Zanimljivost dana: Da li je vetar zaista oduvao Yugo sa američkog mosta?
Šta bismo mogli da kažemo o američkoj avanturi našeg Yuga, a što već nismo napisali? Teško da postoji neka priča koju već nismo spomenuli, od toga zašto je tamo završio, šta je javnost mislila o njemu, tužnim godišnjicama i nekim zanimljivim modelima iz oglasa. Priče na te teme možete da pronađete koristeći opciju pretrage na našem sajtu.
Javnost se većinom fokusirala na iskustva kupaca pošto je 141.651 mušterija odlučila da potroši novac na naš četvorotočkaš u periodu od 1985. do 1992. godine.
Uvoz je zapravo stopiran godinu dana ranije iz poznatih razloga dok su neki neprodati primerci „prerađeni“ u modele za 1992. godinu i naknadno isporučeni kupcima uz poveće popuste. Njegova famozna cena je iznosila tek 3.990 američkih dolara što iznosi 10.900 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca.
Radi poređenja, za sledećeg najbližeg cenovnog konkurenta (a to je bio Hyundai Excel) je bilo potrebno izdvojiti oko hiljadu dolara više (današnjih ukupno 12.623 najmanjih zelenih novčanica), a 1989. godine je debitovao i Geo Metro (Suzuki Cultus) sa cenom od 5.995 dolara (današnjih 14.408 dolara).
Jedna zanimljiva tema se već duži niz godina vrti po mnogim američkim sajtovima i forumima, a otkriva kako je na mostu Mekinak u saveznoj državi Mičigen 1989. godine vetar oduvao Yugo pravo u vodu i usmrtio vlasnicu. Zvuči kao nešto što bismo mogli da vidimo samo na filmu, pa smo odlučili da pretražimo takvu temu. I jeste, naš mališan je zaista završio u vodi i vlasnica zaista jeste stradala, ali situacija nije crno-bela kao što zvuči na prvi pogled.
Most Mekinak je originalno otvoren 1957. godine sa ciljem da spoji dve teritorije savezne države Mičigen koje su inače podeljene vodom između jezera Mičigen i Hjuron. Dugačak je nešto više od osam kilometara i originalno se smatrao svetskim čudom, ali svakako nije bio bez mana. To se pre svega odnosi na jake vetrove i tokom određenih dana nije preporučljivo voziti preko njega, a čak i ako vozač to uradi na ličnu odgovornost, potrebno je da se kreće malim brzinama.
To nas dovodi do osobe po imenu Lesli Pluar i 22. septembra 1989. godine ona se uputila u severni deo Mičigena da poseti dečka. Lesli je imala tek 31 godinu i upravljala je sa Yugom starim dve godine. Kako pišu lokalni mediji, automobil je prvo iznenada udario u zaštitni zid između dve trake, a onda naglo skrenuo desno, „preskočio“ bočnu zaštitnu ogradu i završio u vodi nakon pada u trajanju od četiri do pet sekundi.
Očevici kažu da se Yugo ponašao na mostu kao komad papira koji leti levo pa desno, pa se priča našla na naslovnim stranicama svih američkih medija, a mališan iz Kragujevca postao predmet sprdnji sa pričom „oduvao ga vetar sa mosta“.
Spasilačkoj ekipi će biti potrebno čak osam dana da dođe do Yuga zbog loših vremenskih uslova, koji se nalazio oko 45 metara pod vodom. Automobil je bio toliko smrskan da je bilo teško izvaditi telo iz njega, a čak i onda vlasnica je identifikovana preko dokumentacije sa registarskih tablica. Naređena je velika istraga da se utvrdi razlog ovog incidenta pošto nikada nikosa svojim automobilom u prošlosti nije „pao“ sa ovog mosta. Krajnji rezultat će reći da su kombinacije mnogih detalja krive za smrt.
Naime, tog dana je duvao vetar brzine 56 km/h, a u takvim uslovima vožnja na mostu nije bila preporučena. Čak i oni koji su ipak odlučili da ga pređu nisu smeli da voze brže od 30 km/h, ali je gospođa Pluar vozila približno 100 km/h. Takođe je bila relativno neiskusan vozač pa se pretpostavlja da se nije najbolje snašla i izgubila kontrolu nad vozilom, što bi trebalo da objasni zašto je dva puta udarila u zaštitnu ogradu. Yugova masa od tek 850 kilograma svakako nije pomogla u takvoj situaciji, ali su šanse velike da bi isto završila i za volanom značajno većeg vozila.
Odbukcija je takođe pokazala da je imala ozbiljne povrede pre nego što je automobil potonuo, ali je i dalje bila živa, pa je zvanični uzrok smrti bilo utopljenje. Na kraju je donet zaključak da je jak vetar igrao veliku ulogu, ali ne i presudnu.
