Zanimljivost dana: Volvoov revolucionarni koncept LCP 2000

Volvo je uvek bio automobil koji samo posebna grupa ljudi može baš da voli. Ruku na srce, njegov dizajn je uvek bio dosadan i pomalo penzionerski, mada su prethodnih godina učinjeni veliki napori da se privuku i mlađe mušterije, ali ako je nešto odlikovalo švedskog giganta, to je podatak da je uvek umeo da iznenadi. I to naravno u pozitivnom smislu.

Istorijske knjige će nam reći da je Mercedes doneo najviše inovacija po pitanju bezbednosti, dok ga vredno prati Volvo. U današnjem izdanju zanimljivosti dana ćemo obratiti pažnju na baš jedan skandinavski model i to LCP 2000.

Ideja o njemu se rodila nedugo nakon naftne krize krajem sedamdesetih godina prošlog veka, koja je ujedno bila drugi takav slučaj u veoma kratkom periodu. Cene goriva su dostizale rekordan nivo, a potražnja je eksplodirala za malim i ekonomičnim automobilima.

Čelnici Volvoa su zadali svojim inženjerima pomalo nemoguć zadatak i naredili su razvoj kompaktnog vozila u koje bi se komotno mogle smestiti dve odrasle osobe, a koje bi zatim pružalo i masu od svega 700 kilograma i kombinovanu potrošnju od četiri litre na pređenih sto kilometara.

Iako je bila reč o kompaktnom vozilu, morao je da bude kompletno funkcionalan radi prezentacije medijima. Tim mu je dao ime LCP 2000 što je bila skraćenica za Light Component Project (Projekat laganih komponenata). Koliko je ova ideja delovala suludo možda najbolje potvrđuje podatak da je Peugeot 205 bio za 50 kg teži uz veću potrošnju goriva za 30%.

Ali za Volvo ništa nije bilo nemoguće i LCP je morao da debituje do 1983. godine kako bi demonstrirao kakvi automobili će biti na putevima do 21. veka, što je ujedno označavao broj 2000 u imenu.

Švedski proizvođač vozila je koristio sve lagane materijale dostupne u svetu pre četiri decenije. To se odnosi na magnezijum, aluminijum i plastiku ojačanu ugljeničnim vlaknima. Svi oni su bili relativno česti na trkačkim vozilima, ali ne i u masovnoj proizvodnji iz razloga što su naravno bili relativno skupi.

Četiri primerka su kompletirana do 1983. godine. Dva je pokretao 1,3-litarski turbodizel razvijen od magnezijuma i razvijali su po 50 konjskih snaga dok su preostala dva pružala čelični 1,4-litarski turbodizel s 90 „grla“. U oba slučaja motori su bili postavljeni poprečno i prenosili snagu na prednje točkove preko petostepenog manuelnog ili CVT menjača. Mogli su da funkcionišu na nekoliko različitih goriva, uključujući i biodizel.

Dizajn svakako nije privlačio mnogo pažnje i glavna funkcija je bila aerodinamičnost. Heč sa troje vrata svakako nije osvojio nagrade za stil, ali je bez sumnje delovao futuristički, i pružao je otpor vazduha od relativno niskih 0,25 što je bilo odlično postignuće u tom trenutku.

Takođe smo videli i dosta stakla i delovao je kao da je LCP spreman za serijsku proizvodnju. Enterijer je pružao sve ono što se moglo očekivalo od vozila početkom osamdesetih godina, mada nije bio baš praktičan za putnike. Iako su čelnici zahtevali samo dva sedišta, inženjeri su uspeli da ubace i ona zadnja postavljena u kontraš stilu. Međutim, pristup istima je bio limitiran, pošto je na njih bilo moguće doći samo preko vrata prtljažnika.

I zašto tako ambiciozni projekat nije ušao u serijsku proizvodnju? Pa postoje dva bitna razloga. Prvi od njih je bio onaj da su spomenuti lagani materijali jednostavno bili previše skupi za masovnu proizvodnju, posebna za jedan automobil koji je trebalo da bude za šire narodne mase.

Takođe moramo spomenuti da su cene goriva postale podnošljive do momenta kada je LCP kompletiran, pa iako su kupci svakako brinuli ovom detalju, on ipak nije bio ključan kao pet godina kasnije. Projekat je ipak imao smisla pošto su mnogobrojni dizajnerski detalji kasnije iskorišćeni za serijski model 480.

Koliko je LCP bio napredan smo videli tek nekoliko decenija kasnije kada su sve njegove ideje polako počele da ulaze u serijsku proizvodnju, pa je još jednom pokazao zašto je Volvo toliko cenjen brend i zašto ga uglavnom poseduju brilijantni umovi…

Zoran Tomasović

(4857)