Zanimljivost dana: Najbolji ikada proizveden luksuzni automobil?

Možda bi takva tvrdnja iz naslova bila diskutabilna pošto će mnogi reći da generacija pod kodnom oznakom W140 nije bila najbolja ni u istorijatu Mercedesove S Klase, a da ne govorimo o tome da je eventualno bio generalno najimpresivniji luksuzni četvorotočkaš. Istovremeno će postojati i oni koji tvrde da je to poslednja S Klasa kojoj su joj rivali gledali u leđa i divili joj se.

Tačan odgovor naravno ne postoji jer je sve pitanje ukusa i ličnog mišljenja, ali jedno je sigurno – kada je W140 debitovao krajem osamdesetih godina prošlog veka, uveo je nemačkog proizvođača vozila u nova vremena i Mercedes nikada više nije bio isti.

Istoričari smatraju da istorijati S Klase započinje još od 1954. godine kada je predstavljen tadašnji model W180. Mercedes neće koristiti takvu značku sve do osamnaest godina kasnije i vremenom su svi modeli dobili veoma visoku reputaciju na račun stila, završne izrade, udobne vožnje, opreme, bezbednosti i još mnogo toga.

U kakvom imidžu je S Klasa uživala, možda najbolje potvrđuje informacija da su se na zadnjim sedištima vozili mnogi svetski lideri i političari, a takva situacija se nije promenila ni do današnjeg dana.

Mercedes je predstavljao model W126 ulaskom u osamdesete godine prošlog veka i teško da je neko mogao da mu pronađe manu. Delovao je moderno, sa dopadljivim stilom i svim onim karakteristikama koje su učinile Mercedes Mercedesom. Iako je W126 debitovao 1979. godine, nemački proizvođač vozila je već početkom osamdesetih godina krenuo sa razvojem naslednika, iako se nije očekivao u serijskoj proizvodnji do kraja te decenije.

Posao je poveren čuvenom italijanskom dizajneru Brunu Saku, koje je bio zaslužan za stil svakog Mercedesa u navedenom periodu, a ovaj je bio veliki ljubitelj Jaguarovog modela XJ. Fotografije prototipova iz navedenog perioda pokazuju da je Sako zapravo želeo nemačku verziju spomenutog XJ-a i često dolazio u sukob sa inženjerima i „glavonjama“ u firmi koji su smatrali da veliki Mercedes mora da predvodi industriju umesto da kopira druge.

Posebno je bio zacrtan cilj da čak i putnici koji su visoki do dva metra moraju komotno da sede na zadnjim sedištima, što je označilo da novitet mora da bude značajno veći od prethodnika. Sako će kasnije reći da nikako nije bio zadovoljan urađenim poslom, posebno ne na temu visine vozila, ali da njegova reč nije bila poslednja.

Ruku na srce, izmene u razvoju su stigle i kao rezultat onoga šta je konkurencija radila. To se posebno odnosi na BMW, a kompanija iz Minhena je predstavila novu generaciju modela Serija 7 krajem 1987. godine. Mercedes nije bio preterano zabrinut za većinu rivalskih konfiguracija, ali mu je u oči udarao 750i sa fantastičnim benzincem sa dvanaest cilindara.

Nova S Klasa nije planirana sa više od dvanaest cilindara ispod haube, pa je razvoj produžen za osamnaest meseci pre nego što je razvijen sličan motor. Nemcima je takođe u oči udarao najavljeni Lexus LS400 sa značajno nižom cenom. Dok ovaj japanski brend nije planirao prodaju na evropskom tlu, pretpostavljalo se da će biti ozbiljni igrač u Sjedinjenim Američkim Državama gde je završavala većina S Klasa.

Posle dugogodišnjeg razvoja i uloženih milijardu američkih dolara (oko 2,48 milijardi „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca), nova generacija S Klase je debitovala na Sajmu automobila u Ženevi 1991. godine pod kodnom oznakom W140.

Serijska proizvodnja je zakazana za april iste godine, odnosno za avgust na američkom tržištu. Publika ga je dočekala uglavnom sa promenjenim mišljenjem. Niko nije mogao da ospori prelepi dizajn, ali su mnogi bili u šoku koliko je W140 velik. Dužina je iznosila 5,1 metar uz masu od 1,9 tona, što i nije bilo značajno više u poređenju sa prethodnikom, ali sama pojava je davala drugačiju impresiju.

Još jedna kritika je išla na račun cene. Kao što smo spomenuli, proces je bio skupocen i Mercedes je morao da pronađe način kako da povrati novac, a našao ga je u vidu glomazne cene od 71.500 američkih dolara (oko 161.190 najmanjih zelenih novčanica u današnjoj vrednosti novca).