Samo još jednom je neko završio u vodi kada je prelazio Mekinak. To se desilo 1996. godine sa terencem Fordom Broncoom, ali je kasnija istraga pokazala da je vozač namerno to uradio u želji da se ubije. Nezgoda s tragičnim krajem za Leslie je donela preko potrebnu modernizaciju, kao recimo postavljanje upozorenja na samom ulasku na most koliko je vetar jak tog dana i da li je preporučljiva vožnja, a ima dana kada je saobraćaj potpuno zatvoren iz istog razloga.
Nažalost, dosta medija je unapred štampalo naslov „vetar oduvao Yugo sa mosta“ i modelu iz Kragujevca takav publicitet svakako nije pomogao. Te 1989. godine će biti isporučeno tek 10.576 primeraka, što je bilo značajno manje nego godinu dana ranije (31.546 vozila). Nismo sigurni koliki je uticaj ovaj publicitet imao u vezi s padom obima prodaje, ali kao što smo rekli – nikako nije mogao biti pozitivan.
Zoran Tomasović
(1170)
Ne znam da li je vjetar oduvao Jugo sa mosta, ali znam da brod neki dan oduvao kompletan most… I đenebje bacao vjetar, jednom u Peugeot 309 (Sovenija, Ajdovščina), prilično lagan automobil, ali i u Honda Accord (Hrvatska, obilaznica tunela Sveti Rok) koji je prilično težak i sa prilično teškim putnicima. A jednom smo doživjeli takvu oluju i vjetar da sa BMW 525 sa pogonom na sva 4 točka smo jurili 180 pa spustili na 120, pa na 80 na kraju smo na autoputu kod Okučana vozili 30 km/h, pređemo u Gradišku tamo vele da bi kapi vjetra ni kiše… Pročitaj više »
Nema mesta diskusiji ko je kriv, Jugo ili vozacica. Visoka brzina po vetrovitom vremenu – to je opasna igra sa sopstvenim zivotom i zivotima okolnih ucesnika u saobracaju! Stavise, ako je vetar duvao ne u kontinuitetu vec sa udarima u tom slucaju ne pomaze nikakvo iskustvo, iznenadjenje je potpuno. Predlog: svaki most bi morao da ima aktivno upozorenje za vetar i preporucenu brzinu.
Pri brzini od 100kmh, jači udar vetra ladno skrene auto, a Yugo nije baš poznat po upravljivosti, dosta se naginje. Kombinacija brze vožnje, jakog vetra i lošeg auta…. mada je Yugo najmanje kriv
Mnoge “ Sprintere“na autobanu odneo je vjetar,mahom kurirske službe.
Primijetio sam da niko ne nudi ozbiljan kit za unapređenje prednjeg/zadnjeg vješanja za mehaniku Fiat128/Yugo.Ono što postoji u ponudi kao Abarth 128 su samo sportski amortizeri i opruge.Ne postoje poboljšana prednja ramena kao kod fiata tipo.Pozadi na postoji poprečna prečka na koju bi se montirala dupla poprečna ramena u stilu Lotusa i obrnuti sklop opruga/amortizer (obrnuti Mekferson) između njih+zadnja antrirolbar šipka.
A čemu to?
128/Yugo su uvijek imali premekano vješanje, kako prednje tako i zadnje.
Ali to je običan auto koji se normalno vozi, i koji košta (koštao) malo. Njegova je funkcija da preveze porodicu do sela i vikendice i na posao, a ne jurnjava…
I Golf kec je bio običan auto, kao i Kadet kocka i Fordov Eskort ali je razlika u vješanju između njih i 128/Yuga nebo i zemlja.
I bili duplo skuplji od Juga… A imali su i svoje sportske verzije koje su imale i ogibljenje za to namijenjeno… To je bila era pravljenja kuća, kada se gledalo da se autom privuče građevinski materijal, namirnice za porodicu a ne da se „uživa“ vožnjom kroz krivine (a što znači i tvrđi ovjes za gutanje rupa i prenošenje udara na putnike). Na zapadu su već bili ubdrugoj fazi, nešto kao mi sada gdje uživamo u većim platama (ma kako čudno to zvučalo) i sposobnosti za kupovinu nekretnina i skupih automobila, ali zato niko ne zna zamiješati malter, napraviti glazuru, zaklati… Pročitaj više »
Ode ti u širu društvenu problematiku.Ukratko, Fiat 128 od koga je Yugo pokupio mehaniku, imao je krhkije vješanje od većine svojih tadašnjih konkurenata iz Evrope.
Imao sam Vitaru mk1, „džip“ od 970 kg, visok oko 165 i dug oko 365.
Na vetru je taj automobil bio čista strava i užas.
„Nije prilagođena brzina uslovima na putu“ – ovo je kod nas definicija skoro svake saobraćajne nezgode.
Negde, na trulom zapadu, može se posumnjati i na automobil i na most i na prateću infrastrukturu, neophodna upozorenja, ograničenja…
E, ovde toga nikada neće biti vozili mi Jugo ili bilo koji uvozni automobil.