AR pijaca klasika: Jednostavnost

O istorijatu američkih mišićavih automobila iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka smo više puta pisali, i tema je kojoj smo posvetili dosta pažnje. Reč je verovatno o najslavnijem periodu automobilske industrije na teritoriji „preko bare“, i takvi četovorotočkaši su popularni i dan-danas. Iako su zapravo pružali mnogo za svoju cenu, posebno ako se uporede činjenice o tome koliko snage su evropski automobili imali za sličnu cenu, mišićavi četvorotočkaši zapravo i nisu bili preterano jeftini.

Modeli kao što su Dodge Charger, Pontiac GTO i Chevrolet Chevelle su umeli da koštaju koliko i luksuzni Cadillac ili Lincoln, i nije baš da ih je svako mogao priuštiti.

To je shvatila korporacija Chrysler i nadležni su preko svojih brendova Plymouth i Dodge odlučili da se vrate jednostavnosti. Obe divizije su predstavile jeftinije modele tokom 1968. godine, koji su bili „oguljeni“ od opreme, a cilj bio pružiti što veću snagu za minimalnu cenu.

Jedan od njih je Plymouth Road Runner i prodavao se izuzetno dobro. Međutim, o onom drugom se zna jako malo i retko kada ga viđamo u oglasima. To je Dodge Super Bee i danas smo ga izabrali za pijacu klasike.

Super Bee je bio samostalni model samo od 1968. do 1970. godine, da bi opstao dodatnu godinu dana kao opcija na popularnom Chargeru. Bio je zasnovan na modelu Coronet i dostupan kao kupe i kabriolet. Njegova početna cena od 3.027 američkih dolara (današnjih 26.450 „zelembaća) je zapravo bila za trinaest najmanjih zelenih novčanica (današnjih 113 dolara) veća nego kod Chargera, ali je kupac zato dobijao standardan motor radne zapremine 383 kubna inča (6,4 litre) sa 335 konjskih snaga dok je kod Chargera bio onaj radne zapremine 318 kubnih inča (5,2 litre) sa 100 „grla“ manje.

Super Bee se takođe mogao naručiti sa još dva legendarna motora od strane korporacije Chrysler, kao što su „Hemi“ (426 kubnih inča ili 7,0 litara) i „Super Commando“ (440 kubnih inča ili 7,2 litre). Iz nama nepoznatog razloga, Super Bee nije opravdao očekivanja i tokom tri godine proizvodnje je isporučeno tek 51.148 jedinica.

Nismo sigurni da li se kupcima nije dopao stil ili je pak problem ležao u podatku da nije imao opremu za koju su kupci smatrali da bi moralo da bude dostupna čak i na „oguljenom“ modelu, ali je jedno sigurno – nastavili su da kupuju Charger i pored svoje više cene.

Znajući sve to, nije iznenađenje što ga retko viđamo u prodaji, a za današnju pijacu smo izabrali ovaj primerak iz 1970. godine. Voleli bismo da vam možemo reći da se ispod haube krije „Hemi“, ali tu ćemo pronaći spomenuti „Super Commando“ radne zapremine 440 kubnih inča (7,2 litre) sa 390 konjskih snaga i maksimalnih 664 Nm obrtnog momenta.

Ovaj primerak poseduje i poželjniji četvorostepeni manuelni menjač (u izboru je bio i trostepeni „automatik“), a fabričke informacije kažu da je ubrzanje od nule do 100 km/h trajalo 5,4 sekunde uz maksimalnu brzinu od 208 km/h.

Vozilo se nalazi u gradu Kosta Mesa unutar američke savezne države Kalifornije i prešao je tek 640 kilometara od kada je restauracija kompletirana. Dodate su neke modernije opcije kao što su servo volan i ručica menjača Hurst, a automobil originalno nije napustio fabriku sa krovom prekrivenim kožom već je taj detalj ugrađen tokom restauracije.

Aukcija je donela 25 ponuda, a najviša je iznosila 91 hiljadu američkih dolara.

Zoran Tomasović

(221)