Zanimljivost dana: (Meni) najlepši ikada proizvedeni BMW

Kada je 1976. godine debitovala prva generacija BMW-ovog modela iz Serije 6 pod kodnom oznakom E24, mnogi su ga osudili kao preskup i preteški gran turismo koji ne zaslužuje da nosi istu značku kao ostali sportski modeli kompanije. Onda kada je, trinaest godina kasnije, proizvodnja konačno obustavljena, ti isti ljudi su žalili što nemački proizvođač vozila više nema sličan automobil i što Serija 8 E31 nije dostojna zamena. Ko je tu onda lud?

BMW je bio u relativno dobro poziciji tokom šezdesetih godina prošlog veka. Imajte u vidu da pričamo o kompaniji koja je samo desetak godina ranije umalo otišla u stečaj.

Prodaja je skočila od 75 do 148 hiljada primeraka u roku od samo tri godine, sa visokim profitom i reputacijom, tako da je budućnost delovala pozitivno. Novi predsednik Eberhard fon Kuenajm je imao neke sasvim druge planove i želeo je da se BMW pomeri od svoje poznate škole. Kompaniju je najviše brinuo veliki rival Mercedes, koji je važio za najmoćnijeg premijum proizvođača, a iako je BMW uspeo da ukrade deo kolača, Mercedes je i dalje imao veliku prodaju i prestiž iza sebe.

Kompanija iz Minhena je želela identičan uspeh što je dovelo da svađa među glavnim ljudima. Dizajneri i inženjeri su iskazivali želju da zadrže sportski imidž, dok su osobe zadužene za marketing i prodaju želeli direktnog rivala Mercedesu. Prva grupa ljudi je uspela da pobedi uz popularni slogan „The Ultimate Driving Machine“ i on je na snazi do današnjeg dana.

Međutim, iako je odluka pala da BMW nastavi sa sportskim četvorotočkašima, kompanija u tom momentu nije imala model zbog kojeg bi konkurencija pozavidela. Model 507 je dobio mnogo pohvala, ali se prodavao izuzetno loše i tiho je ugašen posle 1959. godine. Nešto uspešniji su bili modeli 120 i E9, ali njihov glavni problem je bio što nisu bili brži od limuzinskih izdanja, iako su bili daleko skuplji.

To ne znači da su oni bili spori i da se nisu dobro ponašali u krivinama, ali ipak nisu bili pravi sportski automobili kakvim se BMW nadao. Slično kao i deset godina ranije, kompanija je odlučila da se posveti profesionalnom auto-moto sportu u želji da podigne svoju reputaciju. Popularni 3.0 CLS Coupe je dominirao na stazama i povećao prodaju ulične verzije, a ova strategija se pokazala veoma uspešnom.

Međutim, E9 je počeo da pokazuje svoje godine do sredine sedamdesetih godina, a takođe nije uspevao ni da prođe strožije zakone na račun bezbednosti. Da bi se uštedelo i snizili troškovi, njegova zamena pod kodnom oznakom E24 je trebalo da deli platformu na novoj generaciji velike limuzine Serija 5 E12.

BMW je želeo da takav automobil bude veći i viši, čime bi parirao glavnim rivalima, kao što su Jaguar XJ-S i Mercedes C107, a iz navedenog razloga je i zaposlio dizajnera Pola Braka baš iz Mercedesa. On je uspeo da spoji generalne linije E9-ke sa modernijim detaljima sa prototipa zvanog Turbo, pa je E24 svakako bio remek delo.

BMW je sklopio ugovor sa Karmannom oko proizvodnje, koji bi zatim pravio školjku, a automobil bi potom bio poslat nazad na sklapanje (BMW će preuzeti kompletnu proizvodnju 1978. godine zbog nezadovoljstva Karmannovim kvalitetom). Kao što smo spomenuli, E24 je bio zasnovan na novoj Seriji 5, ali je mehanički zadržao većinu ponude sa E9-ke.

To se posebno odnosi na standardan četvorostepeni manuelni menjač dok je opcioni automatik sa tri stepena prenosa bio potpuno nov. Standardan motor je bio 3,0-litarski benzinac sa šest cilindara u rednoj konfiguraciji, identičan onom u modelu 3.0 CS, sa 185 konjskih snaga dok je jedina opcija bio nešto veći 3,2-litarski benzinac sa 200 „grla“.

Mnogo veće promene su se mogle primetiti u enterijeru, gde je E24 bio napucan opremom, što nam govori da je BMW više ciljao na luksuz i udobnost umesto performansi. Nemački gigant je predstavio novu strategiju sa brojevima za imena koja se koristi do današnjeg dana, a pošto je limuzina srednje klase bila Serija 5, E24 je postao Serija 6.

Konfiguracije 630CS i 633CSi su predstavljene na Salonu automobila u Ženevi u martu 1976. godine, a slično kao i E9, oba su bila jako skupa. Naime, 630 je imao počenu cenu od 40 hiljada nemačkih maraka, dok je 633 bio za oko tri hiljade maraka skuplji. Navedene cifre su bile veće nego što je bio slučaj kod rivala kao što su Jaguar XJ-S i Mercedes 450SLC, iako BMW nije imao V8 i V12 motore da parira konkurenciji.

Prvi utisci su bili veoma pozitivni posebno po pitanju performansi. 633CSi je mogao da ubrza od nule do 100 km/h za oko sedam sekundi uz maksimalnu brzinu od 210 km/h, što je bilo brže nego 450SLC, ali sporije nego XJ-S. S druge strane, mišljenja su bila promenljiva po pitanju ponašanja u krivinama.

