao opciju. Spomenućemo da je automobil bio dugačak 4,6 metara uz masu od 1,8 tona.

Longchamp će se proizvoditi od 1972. do 1989. godine u konfiguracijama kupe i kabrio, a fabriku će napustiti 409 primeraka. Razloga za veći komercijalni uspeh ima nekoliko, a sve je započelo oko strategije firme da se orijentiše na Panteru.

U vremenima kada internet i društvene mreže nisu postojale, mnogi ljudi uopšte nisu ni bili upoznati da DeTomaso nudi model Longchamp pošto u marketing za isti uložen nikakav novac. Firma takođe nije nudila ovaj kupe/kabrio na američkom tržištu, gde je većina modela DeTomasoa završavala kroz istoriju. Kompanija je kasnije pokušala da povrati pažnju predstavljenjem specijalne verzije GTS početkom osamdesetih godina, ali je do tada šteta već bila napravljena.

Od spomenutih 409 isporučenih jedinica, samo četrnaest je pronašlo kupce u formi kabrioleta, pa samim tim, vlasnici danas zahtevaju pravo malo bogatstvo kada se ovi pojave u prodaji. Kupe je značajno povoljniji i u proseku se prodaje za oko 50 hiljada američkih dolara.

Mnogi eksperti će reći da je velika šteta što Longchamp nije uspeo, pošto je bio jednako luksuzan i dobar kao i Mercedes, a pri tom moćniji i daleko pristupačniji za kupovinu i održavanje. Longchamp je otišao u istoriju kao idealni primer kako loš marketing može da sahrani fantastičan automobil…

Zoran Tomasović

(460)