Pritom je kupac dobijao samo šest cilindara ispod haube, dok je novi Lexus LS400 sa V8 motorom koštao tek 44.300 dolara (današnjih 99.870 „zelembaća“). Mehanička ponuda je startovala sa verzijom 300SE, sa 3,2-litarskim benzincem i 228 konjskih snaga, a Mercedes je očekivao da će većina kupaca da izabere „osmak“ radne zapremine 4,2 litre sa 282 „grla“.

Zatim je sledio 5,0-litarski benzinac sa 322 „konja“, a u vrhu se našao fantastični 6,0-litarski benzinac sa dvanaest cilindara i sa čak 402 konjske snage. Opremljen najmoćnijim od spomenutih motora, W140 je mogao da ubrza od nule do 100 km/h za 6,3 sekundi i da dostigne maksimalnu brzinu od 250 km/h.

Spomenućemo da je u ponudi bio i 3,5-litarski turbodizel sa 148 „grla“ i kombinovanom potrošnjom manjom od deset litara na pređenih sto kilometara, ali nikada nije bio preterano popularan kod kupaca. Izbor menjača je bio petostepeni manuelni i četvorostepeni automatski, a pogon je bio na zadnje točkove. U samom početku je u ponudi bila samo limuzina, dok će se kupe pridružiti oko godinu dana kasnije.

W140 je bio impresivan na prvi pogled, ali je postao još upečatljiviji kada pogledamo celokupni paket. Na visoki standard završne izrade i kvalitete materijala smo već navikli kod svakog modela sa značkom Mercedesa i W140 svakako nije zaostajao u to kategoriji. Bio je veoma tih, udoban i stabilan pri svim brzinama, a nemački gigant će ugraditi tvrđa stakla da izoluje buku od kabine.

Bezbednost je takođe bila na visokom nivou i ova limuzina će imati sistem koji automatski koči u slučaju opasnosti na putevima. Tako nešto uzimamo zdravo za gotovo u današnja vremena, ali pre trideset i kusur godina, malo ko se mogao pohvaliti takvom tehnologijom. Tu su bili i ksenonsko osvetlenje, brisači koji su se automatski uključivali, retrovizori sklapani pritiskom na dugme kada vlasnik oseti potrebu i takozvani ESP sa ciljem da ABS funkcioniše na svakom točku individualno. Mercedes će takođe prodavati licencu za spomenute tehnologije svakome ko je bio voljan da je plati.

Tokom relativno kratke istorije, W140 ipak nije uspeo da opravda očekivanja. Isporučeno je 432.732 primerka u periodu od 1991. do 1998. godine pre nego što ga je zamenio novi W220. Većinski deo navedene brojke (406.710 vozila) je otpao na limuzinu, dok je kupe preimenovan u CL Klasa 1996. godine.

Radi poređenja, prethodnik W126 se mogao pohvaliti sa čak 818.063 zadovoljna kupca, doduše tokom dvanaest godina proizvodnje. Jedan od razloga slabog komercijalnog uspeha je ležao u visokoj ceni, ali ćemo spomenuti da je svet prošao kroz veliku recesiju početkom devedesetih godina i da je tokom tih vremena kupovna moć značajno oslabila. Eksperti će takođe spomenuti najezdu rivala iz Japana pod značkama Lexusa, Infinitija i Acure, baš u vreme kada je W140 počeo da pristiže u izložbeno prodajne salone.

Ovaj automobil se nije mnogo menjao tokom svoje istorije. Dizajnerske promene su bile minimalne, a najveća mehanička izmena se odigrala 1992. godine kada je debitovao novi bazni motor radne zapremine 2,8 litara kao odgovor na slabiju prodaju.

W140 će kasnije da dobije i petostepeni automatski menjač, a razmatrane su i opcije sa šesnaest i osamnaest cilindara ispod haube. Trebalo je da iste stignu kao odgovor na planirani motor V16 od strane BMW-a, ali kada je rival otkazao planove, isto je uradio i Mercedes.

Spomenućemo da je proizvedeno i osamnaest primeraka, od čega su neki bili karavani, za sultana od Bruneja po specijalnoj narudžbi, a takvi primerci su pružali 7,3-litarski benzinac sa 524 konjske snage.

Dok bi bilo lako kritikovati W140 zbog slabijeg komercijalnog uspeha, eksperti će takođe reći da se radi o poslednjoj S Klasi koja je postavljala standarde i bila svetlosne godine ispred konkurencije.

Autor ove priče ga smatra za najbolji luksuzni automobil koji je ikada proizveden i to pretežno mislim zbog prezentovanog stila legendarnog vozila. Bruno Sako se sigurno neće složiti sa mnom, ali ipak mislim da je W140 vrhunac njegove dizajnerske karijere…

Zoran Tomasović

(14297)