Serija 6 je bila solidna u ovoj kategoriji, ali ništa bolja nego značajno jeftinija limuzina Serije 5. Upravo se cena pokazala kao najveći problem. Naime, 528i je na domaćem tržištu koštao oko 27 hiljada maraka, a pritom je bio i brži (zahvaljujući skromnijoj masi), prostraniji i jednako dobro se ponašao u krivinama. S izuzetkom stila, jedino šta je Serija 6 nudila kupcima za dosta veći novac je ekskluzivnost. Iz navedenog razloga, prodaja je počela dosta loše i prve godine je samo pet hiljada primeraka pronašlo kupce.

Prodaja je proširena i na ključno severno-američko tržište 1977. godine. Američka verzija je bila nešto teža od Evropske, a jedini motor kao opcija je bio 3.0-litarski sa 176 „konja“. Sa počenom cenom od 23.500 američkih dolara (oko 119.070 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca), 630CSi je bio za dvostruko skuplji nego nemački rođak, ali je navedena suma i dalje bila niža u poređenju sa 450SLC-om.

Slično kao i na Starom kontinentu, i američki novinari su hvalili dizajn i ponašanje u krivinama, uz kritike na račun visoke cene. BMW je shvatio primedbe i za 1978. godinu odlučio da promeni mehaniku. Predstavljen je 633CSi i pružao je nešto veći 3,2-litarski motor iz limuzine 733i, sa 177 konjskih snaga, ali i sa značajno većim obrtnim momentom.

Čini se da su kupci delili mišljenja novinara, a iako je prodaja BMW-a eksplodirala na ovom kontinentu u spomenuta vremena, plasman velikih kupea je uvek bio bled. Iste godine Mercedes odlučuje da ponudi novi 5,0-litarski V8 u konfiguraciji 450SLC (ime kasnije promenjeno u 500 SLC) sa 240 „grla“, čime je uspeo da nadmaši najbržu konfiguraciju Serije 6, ali BMW svakako nije sedeo skrštenih ruku.

U julu 1978. godine na tržište stiže 635CSi, sa novim 3,5-litarskim benzincem i 218 „konja“, što je bilo dovoljno za ubrzanje od nule do 100 km/h za 7,5 sekundi uz maksimalnu brzinu od 224 km/h. Model 635CSi se pokazao izuzetno popularnim u Nemačkoj i činio je oko polovine ukupne prodaje ovog kupea. BMW je sredinom iste godine predstavio i jeftiniji 628 CSi, ali u osam godina proizvodnje je prodato samo 5.950 primeraka.

Serija 6 je dobila svoje prve (i jedine) promene 1982. godine. Sa nižom masom za oko 90 kilograma i modifikovanim ogibljenjem, E24 je počeo da se razlikuje od Serije 5, a posebna pažnja je posvećena i elektronici enterijera. Mnogo veća vest je stigla u septembru 1983. godine kada je debitovao M635CSi sa 3,5-litarskim motorom i 286 konjskih snaga, što ga je učinilo do tog momenta najmoćnijim ikada proizvedenim BMW-om.

Ubrzanje iz mirovanja do 100 km/h je iznosilo 6,4 sekundi uz maksimalnu brzinu od 254 km/h, što su bili brži brojevi nego oni za Lotus Esprit i Porsche 928S2. Međutim, s početnom cenom od 90 hiljada maraka, M635CSi svakako nije bio jeftin automobil, a američke i britanske verzije, koje su nosile značku M6, su bile još skuplje.

I pored visokih performansi, činilo se da više kupaca želi udobnost i visoki standard u pogledu opreme, što potvrđuje podatak da je čak 60% ovog automobila prodato sa automatskim menjačem. Serija 6 će opstati u prodaji sve od 1989. godine, a u trinaest godina proizvodnje je isporučeno 86.216 primeraka. E24 je tokom cele svoje karijere bio uspešniji od Jaguara XJ-S-a, ali je Mercedes i dalje dominirao i pored značajno više cene.

Uspeh Mercedesa nije prošao dobro kod BMW-a i krajem osamdesetih godina kompanija donosi tešku odluku da zameni E24, i to s većim, bolje opremljenim i skupljim modelom koji bi mogao da nadmaši rivala u njegovoj igri.

Kompanija iz Minhena je na kraju investirala milijardu nemačkih maraka u novi kupe E31, koji je debitovao u septembru 1989. godine pod oznakom 850i. Sa V12 motorom od 300 „konja“ i cenom od 135 hiljada maraka, teško je reći da je E31 bio naslednik pulena iz naraštaja E24, ali nemački proizvođač vozila je želeo da bude najbolji, što je značilo da mora da pobedi Mercedes. Slično kao i E24, najveće kritike 850i-ja su išle na račun mase i visoke cene, ali se solidno prodavao.

Javnost će dočekati da vidi drugu generaciju Serije 6 tek 2003. godine, kada je ujedno i original značajno dobio na popularnosti kao traženi i cenjeni klasik. U očima ljubitelja automobilske industrije se smatra možda najlepšim BMW-om u istoriji, što dovoljno govori o njegovom ugledu.

Možda je najbolje da ga opišemo kao velikog umetnika koji je postao cenjen tek nakon što je preminuo…

Zoran Tomasović

(2810)