Zanimljivost dana: Holivudska priča modela Shelby Daytona

Karijera legendarnog američkog tjunera i profesionalnog vozača Kerola Šelbija obično kod publike budi dve asocijacije. Jedna od njih je u vidu čuvenog sportiste nazvanog Shelby Cobra, a druga podrazumeva razne kreacije popularnog Forda Mustanga.

Daleko od toga da se karijera pomenute legende može analizirati u jednoj rečenici, pošto je njegova firma Shelby American zapravo imala više modela, a sam Kerol je tjunirao mnogo više od Mustanga. U ovom izdanju zanimljivosti dana ćemo na kratko analizirati model Daytona i to pretežno jedan konkretni model sa istorijom kakvu verovatno ni Holivud nije mogao da napiše.

Kao što smo dosta puta pisali do sada, Kerol je slavio na trci 24 sata LeMansa 1959. godine za volanom Aston Martina, nakon čega se morao penzionisati zbog zdrastvenih problema. Osnovao je firmu Shelby American Inc sa ciljem da uvozi evropske sportske četvorotočkaše na američko tržište, ali je njegova najveća želja bila da automobil sa njegovim imenom slavi na čuvenoj francuskoj trci.

Razvio je model Shelby Cobra tako što je kombinovao školjku britanske firme AC Cars sa Fordovom mehanikom i sportista će uskoro dominirati na gotovo svakoj stazi gde se takmičio. Ali je Cobra takođe imala jedan veliki hendikep, a to je podatak da je bila dostupna samo kao roudster.

To se na kraćim stazama i nije primećivalo, ali je LeMans imao dugačak pravac nazvan Mulsejn sa dužinom od šest kilometara. Cobrina maksimalna brzina je iznosila 250 km/h, što je bilo za 50 km/h sporije nego konkurenski model Ferrari 250 GTO. Američki model je bio sporiji za oko deset sekundi po krugu, pa nije teško zaključiti zašto su šanse za pobedom bile minimalne.

Na sreću Kerola, u firmi je već zaposleni bio dizajner i inžinjer po imenu Pit Brok. Ovaj je imao dugogodišnje iskustvo rada u General Motorsu, posebno na trkačkim izdanjima modela Chevrolet Corvette, a predata mu je Cobra i od njega je zatraženo da napravi automobil koji će biti brži od Ferrarija na LeMansu. Ovde je potrebno reći da takvo vozilo nije trebalo da juri ukupnu pobedu u Francuskoj već onu u klasi GT.

Brok se dao na posao i dodao je mnogobrojne aerodinamične detalje sa kojom bi automobil prešao magičnu brojku od 300 km/h. U poslu su mu pomogli inženjeri iz firme Convair, tada jednog od najvećih američkih proizvođača civilnih i vojnih aviona, koji su želeli neke još dramatičnije promene, ali je Kerol bio zadovoljan urađenim poslom.

Zanimljiva je informacija da je Brok koristio neke crteže iz tridesetih godina prošlog veka, a koji su bili zapljeneni od strane američke vojske od nacističke Nemačke, ali nikada nije poznato o kom konkretnom vozilu je reč. Automobil je dobio ime Daytona po tada najvećoj i najbržoj američkoj stazi.

Slično kao i većinu Cobri iz tog perioda, i Daytonu je pokretao Fordov motor radne zapremine 289 kubnih inča (4,7 litara) i 390 konjskih snaga dok je menjač bio četvorostepeni manuelni. Prvi primerak je kompletiran krajem 1963. godine u Kaliforniji i testiran na stazi Riverside sa čuvenim Kenom Majlsom za volanom.

Ovaj nije imao mnogo zamerki i uspeo je da ostvari zacrtani cilj pošto je maksimalna brzina prešla brojku od 300 km/h. Ovaj primerak će da bude jedini kompletiran u Kaliforniji i nosi broj šasije CSX2286. Kerol je zatim kontaktirao samostalnu italijansku kuću Carrozzeria Gransport i od njih zatražio još pet primeraka.

Daytona će se pokazati punim pogotkom za Shelby American. Slavila je na svom debiju na trci dvanaest sati Sebringa 1964. godine, a iste godine je pobedila i u svojoj kategoriji na LeMansu i završila na ukupno četvrtom mestu sa vozačem Denom Garnijem.

Daytona će naredne godine ostvariti još veći podvig sa titulom u klasi GT ispred Ferrarija, a ovaj automobil će slaviti na nekim od najpoznatijih svetskih staza kao što su Sebring, LeMans, Daytona, Monza, Nirburgring i još mnogih drugih.

Nažalost, ili na sreću (zavisno kako gledate situaciju), Daytona će se takmičiti pod komandom Kerola samo godinu dana pre nego što proda svih šest primeraka privatnicima i prihvati ponudu Forda da predvodi njegov program modela GT40 na trkama izdržljivosti.

Ford je ponudio veliku finansijsku nadoknadu, a za uzvrat je od Kerola traženo da posveti svu pažnju modelu po imenu GT40 umesto svojim Cobrama i Daytonama. To ne znači da se Shelby American više nije takmičio kao firma, već da su program vodili neki drugi ljudi.

Istorija svih pet Daytona napravljenih u Italiji je uvek bila uredno dokumentovana i poznata, ali je priča o primerku kompletiranom u Kaliforniji pomalo komplikovanija. To je ujedno Daytona sa brojem šasije CSX2286 i ostvarila je prvu pobedu na Sebringu 1964. godine.

Takođe je vodila u svojoj klasi na LeMansu prvih deset sati dok nije usledila diskvalifikacija zbog nedozvoljenog načina da se popravi mehanički kvar. Sa staza je povučena sredinom 1966. godine i pojavila se u oglasu po ceni od pet hiljada američkih dolara (oko 46.930 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca). Kupio je muzički producent Fil Spektor i često vozio ulicama Los Anđelesa.

Njegov advokat će kasnije reći da Spektor nikako nije voleo Daytonu pošto ona nikada nije napravljena za ulice već za staze i da će producent dobiti toliko kazni za brzu vožnju da je morao da se reši Daytone. Automobilu zatim izgubio iz vida početkom sedamdesetih godina prošlog veka i dugo godina se verovalo da je jedina američka Daytona zauvek izgubljena.

Novih vesti nije bilo sve do 2001. godine kada je osoba po imenu Dona Ohera izvršila samoubistvo u svom domu na Floridi. Imala je dugogodišnje probleme sa mentalnim bolestima dok se jednog dana nije polila benzinom i zapalila šibicu. Kada je rodbina otvorila garažu, zatekli su Daytonu ispod nekoliko centimetara prašine. Ispostaviće se da automobil zapravo i nije bio „izgubljen“ kao što se verovalo, pošto je u kući pronađen veliki broj pisama od kolekcionara sa ponudama da ga kupe, ali je Ohera odbijala iz razloga što je Daytona bila njena jedina ušteđevina za penziju.

Svoju ponudu je poslao i sam Kerol. Kao što smo spomenuli, poslednji dokumentovani vlasnik je bio Spektor, a Daytonu je prodao Doninom ocu za sumu od samo hiljadu dolara (današnjih 6.850 najmanjih zelenin novčanica). Ovaj je poklonio svojoj kćerki koja je parkirala automobil u garažu i naredne tri decenije nije video svetlost dana. Ovu Daytonu možete da vidite na četiri poslednje fotografije.

Pošto se vrednost automobila procenjivala na sumu od četiri miliona dolara (današnjih 6,8 miliona „zelembaća“) te 2001. godine, odjednom su krenule da pljušte tužbe kome Daytona pripada. Dona nije bila udata i nije imala dece, a takođe nije ostavila ni testament. To bi u teoriji značilo da vozilo pripada njenim roditeljima, a Donina majka je brže-bolje prodala Daytonu privatnom kolekcionaru za spomenuta četiri miliona dolara.

Međutim, Donin blizak prijatelj po imenu Kurt Gros je pokrenuo tužbu uz objašnjenje da je automobil njegov. Tvrdio je da je baš on poslednji vozio Daytonu tokom sedamdesetih godina pre nego što je pakirana u garažu i da ga je Dona kontaktirala nekoliko dana pre svoje smrti i predala mu svu svoju imovinu.

Gros je rekao da poseduje svu potrebnu dokumentaciju o Daytoni kao i ključeve, a da je to dovoljan dokaz da je automobil njegov. Ako to nije dovoljno konfuzna priča, onda ćemo dodati da su tužbu pokrenuli i advokati Spektora. Slavni producent je u to vreme robijao zbog ubistva, a njegov advokatski tim je pričao kako Spektor nikada nije prodao automobil već samo zatražio od Doninog oca da ga „parkira na sigurno mesto“ i da zakonski još uvek pripada njemu.

Sud je na kraju doneo odluku da je Donina majka imala pravo na vlasništvo, ali i da dalje mora da isplati Grosu sumu od 800 hiljada dolara. Daytona će nakon toga još nekoliko puta da promeni vlasnika pre nego što je prošla kroz detaljan proces restauracije.

Danas počiva u muzeju u američkoj saveznoj državi Pensilveniji i smatra se nacionalnim blagom američke automobilske industrije. Nadamo se da ćemo jednog dana zaista videti i holivudski film jer je tema svakako zanimljiva, zar ne?

Zoran Tomasović

(498)